Priča o kokoškama pod senkom Palme

Svako čudo za tri dana. Pa i Palmino. Odeven u novo crno odelo sa jasnom primesom elastina, taze obrijane i dobrano nauljene ćele, sa izraženim podbradkom koji je naglašavala čvrsto utegnuta kravata, šepurio se gospodin Palma ulicama Jagodine 10. juna godine tekuće, pokraj predsednika Vučića i njegove svite, a sve u slavu proširenja pogona nemačke fabrike „Fišer“. No, ono malo novinara, koji se još uvek usuđuju da Vučića nešto pripitaju, nije toliko zanimalo blagostanje koje nam donose Vučićevi „investitori“, već da li predsednikov dolazak u Palmin atar znači da je istraga pokazala kako ovaj nije kriv za ono za šta ga je nedavno optužila gospođa Marinika Tepić?

I predsednik je, dabome, odgovorio. Na svoj način. „Što se tiče gospodina Markovića – rekao je on – ako je za bilo šta kriv, on će morati da odgovara. Niti ću ga ja štititi, niti će ga štititi neko drugi. Samo nemojte da polazite od presumpcije njegove nevinosti i da je on kriv zato što ga je za nešto optužio neko ko nas je optužio da umesto kokošaka držimo drogu…“(1). Eto, toliko od njega. Ostalo su bile uobičajene uvrede na račun novinara i kuće iz koje dolazi.

Šta god ovaj odgovor značio, reklo bi se da je sam Vučićev dolazak Palmi doneo određeni duševni mir, a beseda o kokoškama i izvesno zadovoljstvo, jer se novinarima posle dužeg vremena obratio bez da ikome preti, vređa i napada. Nema dileme kako veruje da je „preživeo“. No, da li je? I ko je, zapravo, stvarna meta u njegovom slučaju?

Možda je najbolje da Vam kao uvod u odgovore na ova pitanja ispričam jednu priču…

PRIČA STAROG SOCIJALISTE

Svima koji se danas snebivaju ili zgražavaju nad avanturama jagodinskog dilbera i onog bucmastog Slobinog Jude želim da kažem da sam priču koju je nedavno srpskoj javnosti ispričala gospođa Tepić, u manje više istom obliku, prvi put čuo još pre desetak godina, u vreme kada je bucmasti bio ministar unutrašnjih poslova, a sudbina tek pristigle jagodinske žirafe u medijima bila mnogo prisutnija tema nego, recimo, sudbina Srba sa Kosmeta. Dakle, kada su obojica bili deo onoga što Vučić naziva „žutim kartelom“.

Priču sam, verovali ili ne, čuo u sada već (po TV serijalima o Tihi Špicu) mitskom selu Pečenjevce, dok sam ručao sa svojim tadašnjim poslovnim partnerom, uglednim regionalnim privrednikom i dobrim srpskim domaćinom, čovekom starog kova koji je, nakon pada Slobodana Miloševića, imao u sebi dovoljno pragmatičnosti da prihvati nova vremena i okolnosti, ali nije bio spreman da proda ili „zaboravi“ svoje crvene linije patriotizma, ljudskosti i morala. Bio je član SPS-a od njegovog osnivanja i iskreni poštovalac Slobinog dela i žrtve, ali i odani „vojnik“ svoje partije, koja je sa novim ljudima krenula nekim novim putevima.

Uostalom, kako je govorio, za njega „dole“ stvari su manje više ostale iste – šef je šefovao, partija je nekada davala, a nekada uzimala, dok je na pojedincu bilo da sebe profiliše tako da u toj simbiozi ne bude na gubitku. Tako je u srpskoj politici uvek bilo i biće, smatrao je.

