Slobodan Maldini, arhitekta i dizajner, objavio je nedavno članak „Kolonizacija u kulturi“ (ovde). Reč je o kolonizaciji srpske kulture.
„U arhitekturi Srbije, na kapitalnim projektima angažovani su inostrani autori“, primećuje Maldini. „Dobili smo neuračunljive projekte stranaca koji nemaju predznanje ni iskustvo rada u Beogradu: Zahe Hadid podno Kalemegdana, Danijela Libeskinda u dunavskoj luci, grupe Skidmor Ouvings i Meril na Kuli Beograd, Kalison RTKL, DVP i drugih na Beogradu na vodi, Jana Gela na parku `Ušće`, Borisa Podreke na setu projekata u centru grada i druge“.
Takođe, vajka se Maldini, „i ove godine će najznačajniju likovnu manifestaciju `Oktobarski salon`, odrediti stranci. Kustosi Salona su Daniel (Francuska) i Gunar B. Kvaran (Island), kustos prošlog salona bio je Dejvid Eliot (V. Britanija), a pretprošlog Austrijanac Nikolas Šafhauzen… I pored brojnih srpskih međunarodno priznatih grafičkih dizajnera, vizuelno oblikovanje našeg nacionalnog dnevnog lista `Politika` izradio je zagrebački grafički dizajner iz SAD, predvodnik nedavno održanog `Prajda`, Mirko Ilić“.
Maldini zaključuje da je „Srbija danas talac i kolonija svetskih moćnika“ i da „neokolonijalizam u Srbiji nije zaobišao ni kulturu“.
Takođe smo nedavno mogli da pročitamo i tekst Nikole Pavlovića „Okupacija pod srpskom zastavom“ (ovde). „U istoriji ratovanja oduvek je strana koja izgubi u sukobu snosila teret okupacije“, kaže on. Ali, danas „u većini slučajeva, nema strane vojne sile (na ulicama – S.A.), nema koncentracionih i radnih logora, nema saopštenja okupatora“. Okupaciju zapravo sprovodi domaća vlast, a pravilo je: što više izdaje nacionalnih interesa, to više zastava i patriotskog prenemaganja.
I dok naša vlast poslušno realizuje dobijenu mapu puta izdaje Kosova, u javnosti sve puca od navodnog rodoljublja, počev od „`patriotski brendiranog` voza, preko podizanja spomenika Knezu Lazaru u K. Mitrovici, pompeznog polaganja zakletve na Miroslavljevom jevanđelju, inicijative o postavljanju gigantske (srpske) zastave na Ušću, do imenovanja bulevara u Beogradu po `Herojima sa Košara`“, kaže Pavlović.
Povežemo li ova dva uvida, dobićemo jasnu sliku pojmova samookupacija i autokolonijalizam. Oni označavaju dvostruki fenomen:
na jednoj strani postoji kompradorska vlast, koja poslušno sprovodi naloge kolonijalne ili okupacione sile, pritom ubeđujući stanovništvo da je reč o „pravom patriotizmu“;
na drugoj strani, postoje brojni „dobrovoljni kolaboranti“, pogotovo među kulturnom, medijskom i akademskom „elitom“, koji su pounutrili ideologiju okupatora (kolonizatora) i koji svojski podržavaju pacifikaciju i dekulturaciju sopstvenog naroda u korist stranog hegemona, ubeđujući stanovništvo da je to „pravi interes“ naroda i jedini put u „normalno društvo“.
Akteri koji pripadaju tim dvema stranama istog fenomena mogu da deluju zajedno, kao deo iste političke strukture, a mogu i da budu u sukobu oko konkretnog kadrovskog rasporeda ili zbog kontrole resursa. No, oni su svagda deo iste samookupatorske formacije, a njihov „idejni“ sukob više je borba za naklonost hegemona nego što između njih postoje stvarne funkcionalne razlike.
