Slobodan Milošević nije izdao Srpsku Krajinu

18
1862
Slobodan Milošević / Foto: YouTube Screenshot

O dogovoru sa Tuđmanom povodom Krajine nema ni reči ni u čuvenim i mnogo puta emitovanim Brionskim transkriptima

Uprkos tome, često postavljano pitanje glasi: zašto Vojska Jugoslavije nije angažovana nakon operacije „Bljesak”, a zatim i preventivno pre „Oluje” i, podrazumeva se, u toku te operacije, odnosno u prvih nekoliko dana njenog trajanja?

Da bi se Krajina, koja je imala, prema zvaničnim podacima nepunih 30.000 boraca, odbranila od protivnika koji je brojao preko 130.000 pripadnika Hrvatske vojske (neposredno borbeno angažovanih u operaciciji „Oluja”), SRJ je morala da uputi najmanje 10-tak do 15-tak hiljada boraca, raspoređenih u odgovarajuće kompaktne borbene sastave

To bi bilo 5 do 10 brigada (motorizovane, oklopno-mehanizovane, specijalne snage i bar jedna artiljerijska jedinica tog ranga). Sve ispod toga bilo bi neznatna sila i ne bi donela skoro nikakve efekte. A te jedinice bi morale da pod borbom maršuju 500 do 700 kilometara preko teritorije BiH, u ambijentu apsolutne prevlasti vazduhoplovstva NATO-a, koji se tada (bar što se tiče Savezničke komande u Napulju), nalazio u punoj borbenoj gotovosti

Uostalom, da li je, u konačnom, sramota biti poražen, ne od Hrvatske u akcijama „Bljesak” i „Oluja”, već od onih koji su stajali iza nje, godinama je pripremajući i otvoreno sadejstvujući, a to su najjače članice imperijalnog i zlokobnog NATO saveza?

PUNIH je dvadeset godina od kada je u zločinačkoj operaciji „Oluja” završeno etničko čišćenje Republike Srpske Krajine. U Srbiji, ali i širom vaskolikog Srpstva, ukorenjeno je mišljenje, koje je vremenom preraslo u pravi aksiom, da je Slobodan Milošević avgusta te 1995. godine počinio izdaju.

Tačnije, tvrdi se od strane jednog, ne malog broja (ubeđen sam da je to čak značajna većina) vrhunskih intelektualaca, javnih ličnosti, profesora univerziteta, uglednih srpskih imena, kao i od strane lidera skoro svih stranaka, da je Milošević imao dogovor sa tadašnjim izaslanicima američke administracije za Balkan i, podrazumeva se, sa hrvatskim poglavnikom Franjom Tuđmanom, da se problem trajno reši u korist srpske štete, tragedije i poniženja.

Pojavljivali su se raznorazni očevici (naravno, iz druge i treće ruke), svi mogući analitičari, istoričari, eksperti, diplomate, ministri srpskih zemalja, napisane su mnogobrojne knjige, memoari, tekstovi, kolumne, pristiže iz dana u dan naknadna pamet, izbijaju na površinu „ekskluzivni” podaci iz ličnih arhiva, ali, do sada, ne videsmo ni jedan pravi dokaz. Dokaz u vidu neoborivih činjenica. I, naravno, ne upoznasmo svedoka koji je tom činu neposredno prisustvovao, odnosno, bio uključen direktno ili indirektno u posao izdaje. A nema ni tajnih snimaka, recimo, sastanaka na kojima se o izdaji odlučivalo, ili makar jedne presretnute telefonske komunikacije.

Čak se i nedavno aktivirani, valjda najmerodavniji svedok (i jedan od organizatora) pada Krajine, bivši američki ambasador u Hrvatskoj, Piter Galbrajt, o tome nije izjašnjavao. Ili, bolje reći, ni jednim slovom u autorskom tekstu, a zatim i u intervju hrvatskim medijima, nije pomenuo tako nešto. Makar u naznakama, makar i između redova. Naprotiv.

I pokojni Ričard Holbruk je sve tajne u vezi sa tim odneo sa sobom u grob. A imao je vremena da ih saopšti. I debele razloge za to, svakako.

