Obično se uzdržavam da „nagađam o Putinu”. Ali, pošto su drugovi oponenti počeli, zašto da ne.
Jeste, čudno je i nekako nepristojno u 2014. odgovarati na pitanje „who is mr. Putin?” , ali kad se mora onda – treba.
Moraću takođe da se dotaknem i teme boljševika, uključujući onaj najkomplikovaniji i malo prijatan deo njihove istorije – onaj kada su došli na vlast i borili se da je zadrže.
Neljubav prema boljševicima prilično velikog broja dobrih ruskih ljudi umnogome je zasluga njihovih dedova, baka i učitelja.
To je u mnogo čemu upravo nasleđe prvih boljševičkih godina – moda smerdjakovštine i preziranja Rusije i njenog naroda.
Zatim, to su građani, došao je jedan Rus gruzijskog porekla i oštro korigovao mnogo toga što je tada smatrano boljševičkim.
Inače, o tom državnom rukovodiocu, koji je u početku takođe bio boljševički lider, Putin govori sa poštovanjem. Čini mi se – zato što razume Josifa Visarionoviča bolje od svojih prethodnika.
Staljin, inače, iskreno nije podnosio rusofobiju i stalno je ukroćivao. On je svojevremeno oštro ukorio Demjana Bednog zbog njegove rusofobske pozorišne predstave „Bogatiri”, a zbog upornog nametanja ideje da se sa Crvenog trga ukloni spomenik Minjinu i Požarskom, nazvao ga je „Ivanom koji je zaboravio vlastito poreklo”.
Na Buharinov osvrt o tome da su „Rusi – nacija Oblomovih”, uputio je autoru divan odgovor kakav i zaslužuje.
„Teško da će sa stanovišta svoje „koncepcije” drug Buharin umeti da objasni kako je ta „nacija Oblomovih” mogla istorijski da se razvija u okvirima ogromne države… Izgleda i da ne razume kako je ruski narod stvorio takve velikane umetničkog stvaralaštva i naučne misli kao što su Puškin i LJermontov, Lomonosov i Mendeljejev, Bjelinski i Černiševski, Hercen i Dobroljubov, Tolstoj i Gorki, Sečenov i Pavlov”.
Zato Staljin koji ne voli boljševike, danas za Putina – nije prvenstveno revolucionar, već ruski državnik.
Budući da rukovodi tom istom zemljom i da se nalazi u sličnoj istorijskoj situaciji, ne može da u Staljinu ne vidi miljenika ruskog državnog sistema, koji je pozvan da ukroti revolucionarni haos, da prekine „rušenje temeljnih načela” i ostalu radikalštinu nataloženu na sve delove državnog mehanizma, da obnovi tradiciju, kontinuitet, dubinu i jasnoću državničkog razmišljanja.
Staljin je bio – imperijalni revanš.
Staljina su do vrha vlasti doveli praktičan državni rad, rešenja konkretnih državnih problema SSSR-a što je zahtevalo precizno, konkretno poznavanje zemlje i njenih naroda, njene privrede, kulture i – što je najvažnije – prisustvo čvrste povezanosti sa birokratskim mehanizmom Ruske Imperije. Upravo taj aparat polagao je sve nade na Staljina.
Činovništvo je matrica imperijalne Rusije, a matrica sebe štiti lansirajući iz svoje sredine svojevrsne „agente Smite”.
Čini mi se da u tom pogledu uloga Vladimira Putina (uz korekciju zbog sveukupne različitosti – od ličnosti do vremena) delimično liči na onu koju je morao da odigra I. V. Staljin koji takođe, to treba naglasiti, i pored svih svojih simpatija prema mnogim institucijama „prethodnog doba”, ni izdaleka nije obnovio sve.
Ono što se dešavalo u našoj zemlji između 1991.-2000. može se opisati kao puzeća činovnička obnova kada su ljudi sa naočarima i manžetama mučno, polako, ali postepeno potiskivali iz državne mašine revolucionare-demokrate i nosioce „novog mišljenja”.
Državni aparat SSSR-a, stvoren radi rešavanja konkretnih problema sa konkretnim rezultatima, a ne radi nadahnutog eksperimentisanja u stilu „za izlečenje bolesnih kokošaka nacrtajte na kokošinjcu žuti trougao”, umnogome je nasleđen još od Ruske Imperije i pripao je u nasleđenovoj demokratskoj Rusiji ispunjen kvalifikovanim stručnjacima za sve oblasti koji su u slučaju raznih njemcova nepogrešivo dijagnostikovali lopove. Taj deo aparaata organski nije prihvatao „nove pravce”.
U takvim slučajevima obično se dešava vojni prevrat. Ali, u našem slučaju armija je (možda smišljeno) bila paralizovana ratom u Čečeniji.
Vojni prevrat nije se desio. Desilo se tiho gušenje demokratske revolucije rukama sa manžetama.
Na čelu pobune, ako se to može nazvati pobunom, jer činovništvo u principu nije revolucionarna klasa, našli su se najkonzervativniji resori – FSB (ona je „naslednica kgb”) i Ministarstvo inostranih poslova RF. Zato što su tamo bili najkvalifikovaniji kadrovi i zato što je upravo tim resorima najbolje poznat sadržaj reči „bezbednost” i „nacionalni interes”.
Prvo je MIP „sažvakao” mistera „DA”, Kozirjeva, a onda je svuda krenulo lakše.
Nesposobnost „revolucionara” da bilo čime realno upravljaju i rukovode i da nešto stvaraju, zajedno sa agresijom NATO u Jugoslaviji, ubrzali su stvar. Radi samoodržanja, zemlji su bili potrebni ljudi koji to mogu. Ljudi Sistema. Nađen je odgovarajući „agent Smit”. Sada se njegov portret nalazi u svim činovničkim kabinetima.
Odnosno, Putinova šala da je „uvođenje u dužnost predsednika uspešno prošlo”, koju je on izgovorio pred oficirima FSB i GRU (vojne obaveštajne službe) – samo je delimično šala.
Zato ne treba naročito brinuti zbog saznanja da „agent Smit” ne voli revolucionare.
Za pripadnika „sistema” revolucionari su – ljudi neodgovorne „stvaralačke ćudi”, rušioci, agenti haosa. Virus.
To je očigledno.
I ne treba od toga praviti vasionsko otkriće i galamiti kao da smo progutali crvenu tabletu.
Roman NOSIKOV
Prevela: Ksenija Trajković
Fakti