No, toga dana, na tom ručku, stvari mu nisu ni izbliza izgledale tako jasno i jednostavno. Bio je besan i razočaran. I tako mi je, uz vino, ispričao priču o privatnom hotelu, dole prema Jugu, koji se po narudžbi zatvori za goste, u koje dan ranije dođe specijalno osoblje za spremanje hrane i poslugu, a na određeni dan stignu devojke i ostale uvažene zvanice na čelu sa jagodinskim dilberom, dok helikopter sa tadašnjim ministrom policije i njegovom svitom sleti kasnije. I onda… do zore…

Predsednik Vučić i Palma obilaze pogone fabrike “Fišer” u Jagodini – Foto: Snimak ekrana/N-1

Kada je došlo vreme da on bude pozvan kao onaj „dole“ od koga partija nešto „traži“ da bi mu kasnije „dala“ (ili obrnuto) , i kada se tamo pojavio i suočio sa atmosferom, sve mu se smučilo. Ne zbog markantnosti jagodinskog alfamužjaka (gospodin ministar je uobičajeno kasnio), ili mladosti prisutnih ženskih osoba, već što je kao čovek koji je sačuvao svoje „crvene linije“ shvatio da to nije bio njegov svet politike, ni vizija vršenja vlasti. I da je prevaren. On nije znao, niti je tada razmišljao o tome da li su te doterane žene maloletne ili punoletne, da li žele da se zaposle, naprave političke karijere ili jednostavno da zarade nešto na brzinu. Niti mu je to bilo važno. Užasnulo ga je samo postojanje te pojave tamo gde je, kao odani „vojnik“ svoje partije to najmanje očekivao – u srcu Slobinog nasleđa.

I taj je čovek našao u sebi morala i snage da nakon kurtoaznih pola sata u toj atmosferi, tokom kojih se pozdravio se sa nekima od „drugova“, među kojima i tadašnjim šefom beogradskih socijalista, ode do vlasnika hotela da vidi koliki je njegov deo „domaćinstva“ (jer, naravno, dobro je znao da nije bio pozvan što su se uželeli da ga vide). Priložio je šta mu je rečeno, izvinuo se bolešću žene i otišao nazad u svoje Pečenjevce, razmišljajući o tome da li se „Slobi kosti u grobu prevrću“…

Eto, to je ta priča, iz prve ruke, koju sam čuo pre desetak godina. Nisam mogao biti siguran da je istinita, ali sam je kao takvu doživeo i nikada sebi nisam postavio pitanje njene autentičnosti. Ni tada, niti sada, kada ovu priču, sa mnogo više pikanterija, slušamo gotovo sa svih medija – režimskih, nerežimskih, antirežimskih…

Hoću da kažem, stvar traje. A krčag ide na vodu dok se ne razbije.

No, da li je ovo razbijanje krčaga ili nešto drugo? Da li se samo slučajno podudara sa serijom sličnih afera u Srbiji? I ko je stvarna meta? Zadrigli jagodinski dilber ili je, možda, falš pevač srpske politike otpevao svoje? A možda će sve ostati nedorečeno kao i obično. Možda to, samo, Veliki Meštar jednostavno podiže cenu svog koalicionog zagrljaja pred predstojeće prevremene izbore?

REŽIM I SVE NAŠE MARINIKE

Aktuelni politički trenutak u Srbiji je takav da Vučić više i ne krije kako svoj autokratski stil vladanja prevodi u sve otvoreniju diktaturu, u kojoj sa ostalim političkim opcijama „razgovara“ sa pozicije „il se kloni, il mi se pokloni“, davno opisane u srpskim narodnim pesmama. To mu omogućava totalna kontrola medija i snažno prisustvo bezbednosnih službi u političkom životu zemlje. Da stvar bude gora, u tome mu otvoreno pomaže sama „opozicija“, koja se više i ne bori protiv režima, niti da preuzme vlast, već isključivo za koju mrvicu koju Vučić, navodno slučajno, gurne sa prepunog stola.

Kada ovo kažem ne mislim samo na pokoravanje DSS-a, započeto još u vreme Koštunice!!, ili na primer Šapića koji je, udajući se za Vučića, u miraz poneo čitavu parlamentarnu stranku, već i na malo veće manipulatore, poput Boška Obradovića, koji je svojim propagiranjem besmislenog nasilja u parlamentu i van njega (testere u RTS-u, simuliranje napada na službena lica itd) omogućio Vučiću da strahotnim policijskim i parapolicijskim nasiljem razbije proteste koji su pretili da mu se preotmu kontroli. Ostalo je učinilo beskurpulozno korišćenje normalne borbe protiv pandemije u promotivno-političke svrhe.