Takođe, u čuvenim i mnogo puta emitovanim Brionskim transkriptima, nema ni pomena o Miloševićevoj izdaji. Ko je bar malo koristio logiku, mogao je da zaključi istog onog trenutka kada se pojavio taj, najoriginalniji dokaz o genocidnom zatiranju Krajine, kako je prosto neverovatno da Franjo Tuđman, u obraćanju svojim generalima, ni jednom rečju nije pomenuo eventualni dogovor sa srpskim liderom i, podrazumeva se, preneo im garancije koje je, sledstveno, morao da dobije od Miloševića. Tim pre što hrvatski predsednik tom prilikom nije držao samo motivacionu besedu, već se dobrano udubio u skoro sve detalje isplanirane borbene operacije. Čak do toga da je prisutnima diktirao i sadržaj letka kojim se Srbi pozivaju da ostanu na svojim ognjištima te kako im se „tobož ništa neće dogoditi”.

Uz sve to, Milošević je isporučen Haškom tribunalu gde je proveo, kao na strelištu, skoro pet punih godina. Mnoga uticajna imena sa ovih prostora, ali i iz najvažnijih država sveta, su prodefilovala na montiranom i ponižavajućem suđenju i, kao što je poznato, trudili se da mu zagorčaju život i okrive za sve i svašta. Borio se kao lav. Oči u oči sa onima koji mu svakako nisu mislili ništa dobro. Pred televizijskim kamerama i pred brojnim izveštačima.

I, ponovo ništa. Ni jedne makar naznake da je planski, individualno ili u dosluhu sa još nekim srpskim izrodom, počinio, kako pojedini uglednici kažu, krivično delo izdaje (iako tako nešto nikada nije postojalo u krivičnom zakonodavstvu Srbije i Jugoslavije, zato što je izdaja (ne) moralni čin, svojevrsno posledično stanje, i ne postoji formalno kao krivično delo; postoje neke druge inkriminacije koja tretiraju navedenu problematiku).

Da Vas podsetimo:  Pavelić i Broz agenti Engleza

No, da batalimo kuloarska i ostala nagađanja prema poznatom receptu rekla-kazala i da ovaj puta ignorišemo proročke sposobnosti pojedinih srpskih i ostalih intelektualnih perjanica (kojima se blagovremeno „prikazalo” da će se izdaja dogoditi), pa da ovo najmučnije srpsko pitanje razmotrimo iz jedne druge vizure. Iz realnog i racionalnog ugla, kome do sada nije posvećena odgovarajuća pažnja.

Dakle, dilema ne bi trebalo da bude (1) šta je to Milošević uradio da bi organizovao i sproveo navodnu izdaju, jer, za tako nešto, složiće se svi, bilo je dovoljno da ćuti, da ne preduzima ništa i da se, srpski rečeno, pravi lud, da bude pasivan, lukav, iskvaren. Prava dilema je (2) šta je i koliko je zaista mogao svih tih godina, a posebno 1995., da kao predsednik Srbije konkretno i stvarno učini – diplomatski, na međunarodnom planu, s jedne, i kao član Vrhovnog saveta odbrane SRJ, s druge strane. Odnosno, čime je raspolagao, kako bi sprečio vojnički pad Republike Srpske Krajine i masovni egzodus srpskog naroda.

U vezi, prve (1) dileme nameću se logična pitanja – ako je bio izdajnik, šta je čekao pune četiri godine? Zašto nije ranije krenuo u obračun sa krajiškim Srbima i odrekao ih se – izdao, prodao, predao… Recimo, u prvoj, drugoj ili trećoj godini rata (ili je izdajnik postao tek ’95), već ih je pomagao koliko god je mogao, svim silama i sredstvima?

Najčešće tumačenje je (jer validnih objašnjenja zasad nema) – pa dobro, izdaju je činio u više koraka, kako se ne bi pravovremeno uočila i bila izvedena naivno.

Napred navedeno tim pre, što je za izdaju imao nebrojeno prilika i realno pokriće pred srpskom javnošću i biračkim telom – od čuvene konferencije kojom je septembra 1991. godine predsedavao lord Karington, do raznoraznih planova tzv. međunarodne zajednice, zatim Badinterovih tumačenja raspada zemlje i sličnih antisrpskih aktivnosti iza kojih je, svojim neprikosnovenim autoritetom, stajao tadašnji Savet bezbednosti OUN. I to u uslovima neviđenih pritisaka na SR Jugoslaviju i srpski faktor u celini na prostoru bivše SFRJ – od brutalnih sankcija, embarga, blokade i svakovrsnog iscrpljivanja, do otvorenih oružanih pretnji. Bez saveznika u međunarodnoj areni i prijatelja koji su imali moć da pomognu.

