Dilema koju je Sofija Mandić imala na samom početku vanrednog stanja svakako je za mnoge radnike dobila (ne)očekivanu dimenziju oličenu u uvođenju radne obaveze. Terminološki gledano bilo je dosta lutanja u prvim danima, pa su pojedini gradski i državni funkcioneri govorili o radnoj obavezi misleći na radne naloge, koje radnici dobijaju i u redovnim okolnostima. Ove greške su brzo ispravljene ali je radna obaveza zaista ubrzo postala deo svakodnevice – na užas pravnika koji su morali da rastumače kakav je sada radnopravni položaj onih kojima je uvedena.
Užas nije bio toliko podstaknut činjenicom da se ovaj pravni institut koristi, jer su okolnosti bile takve da je odista bilo racionalno očekivati da će radna obaveza biti korisno oruđe za rešavanje nekih, u tom trenutku aktuelnih problema. Na primer, čini se da je bilo sasvim racionalno uvesti radnu obavezu vaspitačima i vaspitačicama u predškolskim ustanovama koje u tom trenutku nisu radile, a koji su pod radnom obavezom imali zadatak da pomognu najstarijim sugrađanima koji su, voljom države, ostali zarobljeni u svojim domovima – većina njih potpuno nepripremljena za tako nešto i bez ideje kako će se snaći u narednim danima i nedeljama. Potreba za radnom obavezom je dakle postojala, ali je pomenuti strah poticao iz činjenice kako je ona regulisana. Bilo je naravno primera da su radnici na radnoj obavezi upućivani iracionalno na radne zadatke, bez zaštitne opreme, i slično. Ovo su incidentne situacije koje su se dešavale i u redovnom toku rada van radne obaveze i idu na dušu poslodavcima, odnosno državi. Osnovni razlog za nezadovoljstvo uvođenjem radne obaveze bili su zakoni kojima je regulisana, a koji su gotovo u potpunosti oduzimali radnopravni karakter ovakvom angažovanju. Radna obaveza je naime normirana za vanredno i ratno stanje. Normirali su je verovatno neki brkati pukovnici Ministarstva odbrane, budući da su odredbe o radnoj obavezi deo Zakona o odbrani i Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, čiji je tvorac bilo ovo ministarstvo a predlagač Vlada Republike Srbije. Posledica toga jeste činjenica da su pomenuti brkati pukovnici bili sasvim fokusirani na ratno stanje, a da im ideja o vanrednom stanju koje će kvalitativno biti drugačije zbog prirode pretnje koja se nadvila nad stanovništvo (i državu) – uopšte nije ni pala na pamet. Drugim rečima, radna obaveza je regulisana i prilagođena stanju rata, a ne stanju epidemije.
I to je naravno stvorilo probleme. Puno problema.
Radnopravno gledano, lice koje se nalazi u režimu radne obaveze je zaposleno ali baš i nije. Šta možemo zaključiti iz navedenih zakona? Zakon o odbrani je nedvosmisleno jasan (i pogrešan): „Radna obaveza uvodi se u ratnom i vanrednom stanju u državnim organima, organima autonomnih pokrajina, organima jedinica lokalne samouprave, privrednim društvima, drugim pravnim licima, kao i preduzetnicima. Radna obaveza, sastoji se u izvršavanju poslova i zadataka odbrane, u skladu s Planom odbrane Republike Srbije“. (član 50) Dakle, iako se uvodi i u ratnom i u vanrednom stanju, radna obaveza se isključivo vezuje za poslove i zadatke odbrane i plan odbrane. Sličan trend razmišljanja se nastavlja i u daljem tekstu kojim se normira radna obaveza, pa se tako uređuje da „u slučaju proglašenja ratnog ili vanrednog stanja, lica koja su u radnom odnosu dužna su da nastave obavljanje poslova na svom radnom mestu, ako nisu pozvana na službu u Vojsci Srbije ili raspoređena na druge poslove i zadatke, u skladu sa zakonom“. Kojim rasporedom mogu biti pozvana u vojsku ili raspoređena? Ratnim rasporedom. Otuda su neki radnici dobijali rešenja o utvrđivanju radne obaveze „u skladu sa ratnim rasporedom“ ili „u skladu sa pravilnikom o organizaciji radnih mesta u odbrani zemlje“ (postojale su razne varijacije, ali je smisao kod svih bio isti). Da nismo znali bolje, pomislili bismo da nas je neko zaista napao vojnom silom.
Radna obaveza uvedena je onima koji su radili u državnoj službi (u najširem smislu) i koji u tom trenutku nisu imali radne zadatke zbog okolnosti i prirode posla (pomenuti vrtići, škole, druge javne ustanove koje su radile sa strankama ili pružale usluge koje se nisu mogle prebaciti u elektronski oblik niti realizovati u vanrednom stanju), kao i medicinskim radnicima. Problemi koji su se javljali imali su neke zajedničke karakteristike za obe grupe, dok su druge bile specifične.