Tako se Novosađanka kojoj je na zidu sinovljeve škole zasmetao mural „Nema predaje, Kosovo je Srbija!“ i koja je alarmirala lokalnu javnost, zbog čega je mural ubrzo prekrečen (ovde), može u nedogled predstavljati kao „opozicija režimu“ i kao „nešto drugo“ u odnosu na naprednjake, i u to iskreno verovati; ali, ona je zapravo u istoj funkciji kolaboranta i samookupatora kao i nosilac režima, koji nam je prošle nedelje s ponosom objavio da je „Kosovarima“ pred strancima rekao: „Nećete ući u UN, osim ako mi nečim ne budemo zadovoljni“ (ovde). Tako je faktički priznao da se sprema završni čin izdaje, samo da se još utvrdi cena – „konačni datum ZSO“?; „zatvaranje poglavlja 21“?; „nove nemačke investicije u srpsku poljoprivredu“?; ili neka druga, slična, evrounijska radost i lepota.
Jednako, Biljana Srbljanović, Kokan Mladenović ili Andraš Urban mogu verovati da su „opozicija Vučiću“ i da „nemaju ništa s režimom“. Ali, „njihovim novim čitanjem istorije (u pozorišnim predstavama ᾿Mali mi je ovaj grob᾿, ᾿Na Drini ćuprija᾿ i ᾿Rodoljupci᾿ – S. A.) Apis je postao terorista (Srbljanovićka), Republika Srpska je genocidna tvorevina (Kokan Mladenović), a rodoljublje je definitivno profesija hulja i podljudi (Urban)“, odnosno „u sva tri dela, ideologija autošovinizma je ona osnovna nit kojom su predstave prožete“ (ovde). Pošto je autošovinizam glavni simptom pounutrenog autokolonijalizma, ova tri člana kulturne elite faktički su tek jurišnici ideoloških jedinica okupacionog aparata koji deluje u srpskoj kulturi.
Takođe, Marinika Tepić, izabrana za narodnog poslanika na listi Čeda-Boris-Čanak, kao i Balša Božović, poslanik iz DS-a, mogu do sutra da se kunu kako su „protiv Vučića“. Ali, kada su, raspravljajući nedavno o novom prosvetnom zakonu, tražili da se latinica uvede u srpsku prosvetu kao opciono pismo za dnevnike i udžbenike (ovde), zapravo su pokazali da su i oni tek deo autokolonijalnih trupa, zajedno s Vučićem.
Isto je i sa listom „Danas“, za koga je roman „Arzamas“ Ivane Dimić, koji je dobio NIN-ovu nagradu 2017. godine, napisan „srpskohrvatskim jezikom“ (ovde), ili sa istaknutim autorom „Peščanika“ Nenadom Dimitrijevićem, koji i 2016. godine, navodno, piše „srpskohrvatskim jezikom“ (ovde), baš kao i sa beogradskim piscem Dejanom Tiago-Stankovićem koji takođe 2017. godine „piše na srpskohrvatskom jeziku“ (ovde)… – svi oni, nolens volens, samo su deo kultur-kolonijalnog, samookupacionog aparata.
Oni koji misle da je ova ocena ekstremna pokazuju da zapravo ne znaju šta su u Srbiji svojevremeno radili baš direktni okupatori. Austrougari su ne samo 1915. zabranili ćirilicu već su kao zvaničan naziv jezika uveli upravo „srpskohrvatski“ (ovde, str. 131). U Crnoj Gori, gde je do 1915. ime jezika bilo srpski, a pismo ćirilica, Austrougari su, uz latinicu, uveli naziv „hrvatski jezik“ (isto, str. 129‒130). Beč je, zapravo, i ranije svuda gde su Srbi bili u većini, forsirao „srpskohrvatski jezik“, uz ostavljanje Hrvatima „hrvatskog jezika“, iako je u Srbiji, sve do 1915. godine, jedini naziv jezika bio „srpski“ (isto, str. 122‒123; 128). Odvajanjem od ćirilice Srbe je, prema otvorenim bečkim planovima, trebalo odvojiti od Rusa, a prelazak na latinicu trebalo je da omogući, prema pisanju bečkog Reichpost-a (od 9. 8. 1916), da se u Srbiji i „prosto stanovništvo osposobi za čitanje hrvatskih knjiga i novina“ (isto, str. 132) – verovatno da bi se, kao i u Crnoj Gori, zatim konačno prešlo na naziv hrvatski jezik.
No, ono što se nekada po Srbiji radilo uz pomoć kaiserlich und königlich bajoneta, danas čine Srbi sami, rado i dobrovoljno, misleći da je to „prava kultura“ i „jedini put u Evropu“. Doslovce sve drugosrbijanske organizacije i ustanove, baš kao i centralni režimski projekat „Beograd na vodi“, poznati su po tome što u njima nema ćirilice čak ni na korpama za otpatke – ipak su to samo frakcije jedne te iste ideološke i kulturne matrice autokolonijalizma i samookupacije.
U tom svetlu trebalo bi gledati i nedavno prikazivanje predstave „Planina Olimp“ na RTS-u. To je na njemu predstavljeno kao „revolucionarni dvadesetčetvoročasovni televizijski prenos“ (ovde), bez obzira na to što predstava sadrži mnoštvo pornografskih scena, uključujući i anilingus (ovde). Nije problem anilinkcija u pozorištu – danas se praktično sve proglašava umetnošću, od upakovanog izmeta (ovde), preko masturbiranja u galeriji (ovde), do defekacije po državnim zastavama (ovde; srpska je na 0:37) – problem je kada se anilingus nađe na Javnom servisu.
To je ona razlika koju u kolonijalnoj metropoli zna svaki student prava ili etike: pornografija u specijalizovanom časopisu stvar je izbora i slobode, a u javnom prostoru, recimo na bildbordu, predstavlja nasilje nad prolaznicima i zato je nedopustiva. Izgovor ne može da bude – „neka prolaznik okrene glavu“, jer je pre okretanja glave prolaznik već bio izložen uznemiravanju i vizuelnom nasilju.
Podjednako izgovor ne može da bude „neka gledalac promeni kanal“, jer gledalac ima pravo da usred dana pregleda TV-kanale, a da mu sa Javnog servisa ne iskoči muškarac koji liže čmar drugom muškarcu. Tako nešto nezamislivo je upravo u zapadnim „normalnim društvima“, kojima toliko teži naša (auto)kolonijalna elita. U izveštajima zapadne štampe u naslove i podnaslove stavljena je upravo bizarnost da je usred dana na državnoj televiziji emitovano „oponašanje seksualnog odnosa i nasilnost do krvi“ (ovde) – tako nešto nezamislivo je na Bi-bi-siju, recimo.
Činjenica da se reditelj „Olimpa“ posebnim pismom zahvalio RTS-u što se usudio da u celosti prenese njegovu predstavu (ovde) takođe je pokazatelj neuobičajenosti postupka srpskog Javnog servisa. Naravno, naša samookupatorska kultur-elita bila je oduševljena – Biljana Srbljanović, kako sama kaže, sva „umazana od suza, znoja i slina“, uzviknula je: „Herojski podvig RTS-a za profesionalan, fantastičan prenos, Bastiljo, sve ti je oprošteno!“, dodajući da svakom ko ima neku primedbu „imam da stručno i sveobuhvatno poručim: aj, ne seri!“ (ovde).
Ali, upravo su (auto)kolonijalni konvertiti i lakeji poznati po tome što su uvek spremni da idu dalje u preziru i kinjenju sunarodnika od svojih belih gospodara – koji ipak imaju osećaj za meru i pristojnost. Tako i naša kolonijalna elita ne vidi naopakost onoga što radi i ne oseća stid zbog svog beskrajnog provincijalizma i čičatominskog snobizma, nego svakome od nas drsko poručuje: „aj, ne seri!“.
Time se još jednom pokazuje da su oni, i kada se grade kulturnom elitom, samo verbalni nasilnici i Feme. Prema njima prezir jednako osećaju kako njihove kolonijalne gazde tako i njihovi sunarodnici. Oni su kolonijalni talog smišljeno uzdignut na vrh, kako potčinjeno društvo ne bi moglo da razume šta se s njim dešava. No, kada društvo takvu funkciju „elite“ konačno prepozna i odbaci, te ljude više niko neće pamtiti po bilo čemu drugome, osim po zlobi, gluposti i pohlepnom skorojevićstvu.
Slobodan ANTONIĆ
fsksrb.ru