Pominjanje čuvenog Vensovog plana koji je usvojen pod pritiskom Zapada još u vreme SFRJ, s kraja 91. i početka 92. (dakle, u to vreme ne odlučuje Milošević, već celokupna politička bulumenta savezne države i svih republika), te u vezi sa tim stavljati u istu ravan kao garanta postignutog sporazuma i izjednačavati odgovornost tadašnjeg SB OUN, s jedne, i onu veliku (i već obezglavljenu) Jugoslaviju, s druge strane, zaista je plitko i u najmanju ruku maliciozno. Osobito što se uporno, više od dve decenije, natura teza kako je JNA, koja je već bila u potpunom rasulu i praktično bez vrhovnog komandanta (paralisano Predsedništvo SFRJ), mogla da interveniše. Recimo, na Miljevačkom platou, kao jednom od presudnih događaja u vezi sa tim.

A zatim, po inerciji, prebacivati takvu odgovornost na tek stvorenu i nekonsolidovanu Vojsku Jugoslavije (slučaj Medački džep i mnoge druge zločinačke operacije Hrvatske vojske), koja, usled nemilosrdnih rezolucija SB, nije mogla ni glavu da promoli preko granica nove države, zaista je nekorektno. I neistinito.

I upravo zato da pomenemo najvažnije rezolucije (i kratko ih prokomentarišemo), kojima su, korak po korak, perfidno i unapred proračunato od strane zapadnih sila, koje su tada potpuno dominirale svetom, vezivane ruke srpskom faktoru ne samo u Krajini, već i u svim ostalim delovima bivše zajedničke države.

Počelo je sa Rezolucijom 713. od 25.11.1991. gde je istaknuto da se teritorijalni dobici i promene (republičkih) granica nametnutih silom, unutar Jugoslavije (dakle, spoljna granica SFRJ se više ne tretira), neće priznavati.

Zatim je usledila Rezolucija 724. kojom je verifikovan Vensov plan iz novembra 1991. godine (pored ostalog regulisao povlačenje i uskladištenje teškog srpskog naoružanja), da bi već Rezolucijom 762. iz juna 1992. počela degradacija navedenog dokumenta-plana, kojom je, u praksi, legalizovana oružana operacija Hrvatske vojske na Miljevačkom platou. Iako je Hrvatskoj vojsci naloženo da se povuče, istovremeno je omogućeno da se nagomilaju ogromne snage njihove policije.

A onda su usledile rezolucije 752. i 769. i nedvosmislena najava šta sledi i kako će proći srpski narod preko reke Drine. Tim rezolucijama, ono što je najbitnije, nalaže se da i poslednje jedinice JNA napuste teritoriju Hrvatske i BiH.

Rezolucijama iz 1993. godine 802. i posebno Rezolucijom 815. gde se u tački 5. utvrđuje da su zone pod zaštitom UN integralni deo Republike Hrvatske, se apsolutno prejudicira političko rešenje i Republika Srpska Krajina (ne)formalno ukida.

Da Vas podsetimo:  Sarajevo ne samo da je imalo logore za Srbe – ceo grad je bio logor za Srbe

I nakon svega, sledi pečat na svojevrsno ubistvo sa predumišljajem – 17. aprila 1993. godine usvaja se Rezolucija 820. koja maksimalno pooštrava sankcije protiv SR Jugoslavije, kojoj je (obratimo pažnju, ovo je od posebne važnosti), pored brojnih kaznenih i ostalih mera, zabranjena svaka vrsta saobraćaja van svoje teritorije, pa čak i plovidba međunarodnim vodama i rekom Dunavom. Članom 12. navedene Rezolucije uvedene su totalne sankcije, koje su se odnosile čak i na zabranu upućivanja humanitarne pomoći prema Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj.

