ŠTUTGART Stariji čitaoci KORENA, pogotovo oni iz unutrašnjosti Srbije, se svakako sećaju brojnih seoskih ili vašara u manjim gradovima. Na njima su pored drugih atrakcija, delom i ondašnji Cigani, što muzikom, pesmom i igrama, pokušavali da zabave narod. Danas, na presiju Nemaca, sve te ljude nazivamo Romi, iako postoji i pleme Sinti koje sebe ne smatra Romima. Nemci su progurali,verovatno da se zaborave masovna ubijanja Cigana u hitlerovskim koncentracionim logorima naziv Romi koji je prihvatila i Srbija. Nemačka skoro da i ne pominje nekadašnje žrtve- Cigane jer ih po njima više nema, sada su tu samo –Romi!
Elem, pomenute „vašardžije“ su znatiželjnima pokazivali drvene kutije koje su u sebi imale napravljene mini- lavirinte tvrdeći da „miš beli sreću deli“! I zaista, ako neko da koji dinar, beli miš, ponekad i beli pacov, je čim ga vlasnik pusti iz ruke, nepogrešivo protrčao kroz minijaturni lavirint da bi na drugoj, izlaznoj strani, gricnuo listić na kome je bio odštampan neki broj koji tobože donosi sreću.
Naravno da danas ni vašari nisu više kao nekada, sada ima komplikovanijih i boljih igara i uređaja za zabavu -od nekada belih miševa i njihovih trčanja kroz lavirinte. Ali, tako bar izgleda, nekim planerima npr. za otpremu putnika na na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla“ su i beli miševi i kretanje kroz lavirint verovatno ostali u živom sećanju pa taj „metod“ primenjuju i kod putnika.
Pre prilaska pasoškoj kontroli napravljen je pravi „lavirint“ ograničen trakama, kako bi putnici 6, 7 puta morali da hodaju tamo-amo dok stignu do uglavnom mrgodnih policajki ili još mrgodnijih poiciajaca, koji će im pregledati putne isprave. Ponekad mi se čini da je glavni kriterijum za izbor zaposlenih na pasoškoj kontroli upravo bio najmrgodniji izgled dotičnih osoba koje kao da ne znaju šta je to osmeh ili da na rečeno „dobar dan“ ili „doviđenja“ putnika, bar neko od njih promrmlja sebi u bradu nešto slično odpozdravu.
Dobro, u vreme velikih gužvi, ta mera šetkanja putnika levo-desno je razumljiva i viđa se na mnogim aerodromima kako bi se stvorio red prilaska pasoškoj kontroli. Ali ako je, kao u vreme moja poslednja tri boravka u Beogradu u zadnjih 4 meseca, samo po pedesetak putnika idući ka pasoškoj kontroli, moralo kao pomenuti beli miševi da prođu lavirint, postavlja se pitanje, zašto jedan takođe namrgođeni rmpalija na početku lavirinta koji preglada bording-karte, ne skrati putanju jednostavim lakim i brzim skidanjem dela traka za šta postoje jednostavni tehnički uređaji? Time bi pogotovo starijim osobama koji se teže kreću smanjio dužinu lavirintskog pešaćenja. A kada nagrne rulja, mogao bi takođe lako da poveća dužinu lavirinta! Naravno to nikome ne pada na pamet. Putnici su tu da pešače a ne da im se ugađa, reče na glas jedan dekica.
Ako neki putnik- novajlija posle prolaska kroz pomenuti lavirint i kroz pasošku kontrolu misli da će sada najkraćim putem brzo doći do tzv. „gejtova“ za ulazak u avion, čemu se na drugim svetskim aerodromima často teži pa makar i instalacijom „beskrajnih traka“ koje voze putnike, videće da se silno prevario.