Najpre, zanimljivo je analizirati kakva su prava lica kojem je uvedena radna obaveza. Prema članu 51. Zakona o odbrani „radnoj obavezi podležu svi za rad sposobni punoletni građani do navršene godine života u kojoj su, u skladu sa važećim propisima, ostvarili uslove za sticanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, a nemaju ratni raspored u Vojsci Srbije“. Ovime se praktično pojašnjava da oni građani koji nemaju ratni raspored a radno su sposobni (i punoletni) mogu biti obveznici takve dužnosti. Do koje godine života dužnost traje daleko je manje jasno, budući da „ostvarivanje uslova za sticanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja“ – ne znači ništa. Verovatno je namera bila da se ukaže na starosnu granicu za ostvarivanje prava na starosnu penziju, eventualno ostvarivanje prava na invalidsku penziju koje podrazumeva potpuni gubitak radne sposobnosti i samim tim prestanak radne obaveze.
Dalje, prema članu 52. istog zakona za vreme vršenja radne obaveze lica imaju pravo na naknadu po osnovu radnog angažovanja, u skladu sa zakonom i drugim propisima kojima su regulisani radni odnosi (odgovor na pitanje šta ovo tačno znači daje Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi). Pravo na ograničeno radno vreme, odmore i odsustva praktično ne postoji, kao ni mnoga druga prava iz radnog odnosa. Uredbom o vanrednom stanju je bilo određeno da medicinski radnici mogu biti trenutno premešteni na druge poslove, u drugu medicinsku ustanovu, na osnovu usmenog naloga. Ovo je dovodilo do haotičnog stanja u kojem su ljudi koji bi krenuli na posao na jedno mesto, u toku dana završili na nekom sasvim drugom mestu. Nije postojala garancija da već sutra neće raditi na nekom trećem mestu. I to sve bez pisanog traga, što je takođe jako zanimljivo i govori o neorganizovanosti i panici koja je vladala. Verovatno uvidevši da je ovo nezakonito, uredbotvorci su ublažili svoj stav, pa je onaj radnik koji je insistirao na pisanom rešenju mogao i da ga dobije. Za neispunjavanje radne obaveze, međutim, sankcija je bila prestanak radnog odnosa (valjda po sili zakona, budući da ni ovaj postupak nije uređen). Ovo je naravno dovelo do veoma živopisnih rešenja, pa je u javnosti kružila priča o direktorki bolnice koja je „tumačenjem“ propisa došla do zaključka da svaki izostanak u vreme vanrednog stanja znači i automatski otkaz, bez obzira na okolnosti koje su do izostanka dovele – što bi bilo smešno, da nije jako tužno (zamislite da lekar koji je slomio nogu dobije otkaz zbog nepojavljivanja na poslu; da ne pominjem da sami zakoni predviđaju izuzetke od radne obaveze u određenim okolnostima).
Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi normira da se radna obaveza vrši, između ostalog, i prema propisima kojima se uređuje rad. Nijednom se međutim taj zakon ne poziva na Zakon o radu, niti bilo koji drugi relevantan radnopravni izvor, pa je konkretizacija upućivanja praktično nemoguća. Ovaj zakon inače takođe uređuje ratni raspored i mobilizaciju obveznika radne obaveze – kao što je već napomenuto to je veoma korisno u vreme ratnog stanja, ali šta ćemo u vreme epidemije? Prelepo izgleda odredba člana 89. koja glasi: „Od obveznika radne obaveze koji nemaju određen ratni raspored, teritorijalni organ obrazuje jedinice radne obaveze za izvođenje neodložnih radova za potrebe odbrane, Vojske Srbije, civilne zaštite i za izvršavanje zadataka u teritorijalnim organima u ratnom i vanrednom stanju“. Opet, nijednom rečju se ne pominje bilo šta što bi moglo biti funkcionalno povezano sa prirodnim ili medicinskim katastrofama zbog kojih je uvedeno vanredno stanje (osim delimične veze sa civilnom zaštitom – koja se međutim opet ne može povezati sa specifičnom epidemiološkom situacijom). Ovim zakonom se demistifikuje i navedena odredba Zakona o odbrani kojem je „uređena“ naknada koja se dobija za vreme rada u režimu radne obaveze – ona je jednaka dvanaestomesečnom proseku zarada koje je to lice prethodno primilo. To znači da se za vreme radne obaveze radi duže (praktično neograničeno) a plaća u najboljem slučaju isto, a mnogim radnicima i manje nego pre uvođenja radne obaveze. Drugih veza sa radnim zakonodavstvom nema, pa se može zaključiti da radnici u režimu radne obaveze nemaju nijedno od prava koja su inače rezervisana za zaposlene.
