„Za nas se čuje kada nas pretuku ili upucaju, inače se o našim životima malo zna”. Rekla sam to glasno, dok sam čekala u redu ispred banke u Gračanici. Svi koji su me čuli klimnuli su glavom, odobravajući
Prolazi i treća nedelja od užasa koji se dogodio u Banjskoj. Administartivni prelaz Jarinje još uvek je zatvoren naredbom vlasti iz Prištine. Niko ne zna kada će biti otvoren.
„Ima li para u bankomatu?”, pitam poznanika koji je poranio i zauzeo mesto u redu ispred NLB Komercijalne banke u Gračanici. „Nema”, kratko odgovara. Ljudi koji stoje bliže drugom bankomatu odmah dobacuju, vidno nervozni, da para nema ni tamo. (Ispred NLB Komercijalne banke u Gračanici postoje dva bankomata, s time da se u jednom pored dinara mogu podići i evri). Svesna da moram da čekam, stajem u red. Ispred mene je više od 20 ljudi i novi pristižu. Svako postavlja isto pitanje: „Ima li para u bankomatu?”
Ispred mene čeka stariji čovek sa suprugom, i ima problem da stoji. Ona objašnjava da je pre nekoliko dana izašao iz bolnice i da ima tromb u nozi, zbog čega mu teško pada stajanje. Moraju da završe papirologiju u banci oko novih kartica, i moraju oboje da čekaju. Ako to ne urade ne mogu doći do novca, a suprugu se već bliži kontrola, zbog čega moraju putovati do centralne Srbije. Zabrinuti su šta će i kako će kada dođe vreme za put. Da li će srediti sve papire do tada? Svima je rad otežan, jer smo odsečeni od sveta više nego obično.
Muke običnih ljudi
Delim sa njom svoju muku. Pričam kako mi se pre 10-ak dana brat operisao u Beogradu i da treba da stigne sanitetskim vozilom. Kažem joj da brinem da ih ne pretresaju na prelazu. Ne mogu ni da zamislim sliku kako stoji na štakama dok pretres traje. Ispred nas čovek priča o svojoj bolesnoj majci. Došao je iz gnjilanskog kraja misleći da ovde lakše može doći do novca. U Šilovu se čeka satima, jer tu je NLB Komercijalna banka za taj kraj. Svako u redu priča svoju muku, kao da se pravdamo jedni drugima što smo, eto, baš danas došli do banke da svoj novac podignemo.
Poznanik Siniša, koga sam već pomenula, kaže mi da nije siguran koliko para ima u banci i napominje da može da se desi da u jednom trenutku službenik banke izađe i kaže da novca više nema, odnosno da nam traži da dođemo sutra. Tako rade poslednjih dana. „Dinara nemaju, daju samo evro. To što imaš na računu konvertuju i isplate ti u evrima. Nemaju ni tog novca dovoljno, zato su bankomati prazni, a to bi barem malo smanjilo ove redove”, priča Siniša. (Pomenuta banka sa firmom koja prevozi novac ima potpisan ugovor samo za administrativni prelaz Jarinje. Dok se on ne otvori – nama redovi ne ginu. Ovo malo evra što ima verovatno stiže iz NLB banke, koja takođe funkcioniše na Kosovu i Metohiji.)
„Juče su u pošti isplaćivali samo po 10.000 dinara. Nije bilo dovoljno novca pa su ograničili iznos koji može da se podigne. Čuo sam da i u ovoj banci isto tako rade”, pridružuje se našem razgovoru meni nepoznat čovek. „Fino! Tri dana treba da dolazim i čekam u redu najmanje sat vremena da podignem tu crkavicu što primam”, dobaci čovek iza njega. Kreće priča među nama, kao da se 100 godina znamo.
Svima pada kamen sa srca kada čuvar u banci prenosi vest nadležnih da evra ima dovoljno i da treba da budemo strpljivi i da sačekamo. Objašnjava da je internet loš i da zato sve ide sporo. „Ode nam život u čekanju”, dobacuje neko iz reda. Neverovatno šta se sve može čuti u tim potpuno slučajnim „druženjima”, kada pritisnuti dodatnim nevoljama pričamo među sobom, čak se i šalimo na svoj račun.
Dok posmatram svoje sagovornike divim im se kako su snažni i odlučni. Oni znaju ko su, gde pripadaju i za to se bore kako znaju i umeju. Uvek, ali uvek, pomislim da je šteta što država Srbija ne koristi na pravi način tu snagu – snagu običnih ljudi koji su rađali, podizali, školovali i svadbe pravili svojoj deci baš tu gde su rođeni, na Kosovu i Metohiji. Isto onako kako su radili i njihovi preci.
Surova realnost
„Kada bi samo hteli u Beogradu da prihvate činjenicu o tome kolika je snaga i moć Srbije baš preko nas ovde? Šta sve možemo da izdržimo, samo kada bi država bila uz nas. Za nas se čuje kada nas pretuku ili upucaju, inače se o našim životima malo zna.” Rekla sam to glasno, jer stojim u redu sa poštenim narodom koji, i uz ta minimalna primanja, obrađujući svoja imanja brani svoje ognjište. Svi koji su me čuli klimaju glavom, odobravajući to što su čuli.