Vrhunac prethodnog, slobodno se može konstatovati, organizovanog zločinačkog poduhvata SB OUN, dolazi sa Rezolucijom 871. od oktobra 1993. godine kada se briše validnost RSK kao strane u procesu, i konačno, sa Rezolucijom 981. od 31. marta 1995. godine (mesec dana pred operaciju „Bljesak”) tačkom 2. se ukida UNPROFOR i osniva „Operacija za povratak poverenja u UN”, što je bila suštinska izmena uloge plavih šlemova i signal Hrvatskoj da, praktično, krene sa etničkim čišćenjem Srba.

Pored navedenih rezolucija, koje su nedvosmisleno i sistematski tempirane protivu srpske strane i sa osnovnim ciljem da se R. Srpska Krajina neutrališe sa karte sveta, ne sme se zaboraviti dugotrajna, mučna i zlokobna medijska satanizacija Srba, koja je vođena u pravom psihološko-propagandnom (informativnom) ratu. Operacija koja se, kako je vreme odmicalo, intenzivirala dostižući vrhunac beščašća, laži i organizovane prevare biblijskih razmera. Nešto do tada nezabeleženo u svetskoj istoriji.

I pitanje svih pitanja – šta je i na koji način u tim uslovima, u pravoj kataklizmi koja nas je snašla, Milošević mogao da uradi na diplomatskom i političkom planu, zajedno sa rukovodstvima SR Jugoslavije, Srbije, R. Srpske i R. Srpske Krajine? Bez saveznika u svetu kojih nije bilo ni na vidiku i sa suspendovanom stolicom SRJ u Ujedinjenim nacijama.

Šta je mogao da uradi kao prvi čovek Srbije, uslovno, protivu Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koje su uveliko bile međunarodno priznate države? Iza kojih je, dakle, stajala kompletna međunarodna zajednica – OUN, EEZ, OEBS, NATO, Vatikan, i brojne druge organizacije i zajednice, kao i sve zemlje sveta pojedinačno. Ali, ne simbolično, već strogo formalno i uz angažovanje svih mogućih kapaciteta – političkih, diplomatskih, ekonomskih, finansijskih i pre svega, vojnih.

Ukoliko je odgovor – trebalo je da podnese ostavku na sve funkcije i da se skloni sa političke scene – to je i moglo da pije vodu 90-tih, onako kako su sa srpskih trgova odapinjane dosmanlijske strele i vršeno ispiranje srpskih mozgova. Ali, upravo su „demokratske” promene petog oktobra (organizovane i vođene upravno od onih koji su nas brutalno oružano napali 1999. godine) pokazale, i to i dalje traje, evo, punih 15 godina, da zapadni silnici nisu proganjali i uništavali „Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije”. A ja bih dodao i Srpstva u celini.

Što se tiče one druge (2) dileme – šta je mogao Milošević da učini kao predsednik Srbije i posebno kao član VSO (pod uslovom da su mu namere bile časne), dakle, vojnički, u odbrani Krajine, e, to je ono polje oko koga se lome glavna koplja. Polje na kojem su izbrušene sve moguće oštrice i gde je planski (ali i iz neznanja) izvršena glavna zamena teza i stvorena potpuno lažna i nakaradna slika. Utisak koji je, najverovatnije, okupirao ogromnu većinu Srba. I s ove i s one strane Drine. Primer defetizma za udžbenike.

O čemu se zapravo radi, gde se kriju zablude, predrasude i kako se uporno, namerno ili ne, obmanjuje široka javnost?

Najčešće pitanje i sveopšta srdžba svodi se na sledeće – zašto Vojska Jugoslavije nije angažovana nakon operacije „Bljesak”, a zatim i preventivno pre „Oluje” i, podrazumeva se, u toku te operacije, odnosno u prvih nekoliko dana njenog trajanja?

Ukoliko zanemarimo sve napred navedeno – sramne rezolucije SB OUN, sankcije, blokade, zabrane, pretnje, pritiske, nadzirano nebo, plave šlemove na terenu (a to znači, između ostalog, i stotine agenata i informatora usmerenih protivu srpske strane), tadašnje rusko rukovodstvo u istom zapadnom kolu, ukoliko zanemarimo čak i postojanje NATO-a (tih godina na vrhuncu političke i vojne moći, čije su se trupe nalazile na granicama bivše SFRJ, kao i u Jadranskom moru), doći ćemo do nedvosmislene, unutrašnje prepreke. A ona se zove – Ustav SR Jugoslavije, koji je vrlo precizno regulisao upotrebu Vojske i njeno eventualno angažovanje van granica zemlje. I to prema međunarodnim, opšteprihvaćenim demokratskim standardima.

Dakle, Vojsku nije mogao da angažuje jedan član Vrhovnog saveta odbrane, makar imao takav autoritet i makar se zvao Slobodna Milošević. Nisu mogla da to učine ni jedinstvenom odlukom sva tri člana, već je takva, najvažnija supozicija, isključivo bila u nadležnosti Savezne skupštine. I to tako što bi moralo, ukoliko bi se držali stroge forme, da se proglasi ratno stanje. Znači, objava rata Hrvatskoj kao nezavisnoj državi.

Da Vas podsetimo:  Zločin Austrougara u Prnjavoru

Kada kažem Vojska, ne mislim na tadašnji 30. Kadrovski centar organizovan u Generalštabu VJ, kojim smo regulisali pojedinačna upućivanja brojnih pripadnika Vojske Jugoslavije (uglavnom rođenih na tim prostorima, kao i brojne dobrovoljce) u Vojsku R. Srpske Krajine (onaj drugi, 40. Kadrovski centar je bio rezervisan za Vojsku RS) za sve vreme trajanja rata, već mislim na borbene i adekvatno naoružane sastave – lično naoružanje, oprema, teška tehnika, motorna i ostala vozila, pripadajuća logistika, prateći sistemi za razne vidove obezbeđenja i drugo.

Sve u svemu, da bi se Krajina koja je imala, prema zvaničnim podacima nepunih 30.000 boraca, odbranila od protivnika koji je brojao preko 130.000 pripadnika Hrvatske vojske (neposredno borbeno angažovani u operaciciji „Oluja”), što je bilo daleko iznad odnosa snaga koji predviđa uspešnu odbranu, a to je 3 : 1 u korist napadača, SRJ je morala da uputi najmanje 10-tak do 15-tak hiljada boraca, raspoređenih u odgovarajuaće kompaktne borbene sastave tadašnje tzv. „A” klasifikacije.

Znači, ekvivalent 5 do 10 brigada (motorizovane, oklopno-mehanizovane, specijalne snage i bar jedna artiljerijska jedinica tog ranga). Sve ispod toga bilo bi neznatna sila i ne bi donela skoro nikakve efekte. Dakle, jedinice koje bi morale da pod borbom maršuju 500 do 700 kilometara preko teritorije BiH, u ambijentu apsolutne prevlasti vazduhoplovstva NATO-a, koji se tada (bar što se tiče Savezničke komande u Napulju), nalazio u punoj borbenoj gotovosti.

I da budu spremne za zaustavljanje napadne operacije Hrvatske vojske, zatim, na odsutnu odbranu i u gotovosti da, nakon nanošenja gubitaka neprijatelju, krenu u protivudar u sadejstvu sa snagama Vojske RSK i povrate izgubljenu teritoriju. A zatim i da je drže pod punom kontrolom.

Da li je takvo borbeno angažovanje značajnih efektiva Vojske Jugoslavije realno bilo moguće? U navedenim uslovima i u stvorenom međunarodnom ambijentu. U vremenu kada smo unutar Srbije bili razvučeni na bar dva svojevrsna fronta – Kosovo i Metohija i Raška oblast, zbog čega su nam brojne jedinice neprestano bile isturene u prostoru.

Napred navedene, presudno važne činjenice, najčešće nisu uzimane u obzir, niti je nakon toliko godina drugačije. Malo ko je razmišljao i tada i sada (od onih s početka ovog teksta), šta bi značilo da se mimo Ustava, Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci, kao i mimo brojnih podzakonskih akata – propisa, borbenih i ostalih pravila, upućuju ročni vojnici, starešine, vojnici po ugovoru i civilna lica, državljani Srbije i C. Gore, naravno, u sklopu svojih borbenih jedinica, na teritoriju tada nezavisne države Hrvatske.

Ko bi preuzeo odgovornost za pogibije, ranjavanja i druge teške posledice, kojih bi neminovno bilo? Šta bi o svemu tome saopštavala brojna i izuzetno organizovana peta kolona? Koji bi bili stavovi tadašnje opozicije, koja je Miloševića doživljavala kao diktatora?