Radna obaveza ne može se utvrditi (član 55. Zakona o odbrani) roditelju koji samostalno vrši roditeljsko pravo nad detetom koje nije navršilo 15. godinu života ili nad maloletnim detetom sa smetnjama u razvoju ili nad punoletnim detetom nad kojim je produženo roditeljsko pravo samo jednom roditelju, ili ako roditelji zajednički vrše roditeljsko pravo, a drugi roditelj je angažovan na poslovima odbrane (isključivo odbrane, drugi poslovi se ne računaju – u praksi je čini se ovo rešenje ipak bilo prilagođeno faktičkim okolnostima). Konačno, radna obaveza ne može se utvrditi ni: supružniku ili vanbračnom partneru ili drugom odraslom članu porodičnog domaćinstva staratelja ili hranitelja deteta koje nije navršilo 15. godinu života ili maloletnog deteta sa smetnjama u razvoju, ako je staratelj ili hranitelj angažovan na poslovima odbrane (opet, samo poslovi odbrane – neupotrebljivo za situaciju vanrednog stanja usled epidemije); ženi za vreme trudnoće; licu čiji je supružnik ili vanbračni partner korisnik tuđe nege i pomoći; licu nesposobnom za rad.
Ono što je izuzetno važno, a ovo je jedan od osnovnih nedostataka koji je primećen, jeste nepovezivanje sa propisima o bezbednosti i zdravlju na radu. Svakako da lica na izvršenju radne obaveze poseduju ovo pravo – ali ga brkati pukovnici nisu predvideli. Ono se podrazumevalo, van svake sumnje, između ostalog i zato što Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu predviđa zaštitu svakog lica koje učestvuje u procesu rada, odnosno obavlja rad po bilo kom osnovu (član 4. stav 1. tačka 1) zakona). Članom 2. stavom 2. istog zakona kao izuzetak su predviđeni poslovi „specifične vojne službe“ ali i pored očigledne namere da se radna obaveza predstavi kao isključiva „vojna stvar“, poslovi koje su obavljali radnici pod radnom obavezom u toku vanrednog stanja svakako nisu mogli da se podvedu pod taj izuzetak. Nedostatak zaštite je bio faktički i praktično nevezan za obavljanje radne obaveze već opšteg tipa – pogađao je sve radnike bez obzira na režim rada. Bilo je međutim i specifičnih slučajeva izuzetno loše prakse koja je direktno suprotna zakonskom pravu na zaštitu zdravlja na radu (iako je sasvim u skladu sa odredbama o radnoj obavezi) – primer vozača autobusa koji je, iako u poznim godinama pred penzijom, dobio radnu obavezu da zaražene korona virusom prevozi do bolnice na Beogradskom sajmu. Da je bio samo nekoliko meseci stariji, ne bi mu bilo dozvoljeno da izađe iz kuće – ovako je međutim nekome bilo sasvim normalno da ga angažuje na prevozu obolelih.
Šta se može zaključiti iz ovog kratkog pregleda? Svakako ne da je radna obaveza nepotrebna – ona ima svoju svrhu u vanrednim okolnostima i ne može se zanemariti. Ali ona ne sme biti sredstvo represije nad radnicima i mora biti preciznije uređena u mirnodopskim uslovima – određena prava radnika koji su u režimu radne obaveze ne mogu se zanemariti ili isključiti uvođenjem radne obaveze. Ne radi se samo o radnim pravima, koja bi svakako morala biti bliže definisana, već i o osnovnim ljudskim pravima, pre svega pravu na život i bezbednost lica. Slati ljude svesno u opasne situacije bez pružanja adekvatnih mera zaštite, krivično je delo kako u vanrednom tako i u redovnom stanju. Kršenje medicinskih i epidemioloških protokola, treniranje strogoće bez povoda, pretnje otkazima, ništa od toga nije pomoglo medicinskim i drugim radnicima. Naprotiv, ugrozilo je i njihove živote i živote ljudi sa kojima su radili. Stoga je nužno da se za (neminovno?) naredno vanredno stanje pripremimo kvalitativno drugačije. Radnu obavezu u mirnodopskim uslovima ne mogu regulisati brkati pukovnici. Sasvim je jasno da ljudima na vlasti prija sistem zastrašivanja, daleko više nego što su voljni i sposobni da izgrade sistem koji će zapravo funkcionisati. Stoga ne treba očekivati neke velike promene u ovom pogledu, što međutim ne znači da one nisu nužne. Između ostalog bi se normalnijim postupanjem i pravilnijom preraspodelom stručnog potencijala u epidemiji mogli izbeći i mere višednevnog zatvaranja u kuće i stanove, potpuni kolaps zdravstvenog sistema koji nam se desio (možda ćemo nekada u budućnosti utvrditi koliko je ljudi izgubilo živote zato što su u doba korone imali potrebu za medicinskom negom, ili medicinskom intervencijom druge vrste, a koja im nije pružena) i nepotrebno i nenormalno ugrožavanje hiljada života medicinskih radnika.
Mario Reljanović
Izvor: Peščanik.net