Poseta predsednika Srbije Tomislava Nikolića Moskvi pokazala se kao tesno “ugrađena” kako u unutrašnji srpski, tako i opšesvetski dnevni red, pa je zbog toga postala značajan događaj koji nam omogućava da izvučemo potpuno definisane zaključke, između ostalog i o daljem razvoju rusko-srpskih odnosa.
Pre svega je potrebno istaći unutarpolitički kontekst pregovora Nikolića u Moskvi. Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji koji će se održati 24. aprila (dve godine pre redovno planiranih) odrediće raspored snaga u zemlji za naredne godine, veoma važne za sudbinu zemlje. Poslednja sociološka istraživanja kao da ne predviđaju neprijatna iznenađenja vladajućoj koaliciji na čelu sa Srpskom naprednom strankom. Prema podacima službe Faktor Plus, «naprednjaci» mogu dobiti 49-50% glasova, a njihovi koalicioni partneri iz Socijalističke partije Srbije – više od 12% (http://www.danas.rs/danasrs/politika/sasa_radulovic_u_porastu_pad_sns_zanemarljiv.56.html?news_id=316915). Ovi pokazatelji su analogni sa rezultatima izbora iz 2014. godine (48,35% za Srpsku naprednu stranku i 13,49% za socijaliste).
Međutim, na srpskoj političkoj sceni prisutne su i nove tendencije. Prvi put u Narodnu Skupštinu mogu ući odjednom tri političke snage koje predstavljaju patriotsku opoziciju i bore se za znatno tesniju saradnju Srbije sa Rusijom i ruskim integracijskim mehanizmima, posebno sa Evroazijskom ekonomskom unijom, Šangajskom organizacijom za saradnju i BRIKSOM. To su Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, pokret “Dveri Srpske” i Demokratska stranka Srbije. Sociološka istraživanja im daju po 5,5-5,6% glasova i ako se to desi, u srpskom parlamentu će se prvi put za poslednje godine pojaviti jak opozicioni blok nacionalno-patriotskog karaktera.
Nesumnjivo da predsednik Nikolić dobro shvata ove tendencije, kao i opasnost za unutarpolitičku stabilnost koju predstavlja jača veza Srbije sa NATO paktom koju primećujemo poslednjih meseci. Srpskom rukovodstvu uopšte nije potrebno ponavljanje crnogorskog scenarija sa masovnim antivladinim demonstracijama i žestokim debatama o ostavci vlade i parlamenta, pa zato Tomislav Nikolić pokušava da uveri patriotski raspoloženi deo srpske javnosti da vladajuća koalicija ne namerava da podvrgava reviziji ključne spoljnopolitičke prioritete među koje spada i neblokovski status i razvoj odnosa sa Rusijom (posebno odbijanje da se prisajedini antiruskim sankcijama). Upravo te računice su uveliko i stajale u osnovi onih izjava koje je predsednik dao u Moskvi podržavajući Rusiju i njenu politiku kako na Balkanu, tako i u svetu u celini. Nikolić je podsetio na principijelnu poziciju Moskve koja nije dozvolila SB OUN da donese antisrpsku rezoluciju o Srebrenici, a takođe i na odlučne mere protivljenja prijemu samoproglašenog Kosova u UNESKO. “Istovremeno želim da Vam zahvalim na podršci koju pružate Srbiji i njenim pokušajima da stane na noge i pridruži se društvu razvijenih zemalja, za shvatanje ponašanja Srbije u međunarodnim odnosima i za tu hrabrost koju je Rusija prodemonstrirala svim drugim državama prilikom svoje borbe protiv takozvane Islamske države” – dodao je srpski lider. [http://www.kremlin.ru/events/president/news/51490]
Drugi ključni aspekt pregovora Tomislava Nikolića u Moskvi nesumnjivo predstavlja sama tema NATO pakta. I ovde je srpski predsednik takođe pokušao da maksimalno privuče sebi ruskog kolegu Vladimira Putina, posebno izjavivši da “Situacija u Rusiji i Srbiji nije tako dramatična. Predsednik Putin shvata šta i kada smo mi potpisali”.