„Ljubitelji“ belih miševa i lavirinata su se dosetili da vas odmah posle pasoške kontrole vode na desno, pa na levo, pa oped na desno itd. kako bi vas –iako to možda i ne želite- proveli skoro na silu kroz brojne fri šop prodavnice! A one, uzgred rečeno, uglavnom zvrje prazne pa se i tu postavlja pitanje čemu one služe- prodaji robe po jeftinijim cenama (što uglavnom nije slučaj -neke cene su čak i skuplje nego u gradu) ili samo za „pranje para“ njihovih vlasnika kroz plaćanje kirija aerodromu?
I tako, ako ste se uputili npr. na gejt A8 ili A 10, umesto najkraćim putem, planeri kretanja putnika na aerodromu „Nikola Tesla“ će vas naterati na pešaćenje, uključujući i lavirint pred pasoškom kontrolom, dugo najmanje 1,5 kilometar. Ako se računa hod od šaltera za čekiranje sa npr. brojem 600, pa preko „lavirinta“ do pasoške kontrole i posle i do odgovarajućeg gejta, onda cela ruta iznosi verovatno najmanje oko 2 kilometra!
Možda je ruta oponašanja „belih miševa“ kod kretanja putnika opisanim lavirintima BG aerodroma, po meni, verovatno i duža. Zato obećavam čitaocima KORENA da ću kod sledeće, ne tako daleke posete rodnom Beogradu, umesto u Srbiji kod najokorelijih kriminalaca zbog izbegavanja apsane omiljeno montiranje „nanogice“ da bi umesto u zatvoru boravili u svojim luksuznim stanovima , sebi na nogu namontirati brojač koraka ili kilometara. Želim da saznam koliko se verovatno nepotrebnih kilometara, jer su ranije postojali drugi, kraći pravci kretanja ljudi, pređe od pomenutog šaltera čekiranja br. 600 do izlaza A 8 ili A 10 što je za starije, često iznemogle putnike zaista problem.
autor:P. Rakočević
Zove me juče telefonom jedna redovna čitateljka KORENA da se zahvali za tekst PUTNICI KAO BELI MIŠEVI pričom da se i njoj pre kraćeg vremena dogodilo u BG nešto slično- beskrajno ciik-cak hodanje sa jednog kraja aerodroma (Gejt A 10) na drugi, pa opet nazad do najudaljenijeg dela aerodroma -do izlaza C. Kaže, čekirala se na jednom od šaltera koji počinju brojkom šest stotina. Dobila je tiket za ulazak u avion sa odštampanom naznakom „gejt A 10“ uz i usmeno saopštenje službenice o broju izlaza. Kada je stigla, sa desetak drugih putnika do gejta A 10, videla je da tamo piše poletanje za Rim a ne za Štutgart! Upitala je jednog službenika aerodroma šta sada- na šta joj je on „mrtav hladan“ odgovorio pa je poletanje pomereno na izlaz C -uz napomenu da je na info- ekranima morala da vidi tu u roku od oko 1 sata izmenjenu informaciju! Putnica mu je rekla da na malim info-ekranima to ne stoji. Momak je kao iz topa odgovrio, -citat- „pa, trebali ste da potražite velike ekrane na njima stoji izmena!“ I tako je naša čitateljka i njeni i „sapatnici i saputnici“ moraja da prepešači, bez sopstvene krivice, bar još jedan ceo kilometar! Neko bi rekao -srpska posla. Ali, izgleda, nije tako- to su FRANCUSKA posla jer je aerodrom njihov, kupljen (ako nije možda čak od SNS-a i pklonjen uz plaćanje priloga za partijsku kasu) za relativno male pare. A Francuzi se prave ne Englezi, ako ste to pomislili, nego baš Francuzi. Nije aerodrom zbog putnika tu, nego su, verovatno je to njihovo ubeđenje, putnici tu zbog aerodroma! Pa sada, gospodo iz srpske vlade, krčmite i dalje srpska dobra kako bi nas i drugi stranci- vlasnici već skoro cele Srbije, posmatrati i ophoditi se prema nama -kao Francuzi!
Srdačan pozdrav čitaocima KORENA autor članka P. Rakočević