Da li bi Srbija imala manje umrlih da je u ekološkom i higijenskom smislu čista kao Japan, da građani jedu zdravu hranu, manje puše i da redovno vežbaju kao Japanci
Među starim ljudima su i oni koji su preživeli Drugi svetski rat, među rođenima posle rata mnogi su radni vek proveli radeći poslove bez potrebne zaštite na radu i brige o zdravlju, ali je u njihovoj mladosti bila čistija životna sredina – reke i vazduh ljudi još uvek nisu bili toliko zagadili i nije bilo smeća na ulicama, hrana je bila zdrava, nije bilo mnogo vozila i mašina koje koriste naftu, nije bilo kompjutera i interneta, tj. ljudi su više vremena provodili u prirodi i bili su više fizički aktivni. Ali su i sve više zagađivali prirodu i postajali sve manje fizički aktivni kako su napredovale (prljave) tehnologije i prelazilo iz sela u grad (više se koristio ugalj za elektrane ili toplane, gradove je prekrio smog). Zatim su generacije rođene u 20. veku, do 1990. godine, doživele i građanski rat i bombardovanje Republike Srpske i SR Jugoslavije od strane NATO alijanse. Sve to zajedno veoma negativno utiče na zdravlje građana Srbije.
Posledice NATO bombardovanja sa osiromašenim uranijumom i drugim otrovima, osećaju i deca rođena krajem devedesetih i od 2000. godine do danas, i ko zna koliko još generacija će osećati te posledice. Deca danas odrastaju u toksičnom okruženju, svuda oko njih i u njima su otrovi. Vazduh je zagađen, voda je zagađena, hrana je puna otrova, otrovni otpad je svuda oko nas, čak se i uvozi, kao da nisu dovoljni otrovi od NATO bombardovanja; pored toga, deca danas previše sede ispred televizora, kompjutera i telefona i sve manje imaju fizičkih aktivnosti. Sve to skupa veoma loše utiče na psihofizički razvoj dece. Dakle, kakvog će zdravlja biti čovek koji je kao dete, od svoje 2-3 godine, pa sve dok nije postao punoletan, svaki dan jeo smeće od industrijske hrane iz prodavnica i brzu hranu, živeo u gradu i udisao otrove, pio vodu iz gradskog vodovoda, po ceo dan gledajući u ekrane, bez bavljenja sportom i odlaska na selo, noseći odeću i obuću sa štetnim materijalima (sad još moraju da se nose maske koje su više štetne nego korisne)? Da li je zbog toga toliko bolesnih ljudi? Da li je zbog toga i sve više bolesne dece? A stanje u zdravstvu je očajno, najbolji lekari otišli su iz Srbije, niko ne može da se leči ako nema veze i novac. Niko ništa nije preduzeo da se utvrde i saniraju posledice NATO bombardovanja i da Srbija postane ekološka država, veliki proizvođač organske hrane. Jasno je koliko je ugroženo zdravlje građana Srbije, koliko se ne vodi računa o zdravlju dece i da epidemija korona virusa nije najveći zdravstveni problem Srbije; zbog bolesti kardiovaskularnog sistema svakog dana u proseku umre 144 ljudi – i to traje decenijama. U Srbiji „bukvalno postoji pandemija kardiovaskularnih oboljenja“, izjavio je nedavno profesor Miljko Ristić.
Iako se to zna, retko ko nešto preduzima, makar na ličnom planu. Roditelji i dalje decu hrane mesnim proizvodima, mlekom i jajima lošeg kvaliteta, grickalicama, slatkišima i (gaziranim) sokovima iz supermarketa ili fabrika, ne nauče decu da pravilno trče, da vole sport i rad, nego im dozvole da po ceo dan sede ispred ekrana, itd. Koliko država Srbija ne vodi računa o zdravlju građana i zaštiti životne sredine vidi se po stranim investitorima koje dovodi i koliko je loša kontrola kvaliteta proizvoda koji se uvoze.
Za razliku od Srbije, u Danskoj u vrtićima i školama decu hrane samo organskom hranom, u Norveškoj se proda više automobila sa eko-motorima, nego onih sa dizel i benzinskim motorima. U normanskim državama ne možete da vidite smeće na ulici, u parku i u reci. Pre par decenija, ni normanske države nisu bile bolje od Srbije, jer građani nisu imali ekološku svest. Ali, onda su se osvestili i rešili da brinu o svom zdravlju i o zdravlju svoje dece, da zaštite životnu okolinu i da razviju zelenu ekonomiju. Sad imaju razvijen zdravstveni sistem, strogu kontrolu kvaliteta proizvoda, visoke standarde za bezbednost na radu (koji se poštuju) i čistu prirodu i zdravu hranu. Građani Danske, Norveške ili Švedske imaju uslove da vode zdrav život i da budu zdravi (naravno, i ta društva imaju svoje probleme, zbog čega ima mnogo alkoholičara, narkomana, samoubistava, ubistava…).