Radi se o zakonu koji je početkom godine potpisao sam Nikolić, koji potvrđuje stavke iz sporazuma između Srbije i NATO pakta iz 2006. godine. Ovaj dokument predviđa slobodu kretanja i ovladavanje diplomatskim imunitetom svih predstavnika NATO pakta na teritoriji Srbije – i zato izaziva ozbiljne proteste u srpskoj javnosti. Mnogi Srbi postavljaju pitanje, čime se ovaj dokument razlikuje od onog plana koji je pokojnom predsedniku Miloševiću nametao Zapad u Rambujeu i koji je takođe garantovao slobodu kretanja natovcima po srpskoj teritoriji. Tada je odbijanje vođe Jugoslavije da potpiše taj dokument dovelo do bombardovanja NATO pakta…
Istine radi treba reći da je još 2007. godine Narodna Skupština Srbije donela rezoluciju o neutralnosti i neučestvovanju u vojnim blokovima – što je predstavljalo političku osnovu za razvijanje odnosa u vojno-tehničkoj oblasti kako sa NATO paktom, tako i sa Rusijom. Međutim, poštovati ravnotežu u današnjoj geopolitičkoj situaciji postaje sve složenije. I ako vežbe sa učešćem američkih i ruskih padobranaca na srpskoj teritoriji još mogu da se izvode u određenim rokovima, to je namera Hrvatske da kupi američke rakete stavilo Beograd pred neophodnost revidiranja svoje odbrambene strategije. I u tom kontekstu dokument koji je potpisao Nikolić zaista ne predstavlja jednostavnu stvar i potrebno je objašnjenje određenih momenata – u tom smislu i po pitanju kupovine ruskog naoružanja, realizacije zajedničkih infrastrukturnih projekata sa Rusijom i funkcionisanja zajedničkog Rusko-srpskog humanitarnog centra koji je 2011. godine otvoren u Nišu. Još je 2014. godine bio pripremljen sporazum o pružanju imuniteta personalu centra. Međutim, taj sporazum do dan danas nije potpisan, a sam Nikolić je predložio da se potpiše za vreme posete premijera Rusije Dmitrija Medvedeva Srbiji koja se uskoro očekuje. Pritom, po njegovim rečima, taj sporazum treba potpisati u “poretku izbalansiranog pristupa” – to jest, opet računajući na očuvanje balansa interesa između NATO pakta i Rusije. [http://www.rbc.ru/politics/10/03/2016/56e1899a9a79477df24bb45f]
No, ovde ima jedan veoma važan momenat za Nikolića. Prema podacima kojima raspolažemo, protiv potpisivanja sporazuma poslednjih nekoliko meseci žestoko se bori premijer “naprednjak” Aleksandar Vučić, dok je istovremeno socijalista Ivica Dačić na mestu Ministra inostranih poslova pozitivnije raspoložen prema Rusiji. Usled toga, pitanje traženja balansa Beograda između Brisela i Moskve pretvorilo se u faktor opstanka vladajuće koalicije. Otud i pokušaji Nikolića da po ovom pitanju na svoju stranu privuče autoritet prvih lica države Rusije.
I na kraju, treći aspekt rusko-srpskih odnosa predstavlja trgovinsko-ekonomska oblast. Odbivši da se prisajedini antiruskim sankcijama, Vučićeva vlada je ipak dala nedvosmislen pozitivan signal Evropskoj uniji odustavši da pruži beneficije onim srpskim poljoprivrednim proizvođačima koji su nameravali da prošire svoje prisustvo na ruskom tržištu. U rezultatu toga, prema podacima ruske strane, obim dvostrane robne razmene se umanjio u poređenju sa prethodnom godinom za 22,9%, i iznosio je 1,6 milijardu dolara. Srpska privreda snosi realne gubitke, a mesto Srbije u unutartrgovinskoj strukturi Rusije zauzimaju druge zemlje – lišavajući Beograd prethodnih pogodnosti i olakšica. A to sa svoje strane negativno utiče na mogućnost zemlje da postane pouzdan partner Rusije i u drugim projektima – pre svega energetskim.
Petar Iskenderov
FSK
