Stara pogromaška i genocidna mržnja prema Srbima je i dalje tu. Živa, aktivna, nezajažljiva, snažna, neopamećena, krvoločna, gladna i žedna
Na srpski kulturnoistorijski prostor polako se spušta Karpenterova magla.
Na Cetinju kamenovali decu zato što su pevala „Veseli se srpski rode“ i igrala kolo ispred manastira.
U Vukovaru Hrvati izbacili ćirilicu iz javne upotrebe i za Božić lomili spomenike na srpskom groblju.
Na Kosovu i Metohiji Albanac pucao na srpsku decu i ranio ih zato što su nosila badnjak na Badnji dan.
Za nekoliko meseci zabeleženi su brojni fizički napadi na decu srpske nacionalnosti.
U Sarajevu, na dečijem fudbalskom turniru, mališanima iz Beograda skandirali „Ubij Srbina“ a jednog od njihovih roditelja uboli nožem.
Srpska deca sve češće postaju žrtve nemilosrdnih šovinističkih ispada.
Atmosfera izdaleka miriše na onu s kraja 1940. i početka 1941.
Srbi, slično kao i tada, zbunjeni, konfuzni, podeljeni, međusobno zavađeni, nosa zabijenog u svetska zbivanja i procese, slepi za događaje u najbližem okruženju.
Za to vreme komšiluk nam je spremao najstrašnije godine još od doseljavanja Slovena na Balkan.
Istini za volju, teško je pretpostaviti da nam se može ponovo ista stvar dogoditi, ali ne zato što su se Srbi opametili i postali oprezniji, već samo zato što su opšte okolnosti unekoliko drugačije.
Što se tiče one stare pogromaške i genocidne mržnje prema Srbima, ona je i dalje tu. Živa, aktivna, nezajažljiva, snažna, neopamećena, krvoločna, gladna i žedna.
Ima je svuda u bivšim jugoslovenskim republikama, u institucijama, medijima, na fakultetima, na stadionima, u verskim objektima, u domovima ljudi. Prikuplja većinu, reži i oštri zube.
Čeka priliku.
Ima je i u našem narodu.
I dalje je relativno malobrojna, ali dobro raspoređena i društveno uticajna. Pravi spiskove i javlja svojim centralama ko su sve knezovi za seču kada kucne zao čas.
Za to vreme Srbi, sami i raspamećeni, stoje na vetrometini istorije i mole se Bogu koga su izneverili, za malo pravde.
Bog za sada ćuti….
autor: Vladan Vukosavljević
