Sanjo sam čudan san. Kao sve mi isti ljudi i Vućić i patrojah, sve isto, ali srednji vek. Srbija lider u regionu, Vučić car svih Srba i Stare Srbije. Ja sam bijo neki mučeni vojvoda. I neki sastanak beše, sednica saveta za nacijonalnu bezbednos, tako nešto… Tu car Vučić kaže da je bacijo oko na deo Francuske, da je to stara srpska zemlja jer smo mi Srbi naaaaj stariji narod i da nas upućiva u boj da u slavu Boga mi otnemo te zemlje, oću reći da ih vratimo u okrilje.
A MI SE TEK VRATILI! IZRANjAVANI, UMORNI, DVORI MI U ŠIBLjE ZARASLI, TRI GODINE BILI U OPSADI DUBROVNIKA! Moji me kerovi napali, umalo me nepocepaše! Zaboravili me…
Neznamo ni štaćemo sa tolikom zemljom, samo znamo da on oće da se bogati! Ali, to možemo u sebi da znamo, tako je to bilo vreme tad. Ljudska prava su dozvoljavala da ti u sebi misliš šta oćeš, ali šta Car naredi to je amin. Međutim, jedan baron je se pobunijo jer nemože više da kontroliše posede i samim tim je uvredijo Cara jer dovodi njegove odluke u pitanje. I Car samo sočima ovak…nemogu sad da napišem, ali sočima ovako na stražu, oni uvatiše barona, okovaše, izvedoše ga na tarasu i natakoše ga na koplje dugačko kroz dupe dizviniš i zabodoše na kapije dvora da ga kljucaju vrane tu. Mi se ostali oduševili mudrosti gozpodarovoj i krenemo da lupamo štitovima i mačovima i vičemo:
ŽIVEO CAR!
ŽIVEO CAR!
ŽIVEO CAR!
I tako je usvojena odluka časkom da se krene u rat za svetu srbsku zemlju Francusku. (u tim sam ratu ja pogino nažalos, obalili me skonja, tukli sa buzdovanima i boli sa kopljima i ondak me izgazijo konj ostalaje samo žalostna smesa od mene)
Ondak smo prešli na crkvena pitanja, patrijah je nešto predlago caru, oni su se dogovarali, mi smo samo potvrdno klimali sa glavama i krstili se i vikali Bogu hval…KAD GRUNU NA VRATA SAMO BAAAAM!
Upade neka ženturina i viče nije moj patrijah izdo si Crkvu Svetog Savu kralja Manuila Dragutina i nešto krešti…mi se prvom zbunili i izbečili, onako, ostali bez teksta. Patrijah gleda belo i tu Car smireno priupita savetnika:
-Koje ova seljanka?
-To je, čestiti Care, Slavica. Neki je nazivaju pravom Srbkinjom, neki vešticom ili čak kažu da je neka feminista, ja neznam šta to znači.. Slobodnomisleća, vele. Niko nezna štaje i koje, titule nema, ali ima ta neka nova nauka psihijatrija i zaključivam da nije veštica, samo je sirota ludača.
-Kakogod, kaže car. Opravite lomaču i sažežite je. Samo joj izščupajte jezičinu brezobraznu da prikujem za crkvena vrata kao tapiseriju kakvu, pa ako opet neka pomisli da se petlja u muške stvari, da zna da će njojzin jezik sledeći tu da visi. Znase deje ženi mesto!
(jer u to vreme se znao red, žena nesme ni mužu da prigovara štogod, a deoli patrijahu sačuvaj me Bože!)
Mi se opet oduševimo mudrosti gospodarovoj i lupamo štitovima i vičemo:
ŽIVEO CAR!
ŽIVEO CAR!
ŽIVEO CAR!
I od te buke, urlanja, zveckanja mačeva, štitova i Slavicinog zapomaganja sa lomače probudim se, pa sad razmišljam… Nebi volijo da me izgazu konji u Francuskoj, ali volijo bih da jedno nedelju dana bude ta Srbija koju pojedini prizivaju, samo da vidim kako će ti isti koji sve smeju svakom da kažu (na Fejsu i Tviteru) da vise na zidu sa kopljem u guzici dok im vrane odkidaju uši i kako ćemo da se grejemo na Slavice što se petljaju u odluke patrijaha…
ŽIVEO CAR!
ŽIVEO CAR!
ŽIVEO CAR!
Izvor: Neki od Fejsbuk profila Nikole Petrovića
