Nije problem u školama i direktorima, u ministrima i vlastodršcima, problem je u nama, koji ćutimo i trpimo, koji nismo slobodni da odlučimo i kažemo NE mobingu, partijama, kombinacijama, lošim ljudima
Bejaše februar 2017. godine, još jedan sastanak Saveta roditelja u prostorijama OŠ „Svetozar Miletić” u Zemunu. Direktor, omiljeni čovek među Zemuncima, posebno onim najmlađima, saopštava da je dat nalog za njegovu smenu. Zaključujemo da su razlozi nevažni za vaspitno-obrazovni rad u školi koja je u tom trenutku najbolje ocenjena škola, a naš voljeni Ljuba najbolje ocenjeni direktor osnovne škole u državi.
Kratko o Ljubi:
Čovek koji je, preuzimanjem velike direktorske obaveze, išao od vrata do vrata i molio da se deca upišu baš u školu kojom on rukovodi, sećam se toga kao da je bilo danas…
Čovek koji je unapredio rad u školi, stvorio moćan nastavnički kolektiv, renovirao kompletan objekat škole bez pompe i dolaska političara na otvaranje, tiho i nenametljivo, povećao broj odeljenja, imao viziju za SVU NAŠU decu, planirao rekreativne nastave u posebnom izdvojenom odeljenju škole u selu Šilopaj podno Rudnika. Govorio je da ćemo tamo izgraditi smeštajne kapacitete i poljoprivredno dobro gde će deca moći da rade u bašti, uberu krastavac, iščupaju šargarepu iz zemlje, čuvaju ovce i goveda, a u određenim periodima i da hodaju stazama Srpske vojske i putevima Kolubarske bitke…
Čovek koji je govorio da mu ne treba članska karta ni jedne partije, da mu je muka od obećanja da ćemo „ući” u Evropu za dve, tri godine. Koji je govorio da hoće deci sada da pruži obrazovanje i vaspitanje…
Nesebičan borac za zdrav život, pošten i pravičan odnos među ljudima, za svako odsustvo nasilja među decom. Pravednik.
Sa gnušanjem smo odbili predlog za Ljubinu smenu, dali mu podršku, pokrenuli peticiju i na neki čudan način zaustavili stihiju kojom se kvalitetan kadar menja sa članom vladajuće partije (koja god da je bila na vlasti).
Avgusta 2017. godine sam se nalazio u dalekoj Centralnoafričkoj Republici. Vreme je priprema za početak nove školske godine. Kao grom je odjeknula vest da su prosvetni inspektori iz Zaječara (?!) doneli rešenje o smeni direktora iz Zemuna. Razlozi neosnovani! Na posao je primljen nastavnik geografije koji nema master diplomu (ali ima potvrdu fakulteta – državnog – da je diploma ekvivalent masteru) i zapisnik Školskog odbora nije vodio zapisničar već neko iz sastava odbora.
Među roditeljima i decom šok.
