Vrtoglavi uspon jednog narodnog lekara ili Fenomen „Nestorović“

Jedino pravo iznenađenje na izborima je odličan rezultat Branimira Nestorovića. On je, čini se, jedini koji nije bio deo dogovora s američkim ambasadorom i briselskom birokratijom

U Srbiji su 17. decembra 2023. održani parlamentarni i lokalni izbori. Moj stav povodom tog pitanja je kratak i nedvosmislen: izbori su besmisleni. Zašto? Srbija je od oktobra 2000. godine okupirana zemlja. Od toga vremena, dakle, preko dve decenije, stvarnu vlast u Srbiji imaju Vašington i Brisel. Američki ambasador, uz pomoć briselskih birokrata, odlučuje o bitnim pitanjima naše države. Oni su uz pomoć kompradorske klase instalirali gustu mrežu „nevladinih organizacija“, u svetu poznatu kao „ngo“. Njihov glavni zadatak je da pomognu okupatoru da vladaju „neposlušnim narodima“. Ovo je slučaj i sa Srbijom. U našoj zemlji slobodno, bez kontrole, deluje nekoliko stotina „nevladinih organizacija“. Sve su pod kontrolom Sjedinjenih Država, u manjoj meri i Evropske unije. Nevladine organizacije imaju odlučujući uticaj u svim delatnostima srpskoga društva: od prirede, diplomatije, vojske, policije do obrazovanja, medija i organizovanja „demokratskih i slobodnih izbora“. U tim uslovima na izborima u Srbiji uvek pobeđuje kandidat Vašingtona, Londona i Brisela.

Premda nisam glasao, to nikako ne znači da sam bio ravnodušan prema rezultatima decembarskih izbora. Navijao sam za „Mi – glas iz naroda“, ili tačnije da kažem, bio sam za Nestorovića. Zašto? Zato što mi je delovalo da jedino on doista predstavlja „glas naroda“. Da li sam se prevario? Pokazaće vreme. Istina, nije mi se dopalo što je za najbliže saradnike izabrao neke ljude koji po mom mišljenju nikako ne zaslužuju da nastupaju pod imenom „glas iz naroda“.

Okupatorska vlast ne može se pobediti „slobodnim izborima“, već samo upornim, dugotrajnim, vansistemskim radom. Da se, na primer, osnuje „pokret slobodne Srbije“, ili s nekim sličnim imenom? U toku predizborne kampanje „RTS“ je bestidno navijao za Vučića, premda bi po zakonu taj medij trebalo da predstavlja „javni servis svih građana“. Za „Srbiju protiv nasilja“ navijali su televizija N1, inače informativni partner američkog CNN-a, čiji je vlasnik United Group. Isto se može reći za televizije Nova S, Prva ili B92. Sve se služe isključivo latinicom, i pod kontrolom su Zapada, pre svega Sjedinjenih Država. U bitnim pitanjima politika predsednika Srbije nimalo se ne razlikuje od pomenutih medija, jer i jedni i drugi vode antisrpsku kampanju i prosto mrze srpski narod.

Zato je jedino pravo iznenađenje odličan rezultat Branimira Nestorovića, lekara po struci, poznatog pulmologa. On je, čini se, jedini koji nije bio deo paketa, deo dogovora s američkim ambasadorom i briselskom birokratijom. Nestorovićevih blizu pet odsto ravno je čudu! Do juče nije imao ni stranku, niti kancelariju za političku partiju, dakle, niti minimalne uslove za politički rad. Tokom predizborne kampanje Nestorović nije imao pristup niti Prvom programu televizije „RTS“, niti privatnoj Vučićevoj Pink, ili Kurir TV, a ni na pomenutim američkim televizijskim stanicama, koje su u Srbiji dobile nacionalnu frekvenciju.

Od decembra na Nestorovića se sručila lavina mržnje. Optužuju ga za sva zla ovoga sveta. Napadaju ga i državni mediji, ali i oni pod kontrolom Zapada. Najčešće čitam da je Nestorović projekat „Udbe“. Lista optužbi je nepregledna, a prave dokaze protiv njega još nisam mogao čuti. Naravno da sam i sam uočio neke slabosti kod „našeg narodnog lekara“. Mnogo sam od njega naučio kad govori o medicini. No, kad počne da priča o istoriji, umetnosti ili elektrotehnici, tada deluje neubedljivo, pa pomalo i diletantski. Ali, najveći izazov za njega u sledećim danima po mom mišljenju ne predstavljaju ljudi, njih četiri ili pet, koji su među osnivačima „Mi – glas iz naroda“. Njih će uskoro da prekrije prašina zaborava. Na političkoj sceni ostaće Nestorović i njegova želja da Srbija ponovo postane slobodna, gde će da caruje pravda i blagostanje. Zbog te poruke Nestorovića, narod je u tako velikom broju i glasao za njega. Pitanje je da li on treba da uđe u političke strukture vlasti. Ili da ostane vanparlamentarni pokret, koji bi mogao da okupi većinu Srba koji, eto, sa Nestorovićem dele te plemenite ciljeve.