I, tako smo imali neviđeni paradoks, koji je do danas aktuelan – oštro je kritikovan tzv. nedemokratski predsednik, autokrata, uzurpator vlasti, koji nije, gle čuda, u slučaju Srpske Krajine (kao i Republike Srpske) nastupio upravo suprotno, a to znači, baš onako diktatorski i apsolutistički – bezglavim slanjem jedinica Vojske, mimo Ustava i protivno odlukama SB OUN i suštine međunarodnog prava.

U takvom ambijentu prilepljena mu je etiketa izdajnika. Beleg koji se, kako vreme odmiče, sve dublje urezuje ne samo na lik i delo Slobodana Miloševića, već i na savesti svih nas, kolektivno.

Na kraju još nekoliko pitanja – da li je Milošević, ako se sve okolnosti pažljivo procene i vrednuju, imao uopšte potrebe da bilo koga izdaje (prodaje, predaje) i da, sledstveno tome, simbolično kapitulira? Da li je mogao bilo šta ozbiljnije, od onoga što je činio, da preduzima, u atmosferi potpune izolacije i permanentnih pritisaka i pretnji? Da li je uopšte postojao bilo kakav manevarski prostor? Da li je postojalo nacionalno jedinstvo u Srbiji i da li smo disali jednim plućima?

Da li je, u konačnom, sramota biti poražen, ne od Hrvatske u akcijama „Bljesak” i „Oluja”, već od onih koji su stajali iza nje, godinama je pripremajući i otvoreno sadejstvujući, a to su najjače članice imperijalnog i zlokobnog NATO saveza?

Jer, zaboga, nije Milošević napao ni Hrvatsku, ni Bosnu, niti se usmerio da ruši NATO, već je sve bilo suprotno. Baš onako, kako se, skoro pa identično, odigralo i ’99-te na Kosmetu. I njega i sve nas su brutalno napale zapadne sile, nekoliko stotina puta vojno i ekonomski jače, odavno rešene da menjaju kartu Balkana. I da nas, jednostavno, zatru.

Taj napad i dalje traje, samo neouružanim oblicima.

Za sada.

Goran JEVTOVIĆ
Izvor: fakti.rs

18 KOMENTARA

  1. Komentari su upravo i predvidjeni da se razmjene rasličita mišljenja“
    Да, али разчита мишљења немају исту тежину. А што се лизања тиче, оно је својствено неком другом, кјои га примењују на нешто друго.

  2. “Историја је учитељица живота!“
    Историја не прашта!
    Ко су Крајншници који су протерани у “Олуји“ и “Бљеску“?
    То су синови и унуци својих предака из 6. личке, 7, банијске, 8. кордунашке,
    12 славонске… који су били спремни сви да изгину до једнога за Партију, за
    Друга Тита, а прстом нису мрднули да ослободе оне мученике из Јасеновца
    – “Балканског Аушвица“, а моглуи су, али нису желели ни хтели?!
    Зашто?
    Зато што то није желео ни хтео Врховни штаб и вољени Врховни
    командант – Тито!
    Дакле, очеви су кисело јели, а синовима и унуцима зуби трну!
    Историја никоме не опрашта!
    Боље се нису понели ни четници – ни они нису прстом мрднули да ослободе те
    мученике, јер су били заузети борбом против комуниста, а понекад и
    сарађивали са усташама у тој броби.
    Како су радили тако су и прошли: Савезници су их предали комунистима на
    заклање, а ови их – што побили, што утамничили, што протерали, а њихов
    пород свели на грађане другог реда у Титовој Југославији.
    Нажалост, поново се убијају мученици Јасеновца, само сада не камом, мањем,
    чекићем…, већ свесним смањивањем броја пострадалих у “Балканском Аушвицу“
    – Јасеновцу, са 700 000 /а било је много више/ на 2500 – 4500 од стране
    неонациста из “Јад Вашема“, на 90 000 од стране “историчара“ Србије, а богами
    о од предтсавника СПЦ, у лику епископа Јована Ћулибрка!
    Ни ово – ИСТОРИЈА НЕЋЕ ОПРОСТИТИ!

