Posle hapšenja Novice Antića – Da li se pakuje srpski Drajfus

Srpska radikalska klika iz devedesetih godina prošlog stoleća, u skladu sa ideologijom svog vođe Vojislava Šešelja, pored Josipa Broza Tita, kao “najvećeg zlikovca srpskog naroda” označavala je i dva Srbina, kao njegove glavne egzekutore – Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića Krcuna. Tri su decenije prošle, pa radikali transformisani u naprednjake sada imaju svoje “Krcune” i “Leke” – Aleksandra Vulina i Miloša Vučevića. A i nove neprijatelje sa kojima se treba obračunati.

Vučević je osoba koja kao ministar odbrane i, posebno, predsednik stranke, beži od novinara kao đavo od krsta. Sve godišnjice i svečanosti u sistemu odbrane su proglašene tajnim i samo za pripadnike odabranih medija. No, upravo je taj Vučević najavio javno svoj obračun sa vojnim sindikatom i to poprilično neodmerenim rečima. Time je svima stavio do znanja da ga Ustav ne zanima i udario na Vojni sindikat Srbije i njegovog predsednika Novicu Antića. Zloupotreba Vojnobezbednosne agencije (VBA) ovde se podrazumevala, jer njome rukovode ljudi koji deluju na “mig” ministra ne obazirući se na zakon.

SCENARIO SA HEPIJA

Kada protivzakonito hapšenje Antića i njegovih saradnika nije moglo da prođe kod časnog sudije za prethodni postupak u novosadskom Višem sudu, po nalogu Vučevića, sazvano je vanraspravno veće, koje je, maltene elektronskim putem, donelo odluku o pritvoru od 30 dana predsednika Vojnog sindikata. Ovde treba podsetiti da je nakon pokušaja atentata na Zorana Đinđića u u februaru 2003. godine kod hale “Limes” na Novom Beogradu, dežurni istražni sudija odredio Dejanu Milenkoviću Bagziju pritvor do osam dana, da bi na brzinu sazvano krivično vanraspravno veće tadašnjeg Četvrtog opštinskog suda donelo odluku da se on pusti na slobodu. Za to niko nikad nije pozvan na odgovornost. A Đinđić je završio kako je završio.

Kada su nalogodavci progona Novice Antića uvideli da im sve ne ide kako su planirali, a radi se o vrhu države i službi bezbednosti, zaigrali su na drugu kartu – proglasiti ga za ruskog špijuna, koji, osim što “odaje” vojne tajne Rusima, pokušava i da se “infiltrira” na Zapad i na taj način dodatno špijunira. Naravno, u toj farsi se pominju i “vekovni srpski neprijatelji” poput Viole fon Kramon. Ovaj scenario deluje kao da su ga pisali Božidar Spasić, Ljuban Karan i drugi gosti Pinka i Hepija od 00-24, obaveštajci koji sve znaju.

Šta im je cilj? Ništa drugo nego stvoriti od Antića dvostrukog neprijatelja, koji radi i za Rusiju i za Zapad. U ovo predizborno vreme , to najbolje prolazi kod “abonenata” režimskih medija. A interesantno je i da o slučaju Antića ne pišu režimski tabloidi, nemaju ni vest da je uhapšen, uradiće to kad dobiju “mig odozgo”.

Zašto je Antić mogući “srpski Alfred Drajfus”? Dakle, čovek koji je u Francuskoj 1894. godine osuđen na doživotnu robiju zbog špijunaže u korist Nemačke, a nakon nekoliko godina oslobođen je krivice. Ta afera se i danas navodi kao najpoznatiji primer nepravednih optužbi i osude nedužnih ljudi. Ispostavilo da se je špijun bio neko sasvim drugi.

BALKANSKI ŠPIJUN

Portal Politiko objavio je u utorak tekst u kome se Antić proglašava za ruskog špijuna bez ijedne činjenice; pišu i da je putovao u Rusiju, kao što je putovao u Brisel. U ovom tekstu kanda ima rukopisa vojnih službi bezbednosti, nereformisanih još iz vremena JNA. Njima nije bitno što im špijuni iz sopstvenih redova emigriraju i odnose državne tajne ili se oficiri bave zaštitom plantaža marihuane. Ali važno im je da direktor VBA u utorak, na godišnjicu Službe, dodeljuje plaketu građaninu Aleksandru Vulinu, čoveku koji je u radničkom kombinezonu okopavao “Jovanjicu”.

