Radio ne radio, svira ti… Ma, kome još svira taj radio?

0
305
Foto: Pixabay.com

Danas je svetski Dan radija. U Srbiji malo ko ima da obeleži taj dan, još manje ko da mu se kao svom prazniku poraduje. Jer, od 559 pravnih lica kojima je čuveni REM izdao dozvole tek osamdesetak se prijavilo da emituje radio program. Ta brojka je manja od broja opština u Srbiji, tek toliko da bude rečeno. A i pitanje je koliko njih zaista emituje nešto, da ne kažemo program, tog podatka nema.

Ne tako davno nije bilo mesta, ma ni sela, koje nije imalo radio stanicu. Dobro, nisu sve bile prijavljene, nije bilo ni REM-a da ih registruje, ni sumanutih naknada za frekvencije, SOKOJ je bio umiljato jagnje, no… Šta se desilo? Internet je učinio svoje, a i „Video Killed the Radio Star“. što reče ona pesma Buggles-a još 1979. Ali ipak…

Inače, da ne ostavimo čitaoce/posetioce ovog portala u neznanju, nije baš svuda tako. U jednoj Španiji, recimo, po istraživanju EUROSTAT-a, baš danas povodom Svetskog dana radija objavljenom, prijavljeno je da radi 963 stanice, u Italiji 720, Grčkoj 622… U zemljama nama sličnim po veličini, do duše sa nešto malo više stanovnika, Mađarskoj ima 310, Portugalu 293 radio stanice. U Hrvatskoj, da se vratimo u okruženje, ima ih duplo više nego u Srbiji – 157, u Sloveniji tek jedna manje – 156, čak ih i u Bosni ih je više nego u Srbiji – 96. Ruku na srce, svuda je to manje nego pre desetak-dvadesetak godina, ali nigde kao u Srbiji.

Šta se desilo sa radio stanicama kod nas? Kako su izumrle, k’o dinosaurusi pre 66 miliona godina kada je rknula ona kometa u Meksički zaliv? Koja kometa im je ovde doakala? Jedan od odgovora je da se, kao i svuda u svetu, narod odvikao od slušanja radija. Jednostavno, tempo života je takav da telefonima i kompjuterima saznaju vesti, a Internet i društvene mreže su preuzeli primat u saopštavanju svega novog što se dogodilo, od komšijske švaleracije do požara u Australiji. Televizija se koprca, kod nas pogotovo, neretko prenoseći ono što je na Internetu već uveliko objavljeno, koristeći činjenicu da je maltene polovina stanovništva u Srbiji digitalno nepismena. To je pragmatično objašnjenje. Drugo je, kao i mnogo toga kod nas, političko. B92, Radio Pančevo, Radio Smederevo, ’ajde te tri, neka se ne naljute nepomenuti, bile su radio stanice koje su javno mnjenje bez ustručavanja obaveštavale o svemu, uključujući i ono što nijedna vlast ne voli da čuje. To je tolerisao, ritajući se ali tolerisao, čak i onaj režim devedesetih, do pred sam, sopstveni, kraj. S „demokratskim pomenama“ bilo je, valjda, očekivanje da će se i ovi „u radijima“ prevaliti na pobedničku stranu, što se donekle i desilo, ali je doza profesionalizma neretko prevladala i nije se mnogo odstupilo, ni bežalo, od saopštavanja po vlast često ne baš povoljne istine. Uz sve to, stiglo je i „slobodno tržište“ i „liberalna ekonomija“, u nas poznati principi pod jedinstvenim nazivom „ko nabije taj dobije“. Novac od reklama je radio stanicama postao sve dalji, reklamirao se samo ko mora ili ko je bio meka srca, naročito kada je stigla ekonomska kriza 2008/2009. Onda je došlo i projektno sufinansiranje medija, što je posebna priča. U međuvremnu su radio stanice prodate, ponekad i za šaku siće, raznim bizMismenima, koji su se u medije razumeli taman koliko Marica u… E, u takvim okolnostima je većina radio stanica, na samrtnoj postelji, dočekala ovu vlast. Šta je posle bilo – samo vam se kaže, pogledajte brojke s početka ovog teksta.

Da Vas podsetimo:  Karađorđe je bio pravi vođa dostojan srpskog trona!

Nekada prepune skale na radio-aparatima, da je bilo muka pronaći i od drugih izdvojiti onu stanicu koju ste hteli da slušate, danas su poluprazne. Tako kažu pesimisti. Za optimiste su skale i dalje polupune.

Izvor: podunavlje.info

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime