Jos jedno podsenjaće na odličan test Nikole Janića koji je napisan pre skoro dvadeset godina ali je i danas i te kako aktuelna.
Informisanje je izuzetno važno za srpski narod i državu. Danas, skoro deset godina od raspada bivše Jugoslavije ono je za našu zamlju od još veće potrebe. Informisanje nije samo prosleđivanje već i kontinuirano dobijanje korektnih informacija, neophodno lobiranje kao i prepariranje terena na koji će se – i gde će se – odabrane informacije inplementirati..
Nakon dugogodišnjih ratova i za to vreme blaćenja uglavnom srpskog naroda i države, uspeh jednog novog, plodonosnog informisanja u velikoj meri zavisi od volje i odlučnosti da se udaljimo od sveg ranijeg šablonskog i zastarelog sistema ”propagandnog informisanja”. Srbiji i Jugoslaviji danas je neophodno namensko i objektivno selektiranje tema, događaja i podataka sa kojima se mora upoznati svetska javnost. Postojan osnov i način informisanja mora biti u zavisnosti od njegovog krajnjeg odredišta. Primarna je procena ljudi i organizacija koji žive i deluju u zapadnim zemljama, a preko kojih se mogu (i trebaju) prosleđivati one informacije koje Diplomatsko-konzularna predstavništva nisu u mogućnosti da učine.
Politički i vladini predstavnici moraju samovoljno da se odreknu svog ranije isključivog prava da oni ”informisu”. Drugim rečima: Diplomatska predstavništva, pojedinci i nezavisne srpske organizacije izvan matice (uz pomoć ”domaćih”) moraju ući u ”nezvaničnu” simbiozu i o bitnim dešavanjima za naš narod i državu zajedničkim naporima obaveštavati javnost, medije i važne institucije u kojima deluju. Kanalisanje realnih mogućnosti pomenutih činilaca za dostavljanje korisnih informacija određenom primaocu, izvodljivo je samo ako DKP, srpske organizacije i označeni Srbi, nesebično prihvate da svako od njih pokriva ”svoj teren”. Lokalnim skretnicama treba usmeriti delovanje u pravcu koji se proceni kao najsigurniji put kojim će se od svih činilaca dogovorene informacije kontinuirano i namenski prosleđivati označenim ustanovama, medijima, javnim ličnostima, političarima….
Na zapadu postoje važni primaoci koji odbijaju da prime ”srpsku propagandu”, ako im je ona upućena od DKP-a. Tokom dugogodišnjeg rada na informisanju organizacija ”Glas Srpskog naroda” u Švedskoj (koja do danas ima preko 60 televiziskih debatiranja i pojavljivanja kao i na desetine članaka rasprave objavljenih u vodećim švedskim listovima) prosleđivala je ponekad istu i već odbijenu ”propagandu” a isti primalac, koji je ambasadi poslao poruku da mu ne ”opterećuje liniju slanjem srpske propagande”, pismeno se zahvalio ”Glasu Srpskog naroda” i izrazio nadu da će mu se od nas i ubuduće prosleđivali ove ”korektne informacije”.
Zaključak je jasan: Nije bitno ko šalje već ko može da bude prihvaćen kao pošiljalac, što znači da je državi nepobitno od koristi ”da vrti onaj ko može (i gde može) da provrti”.
Osoba koja 30 ili više godina živi u Švedskoj, Engleskoj, Nemačkoj ili nekoj drugoj zapadnoj zemlji ima veće znanje o životu i načinu razmišljanja tih naroda, nego naprimer službenik ambasade koji je tu došao pre nekoliko godina. Predstavnik matice zna više o potrebi zemlje nego onaj ko je iz nje otišao pre mnogo decenija.
Da bi klackalica uzdigla istinu o nama i našoj zemlji na, za sve nas, potrebnu visinu, uslovno je neophodno da se”pripijimo” jedni uz druge – na istom kraju daske. Težinom udruženog znanja i rodoljublja dignućemo iz gliba ono što je godinama nečijom (ne)voljom, ili nerazumljivom odlukom, bilo skriveno i nepoznato.
Zato je veoma važno da vladine i nevladine organizacije u zemlji kao i određene srpske organizacije u svetu shvate (i prihvate) da je inters njihovog naroda i zemlje da se pojedinačne mogućnosti upletu u jednu jaku i elastičnu tetivu kojom bi, sa velikom udarnom snagom, odapeli strelu globalnog informisanja o stradanju Srpskog naroda. Naravno bez pokušaja prikrivanja istine o svemu što se istovremeno dešavalo drugim, nekada ”bratskim” narodima.
Treba hitno lokalizovati sve dobre strelce i pažljivo saslušati kako su do sada, i na koji način misle da je najbolje da i ubuduće zatežu svoj luk? Na osnovu sveopšteg iskustva skovaćemo zajedničku strategiju. Sa istom informacijom i sihronizovanim signalom samostalne ”čete”, istovremeno svaka za sebe i na svoj način, delovaće u respektivnim zemljama gde su mnogi od nas danas njihovi uvaženi državljani, ili gde Srbi žive godinama ili decenijama.
Dole potpisan, nakon dugogodišnjeg delovanja u Švedskoj, ima nekoliko predloga ne samo o načinu informisanja zapada već i kako na najbolji način možemo da sprečimo bar deo od potencionalnih budućih nekorektnih i uvredljivih pisanja o našem narodu.
Pojedinci koji odbijaju da čuju druge i isključivo zahtevaju da se i dalje ceo svet (ne)informiše kako oni smatraju da se treba raditi, nisu korisni ni sebi ni nama. Godine koje su iza nas dokaz su da je uvek nešto nedostajalo. Osmišljeni planovi da se postave zaštitnici koji bi usijanu „lavu“ ako ne zaustavili onda bar donekle skrenuli i time izbegli traumatične ožiljke na našim vitalnim poljima – našim mladima – nikada nisu učinjeni. Možda su nedostajali baš ti pojedinci i organizacije koji bi delovali u određenim zemljama. Možda?
Ali to ”možda” do danas nismo probali a stvarnost sa kojom se svakodnevno susreće Srpski narod i država odavno zahteva da se menja kolosek. To smo dužni da učinimo zbog sve naše dece čije je detinjsvo, skoro jednu deceniju, zarobljeno u izolovanoj Srbiji i Jugoslaviji.
Nikola Janić,
Predsednik “Glasa Srpskog naroda” i Predsednik Srpskog Saveza u Švedskoj
____________________________________
Ovaj tekst je napisan pre tri godine. Njegova aktuelnost danas nije ništa manja nego što je to bila tada. Naprotiv. Kao član Saveta dijaspore ubeđen sam da 90% srpsko-jugoslovenske dijaspore očekuje da Savet osnuje Komisiju koja bi se bavila isključivo ovim pitanjem. Makar i možda pod imenom: ”Komisija za odnose sa medijima i informisanje”?
Deo priloženih tekstova iz švedske i domaće štampe, najiskrenije rečeno, nema za cilj da ”pokazuje” Nikolu, već isključivo da vas upozna sa činjenicom da je i u zemlji koja je u mnogome uvek bila Američki i Nemački ”satelit” i u vreme izrazito prisutne medijske cenzure, bilo moguće čuti srpsko mišljenje. Ako su reči jednog srpskog pojedinca u Švedskoj tada štampane na naslovnim stranicama najtiražnijih dnevnih novina, njegov nastup na Telsviziji najavljivan dan ranije na vestima (tip Dnevnika) a njegovi članci objavljivani u izuzetno cenjenim rubrikama mnogih novina i časopisa, kako bi bilo da ih je viåe? Ako je jedan pojedinac, poreklom sa asvalta beogradske Palilule zadnjih godina učetvovao u više desetina konferencija, predavanja i televiziskih programa i debata na Švedskom Radiju i Televiziji, zamislite koju bi mi onda udarnu moć imali ako se organizujemo i u narednim godinama bude nas u svakoj zemlji po deset (10) ili sto (100) ili na hiljade nas, koji dugo živimo (ili su rođeni i školovani) u respektivnim zapadnim zemljama? Zar mislite da bi tragediju našeg naroda i dalje obavijalo ćutanje ako bi mi u tim zemljama od vlada, političkih partija, medija, univerziteta… simultano tražili samo ono što je međunarodnim i ljudskim pravom zagarantovano i srbima i srpskim državama – isto kao njima i njihovim zemljama? Niko nam to ne može zabraniti niti na tome zameriti (naprotiv!?) jer je u tim demokratskom zemljama pravo slobode napisane reči i govora zagarantovano zakonom?
Moje ubeđenje i verovanje je da među dijasporom ima na hiljade mlađih, pametnijih i upornijih Srba od mene i drugih mojih istomišljenka i «starijih» kolega širom Evrope i da su zapravo oni te «Nikole» koje što pre i obavezno trebamo vratiti među nas. Ako bi u svakoj zemlji, u svakom srezu i opštini respektivnih zapadnih i drugih zemalja, samo po jedna uporna osoba prihvatila da uzme učešća u koordiniranim zajedničkim akcijama informisanja o, naprimer, životu srpskih izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Kosova – koji mnoge godine samo egzistiraju, a ne žive neki život u Jugoslaviji, bilo bi dosta učinjeno.
Koliko šveđana, engleza, nemaca, švajcaraca, francuza… zna da predstavnici njihove vlade ne poštuju donešene rezolucije Saveta bezbednosti ili mnoge druge ugovore i dogovore?
Ako bi smo uz pomoć voljnih i sposobnih pojedinaca i srpskih organizacija u tim zemljama organizovano, osmišljeno i neagresivno (ali permanentno i redovno) trazili od njihovih vlada da zaštite osnovna ljudska prava srpskog naroda, kao naprimer njihov povratak na vekovna ognjišta odakle su proterani – ne bi smo od njih tražili više nego samo da i te zemlje ispune obaveze koje su u ime demokratije i multietničke budućnosti Hrvatske, Bosne i Kosova samoinicijativno preuzeli na sebe njihovim ratom i dolaskom na ta područja.
Eto gospodo, to je srž onoga što bi ujedinjena dijaspora trebalo i mogla hitno da uradi. To bi bio konkretan i jednim delom korisan doprinos i korak ka sprečavanju skorog otceplenja Kosova od Srbije a istovremeno i ozbiljan iskorak ka ujedinjenju srpske dijaspore u Evropi.
Ujedinjenja srpska dijaspora Evrope ne znači stvaranje jedinstvene centralne organizacije, već jedinstveno koordiranje naših aktivnosti čime bi se pojačao stepen vežnosti i legitimiteta svih budućih zahteva, predloga i molbi. Naravno do odredišta sa kojima treba ostvariti kontakt, razgovor ili prosleđivati informacije (medije, političari, organizacije, univerziteti…) išlo bi se autonomnim delovanjem odabranih pojedinaca i organizacija u respektivnim zemljama, koji bi pored svog imena i imena svog članstva, mogli dodati i ime stotine hiljada ujedinjenih Srba i njihovih organizacija u zapadnoj Evropi.
Pogledajmo se u ogledalu ili međusobno jdan drugome u či i upitajmo se:
Zar nismo bar toliko dužni našem poreklu i našem imenu?