Organizovasmo se sa svih meridijana, formirasmo grupu „Ne damo Ljubu”, pokrenusmo se u odbranu pravednika. Srce mi je bilo puno, deca su na primeru roditelja mogla da nauče nešto, za promenu. Ideja oko koje smo se svi okupili je odisala slobodom, istinom, pravdom, poštenjem, poštovanjem, mirisala je na bolju budućnost naše dece. Svakodnevni bojkoti nastave, živi zid oko škole, nismo dozvolili da se nešto što je dobro kvari. Sistem nije bio u pravu, to smo želeli da dokažemo svima. Pogrešio je. Pozadina odluke o smeni direktora je sve samo ne boljitak naše dece…
Posle mesec dana naše borbe, Ljuba se obratio prepunom dvorištu dece i roditelja (u trenutku kada je protest postao opasan po one koji su na nekim funkcijama i prerastao dvorište škole) i rekao da daje otkaz. Da je tako najbolje za našu decu, da mu verujemo. Da će novi direktor biti uvaženi i voljeni nastavnik istorije. Verovali smo mu. Opet muk i šok. Direktor nije postao nastavnik istorije već nastavnica sa članskom kartom vladajuće partije…
Ljubu sam sreo još nekoliko puta, uglavnom pored maratonske staze kako bodri trkače na beogradskom maratonu…. Bog dušu da mu prosti…
Meseca maja 2023. godine stradaše nevini, naivni i bezbrižni. Bog dušu da im prosti. Kamen bi proplakao. Šta smo to uradili? Gde pogrešili? Kako smo kao društvo to dozvolili? Formiraše odgovorni timove, obećaše ukidanje programa sa nasiljem, seksom, prostaklukom, bezobzirnošću. Jedan odgovorni ministar je čak podneo ostavku, dao primer ostalima. A ostali počeše sa lečenjem posledica a ne uzroka, po ko zna koji put… A mali anđeli su na nekom boljem i pravednijem mestu. Stid me pred njima i Bogom pogledati ka nebu, jer i dalje ne učinismo ništa…
A primer nečinjenja je sledeći:
Meseca avgusta 2023. godine, pet godina nakon pokušaja odbrane dece od nasrtaja države (apsurdno, zar ne?), razgovaram sa prijateljem o problemu koji on ima u jednoj školi u naselju „Braća Jerković”. Dete (pametno, veselo, nasmejano, vaspitano, anđelak za primer) mu je izloženo maltretiranju (kako bi danas rekli vršnjačkom nasilju) još od jaslica. Pokušali su to na razne načine da prevaziđu, razgovorima, savetima, sastancima, kontaktom sa roditeljima problematične dece (a svi znamo da ih ima), nije dalo rezultat.
Kulminiralo je na kraju prvog razreda (jun 2023. godine), kada su se u rešavanje problema uključili i psiholozi renomirane državne zdravstvene ustanove. Nakon pregleda, analiza, testova, seansi, sijaset razgovora, stručni ljudi su zaključili da dete treba da promeni sredinu, da se skloni od izvora problema i maltretiranja.
Prijatelj sa dokumentacijom odlazi u školu, računa da je pitanje promene odeljenja formalnost, i ostaje šokiran odgovorom direktorke (sa članskom kartom vladajuće partije). Reče najodgovornija u školi da za tim nema potrebe i da je sa detetom sve u redu, da nema potrebe da dete išta menja i da je detetu u toj sredini super. Reče i da je o tome razgovarala sa svojom psihološko-pedagoškom službom i učiteljicom deteta i da oni kažu da je sve u redu (pri tome, PP služba je dete videla dva puta, na upisu u prvi razred i pri jednom razgovoru, prim. aut.).
Prijatelj je iskoristio sve mogućnosti koje ima, obratio se gradskom prosvetnom inspektoru, pa državnom prosvetnom inspektoru, pa ministru prosvete – sa Pirovom pobedom u predlogu jednog od inspektora da se detetu promeni odeljenje, što je direktorka sa gnušanjem i velikom dozom egocentrizma odbila…
Odluči moj prijatelj da ispuni svoju ustavnu obavezu i upiše dete u drugu školu. Posle nekoliko neprijatnih razgovora sa nadležnima iz druge škole (čija je suština bila odgovaranje od promene škole jer „direktori moraju da se čuju i to reše”), shvati da su stvari u svim školama manje-više iste i da decu to ne treba preterano da zanima… Ali i da nema obraza da ostavi stvari nerešenim. Ne pred budućnošću svoje dece…
Nije problem u školama i direktorima, nije problem u ministrima i vlastodršcima, problem je u nama, koji ćutimo i trpimo, koji nismo slobodni da odlučimo i kažemo NE mobingu, partijama, kombinacijama, lošim ljudima, medijima…
Sve što je potrebno za zrno slobode jeste da isključimo televizor na tri dana, da se bavimo svojim problemima, svojim porodicama, svojim prijateljima, da sve one koji nas truju na raznim nacionalnim frekvencijama i kablovskim kanalima stavimo tamo gde im je i mesto – u zasluženi mrak.
Gospodo koja upravljate budućnošću, džaba vam sve, svakodnevno padate na ispitima pred očima dece.
Sumirajući sve, pitam se kako nas vide i kakvu im budućnost kreiramo…