    • Ко су Крајншници који су протерани у “Олуји“ и “Бљеску“?
      То су синови и унуци својих предака из 6. личке, 7, банијске,“ Тачно. Одуивек су били камен у туђој руци – егзекутори који раде за неког газду. М. Симчич у књизи „Тито без маске“ каже: „Познато је да је приликом ликвидације домобрана на Кочевском рогу посебним јединицама за ликвидације командовао једва двадесетогодишњи партизански официр Симо Дубајић, Србин из Книна. Сам је причао да је имао на располагању војничко возило пуно шампањца, који је немилице испијао тако да се не сећа појединости тадашњих догађаја.“ Све је ту: младост, примитивизам, садизам, па и цинизам (не сећам се, био сам пијан). Није то могло да прође тек тако. У Слобино време били су главни батинаши у служби тзв контрамитинга на Ушћу. Итд отд.

  3. Pisac ovog teksta namerno izbegava neke činjenice, pa nigde ne pominje pitanje zašto je odbijen plan Z4, kojim se ako ništa drugo moglo kupiti vreme, a prema izjavama svedoka, kao npr nedavni intervju sa Savom Štrbcem, odbijen je zato jer je Milošević tako hteo. Time je on lično ustašama dao zeleno svetlo za napad.

    Milošević je bio kratkovid, naivan političar i nestabilna ličnost, u to vreme već pod velikim utecajem svoje supruge.

    Zbog njegovih pogrešnih, čak i brutalnih odluka prema Krajišnicima, desio se brzi pad i iseljavanje Krajine, što je najveća sramota u istoriji srpskog naroda.

    • Odnosi izmedju rukovodstva RSK i Miloševića bili su veoma loši. Kraiški lideri nisu prihvatili od Srbije ništa osim pomoći. Dogovorima i savjetima bila su čvrsto zalupljena vrata!
      Upravo zbog toga je Milošević, javno, i preko štampe tražio, molio i zahtijevao prihvaćanje plana Z4. Bio je siguran da ga Hrvatska strana neće prihvatiti, ali bi onda situacija bila znatno drugačija.
      Sve što ste napisali je krajnje deplasirano, “progutali “ ste naj siroviju NATO propangandu !!
      Poslije toliko godina, krajnje jadno i žalosno !

    • zašto je odbijen plan Z4, “ У то време министар спољних послова у Книну је био неки, на брзину постављену наставник руског, коме је енглески био „под Б“. Будући поносни, дакако, тражили су да им се текст плана достави у преводу, ћирилицом. То су и добили. Наставничић је пред камерама назив плана упорно читао као ТРИ-ЧЕТИРИ. Не кажем да је план зато одбијен. Далеко од тога. кажем да нису знали ни шта одбијају, ни шта им је понуђено. Њихова примитивистичка мегаломанија, подгревана од Слобе, преварила их је да ће им проћи сваки инат, према било коме.

  4. Slobodan Milošević je od samog svog izlaska na svjetsku političku scenu bio prepreka svjetskim moćnicima da bez ikakvih problema ostvare svoje ciljeve !!!
    Propaganda protiv Milosevića joś uvjek traje!! Svjetski moćnici pokušavaju svoje zločine maskirati navodnim Miloševićevim zločinima. Domaće izdajice, strani plaćenici, ratni profiteri i,“korisni idioti“ali i oni sasvim obični idioti se u potpunosti uklapaju u
    propangandu NATO zlikovaca!!!
    Neznam u koje idiote spada onaj koji se potpisuje “ svedok” , njemu već peti put
    uzvracam , odgovaram, da ponuda “ mira za Srbiju” iz Rambuje je bila sračunato tako ,da je ni mentalno retardirana osoba ne bi prihvatila!!! … a on svaku priliku koristi na napadne Milośevića ( čitaj Srbiju) zbog odbijanja Rambuje ponude!
    Čestitke autoru ne samo na objektivnom tekstu, već i na hrabrosti da napiše istinu koju mnogi ne zele da čuju!!!!

    • Milosevic je trebao da je imao sluha za politiku da pre Rambuje i zamoli prijem u evropski parlament i zatrazi pomoc da se razdruzi na miran nacin iz Jugoslavije.Ali ne on je hteo mada to nije nikad javno rekao da bude na celu Jugoslavije i naravno drugi nisu i onda je doslo do sukoba, sve ostalo je poznato.