U takvim uslovima Vučiću objektivno više nisu potrebni koalicioni partneri poput Dačića i Palme, koji predstavljaju ofucanu relikviju podrepaške prošlosti. A „posao“ sa Šapićem pokazuje da Vučić koncipira odnose sasvim novog tipa i unutar stranke, kao i sa formalnim koalicionim partnerima i sa dirigovanom opozicijom. Specijalni odnosi koje razvija sa Brankom Ružićem, koji u svojoj stranci odavno uglavnom ćuti, ali ima specijalnu liniju sa Vučićem, uostalom pokazuju šta je budućnost SPS-a. A ni šepurenje lokalnih šerifa, poput jagodinskog dilbera, neće se više tolerisati ma kako se Vođi uvlačili u intimne zone. Otuda, pojava prljavog veša ove dvojice na srpskoj političkoj pijaci nije preveliko iznenađenje.

Ivica Dačić peva na “uvce” tokom večere koju je na Kopaoniku Palma organizovao za 580 članova podmlatka svoje stranke, 4.12.2017. – Foto: Tanjug/Dušan Aničić

Ono što na prvi pogled zbunjuje jeste što taj veš iznosi baš Marinika Tepić, žena šarolike političke biografije, danas uglavnom poznata po činjenici koju potenciraju režimski mediji, da radi za „zlog tajkuna“ Đilasa. A prosta logika nameće, je l te, da ako radi za Đilasa nema nikakve veze sa režimom. No, da li mora biti baš tako?

Ne mora, dabome. Recimo, gospođa Marinika je pre Đilasa radila za Čanka, doušnika službi još iz vremena pre Miloševića. A konkretnost informacija koje je Tepićeva obznanila javnosti i kasnije prosledila tužilaštvu, posebno one o maloletnim osobama, teško da su se mogle pokupiti tek tako, na ulici. (Priča koja je meni ispričana pre desetak godina, nije ni izbliza imala toliko detalja, niti je akter dela tih događaja pominjao maloletne osobe). Više je nego verovatno da Marinikin izvor, ko god to bio, ima korene u bezbednosnim službama. I da će, posle izvesnog krčkanja, isplivati još neki zanimljivi detalji. Moguće i poneka slika. Pa će se tužilaštvo izjašnjavati na dodatne okolnosti… I na kraju će se sve završiti kako želi Veliki Meštar!

A ŠTA ĆE ŽELETI VELIKI MEŠTAR?

Iako na prvi pogled liči na niz afera o navodnim silovanjima i seksualnim uznemiravanjima, koje su proteklih meseci „ojađene akterke“ prijavljivale posle desetak i više godina, koliko im je (kako tvrde) trebalo da „prikupe hrabrost“, slučaj jagodinskog dilbera i falš-pevača srpske politike bitno je drugačiji. Skrenuću pažnju na dve važne stvari.

Za razliku od prvo navedenih primera, koji su u suštini bili uvod i pratili kampanju usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti, i još nijedan nije završio na sudu (recimo, Sud je već dva puta glatko odbacio optužni predlog protiv gospodina Mike Aleksića, toliko čerečenog u režimskim medijima), ovde se očigledno radi o unapred pripremljenom raščišćavanju političke scene koje je uveliko u toku kako unutar SNS-a, tako i van njega. Praktično, radi se o izmicanju tla jedinoj političkoj opciji koja, uz SNS, ima relativno stabilno biračko telo, bez obzira što ono nije veliko. A kako god se optužbe Marinike Tepić formalno završile, političke kopnsekvence za rejting koalicije SPS-JS će biti neminovne.

Drugo, vrlo je zanimljivo da se od starta ove afere, naglasak stavlja na podvođenje maloletnih osoba ženskog pola. Da li se to može dokazati nakon toliko godina? I da li to, možda, znači da će, ukoliko se utvrdi da osobe nisu bile maloletne, jagodinski alfa-mužijak i falš-pevač biti oslobođeni svake zakonske odgovornosti? Ne znamo, ali je jasno da se sadašnjim medijskim pristupom otvara prostor za tako nešto.

I onda će se, kako rekoh, sve završiti onako kako želi Veliki Meštar. A Veliki Meštar će, slutim, želeti da ova dvojica politički nestanu u miru. Sumnjam da će iko za njima zažaliti…

Izvor: Ceopom