O proširenju gradskog groblja priča se decenijama i isto toliko traju problemi meštana, starosedelaca, koji žive na toj lokaciji. Medjutim, sada je problem postao nepodnošljiv jer su im grobovi bukvalno stigli do samih kuća i prozora. Osim što nemaju mira i što je nemoguće da stignu do svog doma, problem su kiše i sve što ona donosi do njihovih kuća sa grobova.
Meštani nisu želeli da prave probleme sugrađanima svih ovih godina, imali su razumevanja i verovali čelnicima grada na reč da će biti raseljeni, ali ispostavilo se da ta reč ništa ne vredi i da su ih sve vreme lagali.
“ Direktor Gradskog zelenila jedini je izlazio sa obećanjima da ćemo biti iseljeni. Medjutim, to nikada nije ispunjeno. I sami vidite gde su nam prozori, a na dva metra od nas je groblje. Mi nemamo odavno put do kuće, ali smo bili tolerantni, sve smo računali na reč čelnika grada i njihova obećanja. Nismo nikada pravili problem sugrađanima koji sahranjuju najmilije. Ćutali smo i trpeli. Više ne možemo da slušamo ta lažna obećanja. Angažovali smo advokata i krećemo drugim putem. Mi nemamo osnovni uslove za život. Da li postoji u ovoj zemlji neka inspekcija koja može da dođe i da pogleda kako mi živimo? Da se cede posmrtni ostaci i da niko ne reaguje. Da se ovo ljudima radi pod prozorom, da grad navodno nema novca da isplati pet domaćinstava”, pita Dragana Petrović.
Domaćinstvo Dušana Stanojevića staro je preko 100 godina. Trideset godina slušaju obećanja da će biti proširenja groblja, da ne renoviraju kuće jer će biti raseljeni, ali se to nikada nije desilo.
“ Groblje je stiglo, ali naša domaćinstva su tu. Domaćinstvo se urušava odavno, propada, bunar već odavno je u funkciji. Sve je zagađeno. Stalno obećavau sledeće godine i ostalo je tako. Ljudima su pod prozorom grobovi, žive ljude su sahranili ovde. To nigde nema. Imamo obećanja Miluna Todorovića, ali ništa se ne dešava. Opet imamo obećanja”, kaže Stanojević.
Meštani navode da su njihove kuće građene pre pedeset godina, da su oko njih bile njive i livade, i da je groblje došlo do njih.
“ Kada sam došla pre 40 godina groblje nije bilo sa ove strane. Ovde su bile čitave livade. Groblje je išlo za nama i sada nam je ispod prozora i nemamo kuda da prođemo. Da su bar ostavili jedno drvo da nešto zakloni, ali ne – sve su posekli. Niti države niti vlasti da ovo neko vidi. Ovo nema nigde. Mi ćemo ići dalje, nećemo stati. Idemo do Strazbura ako treba. Svaki dan je postalo grozno i teško. Gledamo da u grad odemo sredom ili petkom jer je tada post i tada je manje sahrana. Vi ne možete da dodjete do kuće. Taksi vas izruči kad donjeg parkinga i dalje peške. Nosite hleb kroz groblje, dete, hitna pomoć da vam dodje nema pojma. Ovo više nije put već staza kroz groblje. Žalili smo se na ulaženje vode sa groblja, ovde nema kišne kanalizacije, sve se sliva snama u dvorišta”, priča Verica Petrović.
I u gradskoj upravi su nam ponovili ono što je rečeno i samim meštanima – radi se na parcelaciji zemljišta, a potom će se pristupiti otkupu. Kada – nismo dobili odgovor.
Podsetimo, grad Čačak je u posldnje tri ili četiri godine prodao nikad više imovine koju je imao u svom vlasništvu. Medjutim, umesto u rešavanje glavnih komunalnih i soabraćajnih problema građana novac je očigledno otišao na druge stvari.
POMEŠALI SE SVATOVI I SAHRANA
Tokom poslednjih decenija često su se dešavale i komične stvari, pa i to da su se pomešale svadbena i pogrebna povorka.
“Najkritičnije je subotom kada od parastosa ne može da se prođe. Konkretno, kada sam se ženio ovim putem nisam mogao da prodjem, pomešali su nam se svatovi sa sahranom. Tada sam se našalio i rekao taj vaš ne žuri – mi imamo zakazano venčanje u tri i nekako smo prošli. Sada će mi biti dobro, mogu sa prozora da uzmem rakiju sa krstače, ne moram da odlazim iz kuće. Toliko je blizu”, prisetio se svoje ženidbe Aleksandar Petrović.