Sa druge strane, valja se posetiti da je Antić, posle poljskog lidera sindikata Leha Valense, prvi sindikalac koji se našao u pritvoru. No, dok je Antić iza rešetaka, paravojni vođa u Banjskoj Milan Radoičić ne samo da je na slobodi nego mu na Kopaoniku njegovi “vojnici” organizuju rođendansko slavlje nazivajući ga “komandantom”. Svaki režim ima svog Arkana. Zbog Radoičićevih “ratnih igara” četiri osobe su izgubile život, više ih je uhapsila kosovka policija, ali on se i dalje “Srbijom šeta”. Antić leži u pritvoru pod optužbom da je proneverio neki sindikalni novac dajući solidarnu pomoć članstvu. Tih 18 miliona dinara, za koje se Antić i saradnici terete, Radoičić i društvo potroše za jednonedeljno zimovanje.

Što se Antića tiče, on je miran, kažu advokati koji su ga posetili. Sve odluke koje su donete o solidarnoj pomoći pravno su i zakonski pokrivene odlukama Upravnog odbora sindikata. Antić će, svi su sigurni, izdržati u svom štrajku glađu, jer se radi o čoveku asketi, podoficiru Vojne policije koji je u karijeri prošao mnogo toga. Iako je završio fakultet, visoku stručnu spremu mu nikad nisu priznali, niti mu dali čin, zbog njegovog “dugačkog jezika” i sindikalne borbe.

PRAVILNIK ZA GAŠENjE VOJNOG SINDIKATA

Vučević je, međutim, postigao ono što je hteo – ugasio je Vojni sindikat Srbije. On sada postoji samo na papiru. Angažovanje pripadnika VBA urodilo je plodom – sindikalne grupe, zbog raznih pritisaka, pucaju kao mehur od sapunice.

A kako to izgleda u praksi? Neko je, recimo, podoficir ili oficir i ima šanse da ode u mirovnumisiju, prošao je sve testove, od poznavanja engleskog jezika do fizičke spremnosti, i onda mu ide “bezbednosna provera”. I dođe tako nekom starešini zastavnik VBA i kaže: “Vidi, sve je to u redu, ali ima jedan problem – ili se iščlani iz Vojnog sindikata ili ništa od ‘plavih šlemova’”. I šta čovek da uradi? Misli o egzisteniciji porodice, već je računao na taj novac, pa poklekne i iščlani se.

Primer drugi. Neki podoficir radi u svom mestu na jugu Srbije, živi kod roditelja, ima relativno pristojnu platu za taj kraj, žena mu radi na određeno kod vojske… A onda ga pozove “bezbednjak” da mu saopšti kako će ići u prekomandu negde u Vojvodinu i da mu supruzi neće biti produžen ugovor osim… To “osim” čitalac naslućuje – ako se ne iščlani iz Vojnog sindikata. U još goroj poziciji su vojnici po ugovoru, koje direktno ucenjuju – oni nemaju izbora.

Autoru ovog teksta jedan oficir se “izjadao” kako je bio stavljen pred dilemu – ne samo iščlanjenje iz sindikata, nego i javno odricanje, ili nema nastavka vojnostručnog usavršavanja, potrebnog za čin majora. Čovek prelomio – napustio je vojsku pošto ima paralelno i diplomu menadžera. Koliko se na ovaj način urušava vojni sistem, ne treba posebno isticati.

I na kraju, slučaj od 4. marta iz Zrenjanina gde su vojni policajci došli da “uhapse” propagandni materijal sindikalne grupe u tom garnizonu – hemijske olovke, upaljače, priveske i flajere. Čak se i komandant jedinice tome usprotivio, a onda su vojni policajci, inače njemu podređeni, telefonirali nekom i odgovorili kako je “naređeno odozgo”. Toliko o vojnoj hijerarhiji.

autor:Davor Lukač