„Niko ne može da me ubedi da to nije prava snaga, jer znam kako smo 1999. godine opstali, nakon što smo ostavljeni od svih. Delili smo zadnji komad hleba. Svi smo bili kao jedan, a snagu koju smo tada imali dao nam je sam Gospod. To je plašilo sve strane vojnike, radnike različitih misija. Bila sam svedok toga. Poražavajuća je istina da su nam naše vlasti, na sve to, odgovorile Briselskim sporazumom”, rekla sam.
„Vozio sam tada školski autobus, te jeseni kada se krenulo sa školom i kada su svakodnevno postavljali mine na putevima. Kada se setim kolika je to odgovornost bila i koliko sam mladih duša imao u svojim rukama, ali tada nisam ovako razmišljao. Bilo je važno da se odvija nastava, da ljudi opstanu, da izdržimo, da škole rade, a sve drugo bilo je u Božijim rukama. Koliko puta stane autobus, nema goriva, pa smo se snalazili sa kanisterom. Deca čekaju u autobusu, oko nas samo njive”, deli sa nama svoju priču jedan čovek u redu vrteći glavom.
Teče naš razgovor o tome kako smo se mučili, ostavljeni i odsečeni od sveta. Trpeli smo jer smo imali nadu da će neko za nas da se bori – prvenstveno naša država. Sada stojimo u redu, većina nas jedva da se i poznaje, i slušamo jedni druge. Među nama su i oni koji su – posle toliko godina trpljenja – postali pesimisti, pa govore da je opstanak nemoguć. Slažemo se svi oko toga da sve ovo može da bude korak ka tome da se dinar kao valuta potpuno izbaci iz upotrebe na Kosovu i Metohiji. Koliko smo puta poslednjih godina bili u istoj situaciji i kao da planski teraju ljude da se pomire sa time da novca ima, pa taman to bio i samo evro?
„Sve se radi u prilog tome da odemo sa Kosova i Metohije. Sve je tako upakovano da ispadne da smo sami krivi jer ne prihvatamo realnost. Možemo da pričamo kako je bilo, ali sve je razbijeno. Na severu nema lekova, polako sve nestaje. Juče me je zvao rođak da pita ima li ovde para da dođe da podigne? Ne ide mu se preko Brnjaka, iz Leposavića je. Kada smo dotle došli – nema ništa od nas. Ljudi iz Kosovskog Pomoravlja isto kao i mi čekaju satima, ili idu u Vranje. Mitrovčani idu u Novi Pazar, a neki odavde u Kuršumliju po novac. Kako se snalaze oni mučenici iz Metohije, Štrpca, briga li koga?”, pita čovek iz reda kojeg ne poznajem.
„Mi smo to prošli, otkad kod nas nema lekova”, skoro u jedan glas reče bračni par koji sam pomenula na početku teksta. Kao da im teško pada što se samo o severu Kosova i Metohije priča proteklih dana, a muke ljudi južno od Ibra niko ni ne pominje. Odgovara im Siniša i kaže da je tada nama bilo lakše, jer smo mogli do Kosovske Mitrovice da kupimo lekove, čak i da podignemo na recept, kao i da kupimo šta nam treba. Zato je bilo važno da se sever Kosova i Metohije sačuva. „Sada smo svi u istom košu. Napravili su obruč. Sve su nas zatvorili u jedan logor. Stegli nas sa svih strana i teško da sve ovo na dobro ide”, zaključuje on.
Najtamnije je pred zoru
„Puštaju preko reda”, reče razočarano jedna devojka. Stvarno, iz reda se izdvaja poznanik većine nas i ulazi u banku na poziv obezbeđenja, jer ga poznaju zaposleni u banci. Negoduju ljudi, ali on ne haje. Nije ni razgovaro sa nama, ćutao je. Verujte da mi se njegovo ime ni ne piše, ni toliko ne zaslužuje. Samo ću reći da je jedan od onih koji savršeno koriste situaciju za lični interes, menjajući partije zarad rukovodećih fotelja.
Zna to i ovaj pošten svet i gleda ga sa prezirom. Izašao je iz banke praveći se da nikoga nema u redu. Da nam se barem izvinio i rekao da žuri – ali ne, apsolutno ništa. Za takve, ovaj običan i hrabar narod ne postoji – i zato smo tu gde jesmo, zato i verujemo da smo ostavljeni. Nemamo više nade da je naša država uz nas, jer imenovanjem takvih, druženjem i sastančenjem sa mnogo gorima od njega – razumemo vrlo jasno poruke koje nam država Srbija šalje. Sve parole o nepriznavanju Kosova kao države i borbi za nas – namenjene su jedino narodu u ostatku Srbije.
„U ovom redu smo svi isti, jer čekamo novac. Sada, da li smo zanatlije, lekari, direktori, astronauti, marsovci ili novinari, da li primamo socijalnu pomoć – nije važno. Tako treba i da se ponašamo, ali na žalost…”, kazala sam. Opet klimaju glavom ljudi oko mene.
Nema ovo moje pismo nikakav poseban završetak, jer mašina koja nas melje i koju pokreće „država Kosovo” sa svojim gospodarima podešena je na najbrži program, i ko zna šta nas još čeka. Možda da na kraju samo prenesem reči jedne žene iz reda: „Ne zaboravimo da je najtamnije pred zoru.”
PS
Većina nas nije ni došla do novca, jer je na kraju nestala i struja, pa je banka prestala sa radom. Pozdravili smo se i razišli do nekog novog susreta. Gračanicu sam napustila četiri sata kasnije, a struje i dalje nije bilo…
autor: Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice
