SEĆANJE NA VIDU MITROVIĆ, BAKU SPOMENKA GOSTIĆA; STARICA UBIJENA NA KUĆNOM PRAGU

Vida Mitrović je bila baka poginulog heroja Spomenka Gostića, jednog od najmlađih boraca Vojske Republike Srpske. Rođena je 1917. godine a brutalno je ubijena u jesen 1992. godine na svom kućnom pragu tokom napada muslimanske vojske.

Heroj Spomenko Gostić je 15. februara 2024. godine, povodom Dana državnosti Republike Srbije, posthumno odlikovan medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“ čime su njegovi herojski podvizi i zvanično ovekovečeni! Maleni heroj je rođen 1978. a život je izgubio 1993. godine. Imao je samo 14 ipo godina kada je ubijen.

Upravo je njegova baka Vida Mitrović, ta skromna i čestita žena u velikoj meri zaslužna za sva junačka dela koja je maleni Spomenko ostavio za sobom. Vidin život nije bio nimalo lak. Oduvek je vredno i neumorno radila kako kako bi svojoj deci obezbedila lagodan život. Obavljala je teške seoske i poljoprivredne poslove, i to veoma često po teškim i najnepovoljnijim vremenskim uslovima. Prema kazivanju poznanika i rođaka, bila je skromna i poštena žena koja je svakome umela da uputi pohvalu!

Spomenkovi roditelji su se razveli te je on ostao da živi sa majkom i bakom u malenom selu Jovići, u današnjoj opštini Maglaj. Živeli su teško i siromašno a baka Vida se uvek trudila da malenom Spomenku ništa ne nedostaje. Selo Jovići se nalazilo u okruženju muslimanskih sela i kao takvo je bilo ozbiljno ugroženo od potencijalnih napada. Milenka Gostić je bila srčani bolesnik a zbog svih muslimanskih barikada i uslova koje je nametnuo rat i muslimanska agresija nije uspela otići na planiranu operaciju srca. Preminula je uoči rata u 45-oj godini. Milenka je, može se reći indirektna žrtva rata. Bio je ovo pretežak udarac i za malenog Spomenka i za njegovu baku. Vida je teško podnela smrt svoje ćerke ali je bila svesna da mora nastaviti dalje zbog svog unuka. Teški ratni uslovi, nestašica hrane, vode, lekova i osnovnih životnih namirnica učinili su živote Spomenka i njegove bake preteškim. Ipak, borili su se hrabro. Baka Vida je odvajala zadnju koru hleba kako bi prehranila svog unuka.

Sa početkom proleća 1992. počela su i prva ratna dejstva i napadi na Srbe. Srpska sela su danonoćno granatirana i razarana. Ubijen je i ranjen veliki broj civila – žena, dece i i staraca. Jedna takva granata, ispaljena sa položaja zločinačke tzv. Armije BIH je tog hladnog septembra 1992. usmrtila i Vidu Mitrović. Starica je ubijena na kućnom pragu i to samo jer je bila Srpkinja. Zločinci joj nisu dozvolili da mirno proživi svoju starost. Ubijena je u 75-oj godini. Za ovaj monstruozni čin do danas niko nije odgovarao. Iako se može utvrditi pod kontrolom koje jedinice tzv. Armije BiH je izvršeno granatiranje i ko je komandovao datom jedinicom, to nikada nije učinjeno.

U podužem tv prilogu koji je emitovao RTS navodi se kako je Vida „nastradala u ratnim danima“ čime su pravi počinioci vešto zaštićeni dok je javnost ostala uskraćena za ovu bitnu informaiciju. Prava je istina da su Vidu baš kao i malenog Spomenka ubili muslimanski ekstremisti, pripadnici tzv. Armije BiH.

Milenka Gostić, majka Spomenka Gostića

Mladi Spomenko nakon tragedije odlučuje da se sa nepunih 14 godina pridruži redovima Vojske Republike Srpske. Javio se u jedinicu i postao kurir. Zatim je, sa zapregom i dva konja, dostavljao hranu vojnicima na prvim linijama fronta.

Ubrzo je bio raspoređen na prvu liniju fronta gde se hrabro borio i mnogo puta bio ranjavan. Međutim, samo godinu dana kasnije je poginuo u borbi protiv muslimanskih snaga.

Spomenko Gostić je bio vojnik i najmlađi odlikovani borac Vojske Republike Srpske u Odbrambeno-otadžbinskom ratu. Poginuo je na 20. marta 1993. godine prilikom napada muslimanskih snaga na planinu Ozren. Za svoje zasluge je odlikovan Medaljom zasluga za narod.

Spomenkov jedini sačuvani intervju, dat jednoj televiziji iz Srbije, pokazivao je da se radi o prerano sazrelom i odraslom dečaku, kojem je surovi rat otrgnuo bezbrižno detinjstvo. Nije skidao uniformu vojske Republike Srpske. Sa zapregom kojom je upravljao stizao je svuda. Više nije samo raznosio hranu sa položaja, već i izvlačio ranjenike sa najopasnijih mesta. I sam je dva puta bio ranjavan, ali se nije povlačio. U istoj jedinici saborac mu je bio i njegov nastavnik Lazo. Ozrenci govore da je to bio njihov Obilić. „Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gdje niko nije smio ići da spasava ranjenike, taj dječak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca“, seća se njegov saborac Stjepan. Posle emitovanja emisije o Spomenku na televiziji, mnogi ljudi su se interesovali o njemu. Dobio je i ponudu jednog Srbina iz Pariza da pređe kod njega i napusti bojište. Spomenko nije imao dileme. Nije hteo da napusti zavičaj i Maglaj, sve dok njegova zemlja ne doživi slobodu. Tako je razmišljao jedan četrnaestogodišnjak. Uzdao se u skori završetak rata i nadao se da će od zaprege koju je vozio kasnije razvoziti stvari i izdržavati porodicu.

Tokom opsade Doboja (1992-1995) život je izgubilo više od 1200 građana, dok je na području šire dobojske regije tj. Ozrena stradalo preko dve ipo hiljade ljudi, uglavnom srpske nacionalnosti. Grad je bio opkoljen sa svih strana i danonoćno je bio izložen granatiranju iz pravca Tešnja, Maglaja i Zenice. Tokom rata na području čitave dobojske regije je poginulo i stradalo najmanje 87-oro dece, dok je više od tri stotine mališana ranjeno, zlostavljano ili je doživelo neke druge oblike torture. Sprovođenjem zabranjenog opsadnog načina ratovanja u Doboju (i okolnim selima) je vršena koordinisana, dugotrajna, rasprostranjena i sistematska kampanja (vojna strategija) granatiranja i snajperskog delovanja po civilnom stanovništvu i po civilnim objektima iz artiljerijskog i pešadijskog naoružanja.

Danonoćno su na meti granatiranja bile bolnice, crkve, školska igrališta, stambene zgrade, pijace, vrtići, društveni i kulturni objekti..Civili u Doboju i širom dobojske regije su ubijani dok su se bavili egzistencijalnim poslovima, zatim na ulici, u stanovima i kućama, u redovima za vodu i hleb, u kolima hitne pomoći, u napadima na bolnice, i autobuse, dok su prisustvovali sahranama ili svadbama. Decu su zločinci ubijali dok su se igrala ispred kuća, šetala sa roditeljima ili dok su se vraćala iz škole..Jezive scene nasilja i masakra sveže su i vidljive i danas.

Maglaj je tokom rata bio zloglasno vojno uporište odakle su tri ipo godine vršeni strahoviti napadi na srpska sela, na grad Doboj i na druga srpska mesta! Maglaj je vršio opsadu o čemu svedoče zapaljena i opustošena srpska sela, a potom i razoreni grad Doboj. Nesporno, Maglaj je bio zloglasno vojno uporište gde su takođe bili postavljeni i kampovi mudžahedina i dobrovoljaca iz arapskih zemalja koji su odsecali glave srpskim civilima, vršili grupna silovanja, klali, ubijali, razarali o čemu je više puta svedočio i bivši načelnik Maglaja, Dževad Galijašević koji je među prvima razotkrio sve zločinačke aktivnosti mudžahedina i domicilnih Bošnjaka iz Maglaja.

O zverstvima muslimanskih snaga najbolje govori spomenik u Bočinji koji svedoči da u napadima muslimana nisu bila pošteđena ni deca ni žene ni nepokretni starci. Najmlađa žrtva muslimanskog terora imala je nepune dve godine, a najstarija 95 godina. Civili su ubijani po svojim kućama, klanjem i masakriranjem, u diverzantskim napadima ali i tokom muslimanskog granatiranja.

Još u maju 1992. svet je obišla slika o spaljivanju pravoslavne crkve Svetog proroka Ilije u Maglaju. Nju su zapalili muslimanski ekstremisti koji su potom i snimili ovo nedelo a svet je bio zgrožen da se tako nešto događa u Evropi. Još u tom periodu razorene su, spaljene i devastirane sve pravoslavne crkve u Maglaju i okolnim selima. Isto je i sa pravoslavnim grobljima koja su prekopavana, i demolirana. Srpska vojska nije ulazila u Maglaj, niti je rušila i palila džamije, srpski vojnici nisu upadali u bošnjačka sela niti masakrirali civile u njima, niti su silovali žene. Ali su zato građani Magala, Bošnjaci i mudžahedini upadali u srpska sela, činili strašne zulume, klali, silovali, sekli glave starima i nemoćnima, spaljivali žene i starce….preko dve stotine Srba je ubijeno na području Maglaja, od toga i veliki broj žena kao i dvadeset šestoro dece. U Maglaju su stradali i neki pošteni Bošnjaci koji su pokušali da zaštite komšije Srbe ili su se usprotivili zločinačkoj politici Izetbegovića.