Pitanje svih pitanje jeste, naravno, Kosovo. Valja poništiti sve antidržavne dogovore Vučića koje je potpisao na štetu naše zemlje, dajući Kosovu praktično nezavisnost od Srbije. Što se spoljne politike tiče, Aleksandar Vučić uveo je sankcije, recimo, Belorusiji! A Lukašenko je jedini predsednik jedne strane zemlje koji je stigao u Srbiju za vreme američkog i NATO bombardovanja Beograda, godine 1999! Nestorović bi i ovde trebalo da istupi sa stavom o ukidanju sankcija Belorusiji, koje ionako nemaju realnog, ekonomskog značenja ni za Minsk, ni za Beograd.

Od pre nekoliko dana štampa podrobno javlja da se pokret „Mi – glas iz naroda“ raspao. Došlo je do nesporazuma? Sve je to bilo očekivano. Ovo me podseća na događaje u Nemačkoj početkom devedesetih godina proteklog veka. Živeo sam u Berlinu i bio svedok meteorskog uspona stranke „Zelenih“. Vodile su ih dve ličnosti: Petra Keli i Gert Bastian. „Zeleni“ su veoma brzo shvatili da ako žele da igraju ulogu u političkom životu zemlje, moraju se odreći kolektivnog odlučivanja i uvesti „Führerprinzip“. Istorija je pokazala da uspeh mogu postići samo oni pokreti koji su izgradili unutrašnju disciplinu, gde se tačno zna, „ko kosi, a ko vodu nosi“. Za to im ne treba savet Dodika, već nas prosto uči prošlost. Marićevića jaruga je mesto gde su Srbi 1804. godine izabrali Karađorđa za vođu ustanka i zato su uspeli.

U čemu je problem? Koren leži u ljudskoj slabosti, u sujeti. Svakom je jasno da je „Mi – glas iz naroda“ postigao odličan rezultat pre svega zbog Nestorovića. Svi ostali osnivači pokreta, da su izašli pojedinačno, niko ne bi mogao da dobije više od jedan odsto glasova. Svima je jasno da je Branimir Nestorović najzaslužniji za dobar rezultat ovoga pokreta.

Njegov ugled u narodu potiče iz „pandemije“ kovida. On je jedini u kriznom štabu, koji je pokušao da obuzda histeriju oko „opasnog virusa“. Ujedno se zalagao da budemo oprezni oko uzimanja vakcine. Sva ispitivanja u vezi s kovidom i vakcinom pokazala su da je u bitnim procenama Nestorović bio u pravu. On je mnogima bio jedini glas utehe i nade. Zalagao se da se sprovede javna diskusija na temu kovida i vakcine. Država ne samo da nije prihvatila njegove predloge, već je ubrzo bio zabranjen na svim medijima: od RTS i Pinka, do Nove S, N1 i Prve. Mogli smo „našeg narodnog lekara“ da čujemo i gledamo samo preko nekih malih privatnih stanica i Jutjub kanala.

Tu su koreni političkog uspeha Nestorovića i „Mi – glas iz naroda“. Narod je prosto video da je jedini koji nije ni Vučićev ni Hilov. U narodu je prosto proradilo „veliko čuvstvo blagodarnosti“. On je, verovatno iz svoga bogatog lekarskoga iskustva, razumeo da na svetu nema ništa važnije nego osmeh na licu hirurga i dobro raspoloženje. A on je to radio i za kratko vreme dok je bio član „kriznog štaba“ u Srbiji. Dok su drugi, uključujući predsednika Vučića, sejali paniku i govorili da će „groblja biti premala da prime sve mrtve“.

Nije potrebno da kažem da nisam član pokreta „Mi – glas iz naroda“. Nikada nisam sreo Branimira Nestorovića, a jedini koga poznajem iz njegove stranke je Aleksandar Pavić. Istina, dugo ga nisam video, ali cenim njegove osobine kao čoveka i njegovo poznavanje pre svega Amerike. Ponašanje ostalih osnivača tog pokreta liči mi na „vašar sujete“. Pre nego što počnete da grdite Nestorovića, postavio bih vam pitanje: A kakav biste rezultat na izborima postigli da na listi nije stajalo ime „Nestorović“?

autor:Nikola N. Živković