Švedska je tokom pandemije imala najblaže mere, jer su Šveđani pandemiju dočekali sa dobrim imunim sistemom, a za ljude sa slabijim imunitetom tu su dobre bolnice i dobri lekari, koji su stigli da leče i bolesti koje nemaju veze sa korona virusom. U Švedskoj nije bila velika ni stopa sekundarnog mortaliteta. Ekološke države čiji građani imaju uslove da imaju jak imunitet i dobru higijenu, i u kojima ima manje bolesnih ljudi (od raznih bolesti), imaju manje umrlih kad se pojavi epidemije gripa. Dokaz je Japan. Nema boljeg načina da se stekne jak imunitet tela, nego da se živi zdravo i u čistoj prirodi. Čovek mora da vodi računa kakvu hranu jede, još više čime hrani decu, kakvu vodu pije, da ne puši i ne pije (ili da bar manje puši i pije), da udiše čist vazduh, mora da vodi računa o higijeni, da bude fizički aktivan (zbog toga je „zaključavanje građana“, kao što radi Australija, loše za zdravlje ljudi), da nije izložen supstancama ili materijalima koji su kancerogeni (azbest se decenijama koristio u izgradnji stanova)…
Kao što je rekao i istaknuti stručnjak svetskog ranga u oblasti hematologije i profesor na Institutu Karolinska u Štokholmu dr Jovan Antović:
„Ili sam ja učio pogrešnu medicinu, ili sam prestar, ili ova savremena medicina nema veze s tom što smo učili. Ali uporno pokušavaju da nam ispričaju neke priče koje se meni ne uklapaju u neku osnovnu medicinsku logiku, čak ne mora da bude znanje. Pokušavaju da nam objasne da je prirodni imunitet nastao posle infekcije slabiji od vakcinalnog imuniteta… Naravno, nije ovo ni bezazleno, nije ni katastrofalno, ali svakako nije toliko tragično. Da je to toliko opasno kao što se priča, nas bi u Švedskoj, koji smo živeli prilično liberalno, verovatno skupljali bagerima mrtve po ulicama… ozbiljni doktori i dalje misle da ovo jeste jedan medicinski problem, ali ne preterano veći nego običan grip, i ne preterano zarazniji“.
Švedska je tokom pandemije imala najblaže mere, jer su Šveđani pandemiju dočekali sa dobrim imunim sistemom, a za ljude sa slabijim imunitetom tu su dobre bolnice i dobri lekari, koji su stigli da leče i bolesti koje nemaju veze sa korona virusom. U Švedskoj nije bila velika ni stopa sekundarnog mortaliteta. Ekološke države čiji građani imaju uslove da imaju jak imunitet i dobru higijenu, i u kojima ima manje bolesnih ljudi (od raznih bolesti), imaju manje umrlih kad se pojavi epidemije gripa. Dokaz je Japan. Nema boljeg načina da se stekne jak imunitet tela, nego da se živi zdravo i u čistoj prirodi. Čovek mora da vodi računa kakvu hranu jede, još više čime hrani decu, kakvu vodu pije, da ne puši i ne pije (ili da bar manje puši i pije), da udiše čist vazduh, mora da vodi računa o higijeni, da bude fizički aktivan (zbog toga je „zaključavanje građana“, kao što radi Australija, loše za zdravlje ljudi), da nije izložen supstancama ili materijalima koji su kancerogeni (azbest se decenijama koristio u izgradnji stanova)…
Kao što je rekao i istaknuti stručnjak svetskog ranga u oblasti hematologije i profesor na Institutu Karolinska u Štokholmu dr Jovan Antović:
„Ili sam ja učio pogrešnu medicinu, ili sam prestar, ili ova savremena medicina nema veze s tom što smo učili. Ali uporno pokušavaju da nam ispričaju neke priče koje se meni ne uklapaju u neku osnovnu medicinsku logiku, čak ne mora da bude znanje. Pokušavaju da nam objasne da je prirodni imunitet nastao posle infekcije slabiji od vakcinalnog imuniteta… Naravno, nije ovo ni bezazleno, nije ni katastrofalno, ali svakako nije toliko tragično. Da je to toliko opasno kao što se priča, nas bi u Švedskoj, koji smo živeli prilično liberalno, verovatno skupljali bagerima mrtve po ulicama… ozbiljni doktori i dalje misle da ovo jeste jedan medicinski problem, ali ne preterano veći nego običan grip, i ne preterano zarazniji
autor:Nikola Varagić
