Ovo nije priča za svačiji stomak. Ali je za svačije srce.
Priča je ovo koju ne zna mnogo ljudi. A stara je tačno 80 godina i pred vama je ne zbog jubileja. Već zbog… srca.
Ona počinje u Livanjskom polju. Jugozapad Bosne, negde između Dinare i Golije, kad gledate jug i sever, odnosno između Tušnice i Šatora kad gledate istok i zapad. M? Nisu nas na geografiji učili gde je šta? Dobro, da probamo onda ovako.
Baka mi je rođena na pravoslavni praznik Ognjena Marija. Išao sam u školu Ivan Goran Kovačić. Naizgled, nema to nikakve veze jedno s drugim, osim što je svoje najpoznatije delo, o ustaškim zločinima, „Jama“, čuveni IGK napisao baš zbog zločina koji se desio na Ognjenu Mariju 1941.
Na prostorima Livanjskog polja ustaše su samo u 1941. ubile preko 1.500 Srba. Mahom žena, dece i starih. Ali, nisu to bila streljanja. O, naprotiv. U jamu Ravni Dolac, duboku 46 metara, bacili su 218 živih ljudi. A onda po njima bacali veliko kamenje i stenje, jer su se krici, nekim čudom nekoliko preživelih, čuli iz dubine. A zatim su na njih bacili i bombe.
Bilo je tu mnogo dece. I mnogo žena. Čak i tri trudnice. Neki od bačenih, izlomljeni, unakaženi, nekako su, po padu, ostali živi.
Mrak.
Samo tračak svetla odozgo. Tamo gore, gde je smrt počinjala.
Od bolova nije moglo da se živi. Od jauka preživelih, tek. Od pada, od mrtvih oko sebe, takođe.
A opet, ostali su taj dan živi, njih nekoliko desetina. U mukama, ali živi. No, njihov samrtni ropac se čuo, sve više, sve češće. Oni koji su mogli da se pomere, počeli su da ližu vlažne stene, ne bi li se dan po bacanju, 31. jula, okrepili bar malo. Neki dečkići, ne stariji od osam godina, rešili da piške u jednu cipelu, pa probali da piju. Umreli su među prvima od preživelih.
Kada bi videli svetlo sa vrha jame, znali bi da je dan. Pa pozivali, zapomagali, tražili pomoć. Nije imao ko da ih čuje. Onda su ukvasili delove odeće skinute sa mrtvih, pa su to pribili uz zidove stena, ne bi li se na tkanini nakupilo vode koja je klizila ponegde po tom mrtvačkom kamenju. Onda su cedili tkaninu – i pili.
Živeli su ti mrtvaci tako dan, dva, tri. Petog ili šestog, na njihova pozivanja im se neko odazva odozgo. Obradovaše se živi, pa poslušali pozive odozgo da, ako ima među mrtvima nešto para ili zlata, da ponesu, sad će konopac za izvlačenje. Prosto da ponesu, da im se nađe u danima rata, da ne propadne u jami. Neke starije žene su povikale „to su ustaše, poznala sam tog i tog po glasu!“. Nisu ih ostali slušali. I, ovi gore izvukoše najpre dvojicu od Lalića i jednu devojku, Savu Vulić. Ali, ne prođe mnogo, začule su se puške. Odozgo su u jamu bacili dva mladića. Posle njih i Savu. Golu. Ko zna šta su joj radili pre smrti. Gore se samo smeh đavolski čuo.
A onda bombe. I povici odozgo „Ima li sad ko živ, da ga vadimo?“.
Jedna od trudnica se nedugo zatim porodila. Mrtvorođeno žensko dete… „Bog ga imade na umu da se ne pati i ne skapava kao mi“, reče nesrećna majka.
Prođe čitava nedelja. Dve nedelje. Tri nedelje. Četiri nedelje. Pet nedelja. Šest nedelja.
I tri dana.
A onda, malo čobanče, Hrvat neki od dobroga roda, jer dobrih ljudi ima svuda, i nema ih malo, začu poslednje vapaje. Doveo je neke ljude “da vade”, ako ima ko preživelih, ali se niko nije usudio da krene. Jedna žena, ne mogavši više da izdrži užase jame, okuražila se. I javnu im se odozgo, srećna.
—
Iz jame Ravni Dolac, u koju je bačeno 218 živih ljudi, uglavnom žena i dece, izašlo je na Usekovenje glave Sv. Jovana Krstitelja 13 žena i jedan muškarac. Jedna od tih žena je tri meseca kasnije rodila blizance.
Kucala i njihova, nerođena dva srca u jami tih šest nedelja i tri dana. Neka od danas i vaša kucaju za te mučenike. I onih 1.500 iz ostalih jama Livanjskog polja. I ko zna koliko desetina, stotina hiljada drugih žrtava sličnih stratišta iz tih vremena.
Ustvari, neka kucaju za nas, sadašnje. Da ne gledamo više najgore u ljudima oko sebe, već da ne zaboravimo da smo – rod. Da ne zaboravimo ni – odakle smo pošli. Tada ćemo znati i gde idemo, i kako ćemo tamo stići. Ova priča je samo jedan od znakova pokraj puta.
Autor: Darko Nikolić