      • ….” sve ostalo je poznato”….. puno toga je poznato, ali Vama je jako , jako malo toga poznato.Počnite samo od javno objavljenih napisa i knjiga , na temu kako srušiti Jugoslaviju ,od strane zapada i Amerike. Govorim o onome što je objavljeno mnogo godina prije raspada SFRJ. Vi uopšte ne uzimate u obzir “ strani faktor “, a upravo je on bio najveći činilac i generator rata pri raspadu SFRJ !Neprijateljstvo tada EZ , posebno Njemačke i Vatikana , prema Srbiji bila je ogromna i očigledna………. a Vi ste njih tada očekivali ………

  5. Ne samo da je izdao Srpsku Krajinu, nego nije shvatio da NATO trazi rat po svaku cenu. Odbivsi ultimatum u Rambujeu, uvukao je Srbiju u potpuno beznadezni rat protiv najmocnije armije na svetu u kome je Srbija dobila bombe i zrtve, a izgubila Kosovo i bratsku Crnu Goru.
    Petog oktobra 2000 pao je despot koji je Srbe posvadjao sa celim svetom i trasirao put za koloniju Srbiju. Kojom danas vladaju njegovi segrti.

  6. Браво госп. Горане. Милошевића никада нисам превише симпатисао због тога што је био интернационалиста, Српство никада није наглашавао. Међутим , истина и чињенице су друга ствар. Мислим да је анализа у Вашем чланку сасвим конкретна , историјски тачна и потпуно коректна.

    • „Госп. Горан“ је познати љубитељ Слобин, тако рећи његов фан. Он очигледно воли да се везује за МРТВЕ ЉУДЕ И МРТВЕ ИДЕЈЕ. Бивши обавештајац славне ЈНА (да подсетим: то је служба која се прославила отварањем писама војницима и снимањем филмова како Шпегељ купује калашњикове), тај је дакле после ЈНА морао наћи новог идола, а Слоба се баш наметао, онако леп и бебаст, с ушима и остало. На Косову нас је пук. Горан бранио, и као што знамо, одбранио. Јер, Косово је наше. Доцније је писао стотине коментара на форуму НСПМ, код Ђорђа Вукадиновића, и постао чак и нека суперзвезда, код радикалки (оне, прича се, не носе гаће, пошто је то радикалска традиција). Тражио је Горан по евро прилога да дигне розе револуцију, но, не даде му се. После се нашао на јутјубу, прича како се упустио у праве ствари, читао Елен Вајт, погрешно је схватио, што не чуди- Публика одушевљена! Његова неуморна активност проистиче из монументалне досаде пуковника у пензији, коју ни Г.Г.Маркес не би умео да опише. Његов парњак по чину, пуковник Шпановић, бар председава вовјвођанским ПУПС-ом, пече ракију на свом имању на Фрушкој гори, игра се са унучићима и кандила с поповима око славе (врти колач и мрда бујним брковима) али не хвали Слобу, бар не јавно. Не кажем да је Шпановић паметнији од г. Горана, али јесте лукавији, сигурно. А публика – публика се упиша од среће.

      • @Pitagora
        Mi ovdje pišemo komentare o tekstu , a Vi napadate autora lično, ne osvrćući na tekst. Nedostatak argumenata nećete nadoknaditi “ pljuvanjem” po autoru teksta !!

        • Никога ја не нападам, али се неких ужасавам. А што се тиче „недостатка аргумената“ – њих има толико много, да се морам дивити многим коментаторима који имају стрпљења да их наводе некима који то не заслужују.

          • Kako Vas nije sramota tvrditi “nikoga ja ne napadam” poslije onoga što ste napisali o Goranu Jevtoviću.To je svima dostupno i to ne možete više izbrisati!! Da li mislite da ste sve napisano “ polizalii “ time što ste upotrebili termin “ užasavanje ??? Da li Vi nekoga i fizički napadate ukoliko ga se “ užasavate” ?? Koncentrirajte se na tekst, a ne na autora!! Komentari su upravo i predvidjeni da se razmjene rasličita mišljenja, odobravanja i negiranja !
            Komentari se ne pišu nikome prema
            “ zaslugama “ a pustite čitaoce da prosude , osude, prihvate ili odbace
            iznete teze i stavove .

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime