Nema mesta za bilo kakve političke zloupotrebe i manipulacije sa opravdanim socijalnim nezadovoljstvom pripadnika Vojske Srbije. „Zakon o Vojsci Srbije predviđa da osnovica za obračun vojničkih plata ne bude niža od 75% prosečne plate u Srbiji. Zakon je baš na predlog Vlade usvojila Skupština Srbije. Iako nam finansijski ide sjajno, para nema. No ni ovo nije ključni problem, nema se i niko nije neracionalan. Problem je što je povećanje plata od 2% prošle godine dovelo do novog smanjenja prihoda od 10%. Bez učešća predstavnika zaposlenih, dakle nezakonito, izmenjen je Pravilnik o putnim i drugim troškovima, čijim izmenjenim odredbama jesmanjen iznos dnevnica, stručnih dežurstava za 30%… A hteli smo da budemo kao svi, ništa više. Novo najavljeno povećanje plata od 5%, za veliki broj pripadnika značiće smanjenje primanja, naravno opet zbog nezakonito i tajno donetog Pravilnika o platama zaposlenih u Vojsci Srbije. I opet nas ne izjednačavaju sa ostalim građanima Srbije. Od sledeće godine oni će imati više, a mi pripadnici VS manje. I mi smo deo naroda i želeli bi da delimo njegovu sudbinu. Ne tražimo povećanje, tražimo poštovanje zakona i zarade koji je isti predvideo i to u minimalnom iznosu.„[1]
Sigurno je da je trebalo dosta vremena da se Sindikat u Vojsci Srbije javno oglasi i pokuša na taj način ukaže državnom rukovodstvu i narodu da su se nagomilali teški problemi koji se nemogu više podneti i trpiti. To nezadovoljstvo Sindikati u Vojsci ne smeju dozvoliti da ih bilo ko politički i stranački kompromituje, jer je Vojska nacionalna institucija prvog prioriteta. Pripadnici Vojske Srbije žele da ih niko ne deli na poslušne i neposlušne, podobne i nepodobne, oni ne žele da ruše svoju državu, naprotiv oni žele da zakonodavna i izvršna vlast shvate da se već dve decenije Vojska gura na „sporedni kolosek“ i da joj se stalno smanjuje izdvajanje iz BDP-a procentualno i nominalno a rizici bezbednosti se usložavaju na Balkanu. Ceo taj pristup vlasti se pravdao krizom i nemanjem novčanih sredstava.
Vojska Srbije (VS) ima ključni značaj za očuvanje državnog suvereniteta, pogotovo poštovanje preambule Ustava Srbija, u kojoj se Kosovo i Metohija definiše kao sastavni deo Srbije. U skladu sa Ustavom VS ne priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i protivpravnu secesiju južne srpske pokrajine. Tim postupkom je na najgrublji način prekršena Rezolucija 1244 UN. Srbija je i u takvim okolnostima, pod pritiskom bila prinuđena da na štetu svojih vitalnih nacionalnih interesa nastavi Briselske pregovore, prenoseći nadležnosti na lažnu državu Kosovo.
Treba znati da narod i vitalne institucije Srbija nikada neće da se odreknu dela svoje teritorije, koji je mesto postanka njenog državnog i nacionalnog identiteta i duhovnosti. Kosovski zavet duboko je urezan u svest srpskog naroda dajući mu snage i istrajnosti da prevaziđe najteže trenutke u svojoj istoriji. Oslobođenje srpskog naroda od vekovnog ropstva i stvaranje moderne srpske države ostvareno je na osnovama kosovskog zaveta. Nijedna vlast nema pravo da pod bilo kakvim okolnostima i pritiscima pristane na secesiju Kosova i Metohije. To nije pitanje bilo koje političke elite niti generacije. Kosovo i Metohija jeste večiti zavet srpskog naroda i njegova kolevka. Bez njega srpski narod nije slobodan niti ima perspektivu i duhovnu stabilnost. U tom smislu Vojska Srbije ima veoma bitnu ulogu u procesu povratka suvereniteta nad tim delom nacionalne teritorije. Zato višegodišnje urušavanje socijalnog statusa pripadnika VS može se smatrati namerom pojedinih zapadnih centara moći. To se prvenstveno sprovodi kroz dugotrajne „reforme“, koje u suštini označavaju kontinuirano uršavanje operativnih sposobnosti ili borbene gotovosti vojske Srbije.
Reagovanje vojnog sindikata je izraz nužde i višegodišnjeg ignorisanja države prema realnim zahtevima i potrebama za poboljšanje socijalnog statusa i povećanje investicija, kako bi se VS opremila složenim borbenim sistemima i opremom. Mnogi danas analitičari i političari ističu da je to prvi put da pripadnici srpske vojske protestuju, a ne vide činjenicu da ona nikada nije gore tretirana od države nego poslednjih 20 godina. Ne može ni Vojska da ćuti ako se razara njeno biće, suština i urušavaju borbene mogućnosti a traži odgovornost onda kada treba da se upotrebi i proglašava se nesposobnom ako ne bude dovoljno efikasna.
Vojska Srbije se postepeno urušava i perfidno preko budžeta, uz neposredno učešće Međunarodnog monetarnog fonda, pri kreiranju budžeta.
Samo nacionalno jaka država sa efikasnim sistemom odbrane i vojskom može uspešno da razvija sve funkcije i bitne delanosti za razvoj društva i svakog pojedinca. Efikasan sisem odbrane jeste garant dugoročne zaštite državnih i nacionalnih interesa. Slaba Vojska je najveći teret države. Jaka vojska jeste garant slobode i budućnosti naroda i države. Nikakva EU ni MMF nisu preči od Vojske Srbije. Ako države članice NATO teže da izdvajaju oko 2% BDP za potrebe odbrane, kako onda pravdati da jedna siromašna Srbija izdvaja 1,2 %.
Priključivanje Srbije Evropskoj uniji nije garant njene bezbednosti niti zaštite od vojnih pretnji i lokalnog rata na Balkanu. Srbija treba ozbiljno da preispita u bliskoj budućnosti nacionalno opredeljenje za članstvo u EU, jer se ta organizacija sve više potvrđuje kao akter krize u Evropi. Njen pristrasan odnos prema kreiranju Ukrajinske krize to potvrđuje. Narod je to prepoznao i ne želi da se integriše u takvu organizaciju, koja sprovodi sankcije prema drugim narodima i državama. Srpski narod treba da izrazi svoju volju na referendumu. Sankcije su bile i ostale predvorje rata.
Zajedno sa snagama NATO, EU priprema i raspoređuje komande i jedinice usmerene ka Istoku, kao pretnju Ruskoj Federaciji. Taj plan je koncipiran na duže vreme i ozbiljno može ugroziti evropsku pa i globalnu bezbednost. Republika Srbija ne sme dopustiti da pod bilo kakvim okriljem evropskih integracija učestvuje u tim vojnim snagama, pa ni u okviru vojnih vežbi i bilo kakvih formi obuke. Evropska unija sve više postaje okov i izraz neravnopravnosti za male narode i držve.
Sa stanovišta odbrane R. Srbije, EU nije prioritet niti perspektiva, jer većina država članica je priznala takozvano Kosovo, kao državu, koje je stvoreno agresijom NATO na SR Jugoslaviju. U procesu takozvanog pridruživanja EU, Srbija bi bila prinuđena da se suštinski odrekne Kosova i Metohije i da pristane na regionalizaciju i značajne ustupke davanja elemenata prerogativa državnosti AP Vojvodini. Takođe, Srbija je u tom procesu prinuđena na rasprodaju imovine i kapitalnih infrastrukturnih energetskih i telekomunikacionih sistema, resursa, rudnika, zemlje, vode.
Sa stanovišta odbrane R.Srbije prodaja vitalnih sistema elektroprivrede i telekomunikacija, poljoprivrednog zemljišta neposredno ugrožavaju suverenitet države i dugoročno ugrožavaju vitalne nacionalne interese i bezbednost. Prodajom tih vitalnih strateških resursa ugrožava se funkcija odbrane Srbije i elementarna socijalna zaštita ugroženih slojeva stanovništva.
Republika Srbija je i u vojnom smislu garant Dejtonskog sporazuma i zaštite Republike Srpske i od vojnog ugrožavanja. Svedoci smo da neofašistički krugovi u Hrvatskoj sanjaju o tome da silom okupiraju zapadni deo R. Srpske i preseku je na dva dela u Posavini. Svi trebaju da znaju da Srbija neće više mirno posmatrati progon i okupaciju srpskog naroda zapadno od Drine. Srbiji treba jaka Vojska Srbije radi njenog opšteg napretka i razvoja. Pre sto godina je to veoma dobro razumela tadašnja politička elita i opremala svoju vojsku modernim oružjem i opremom. Srpski narod se kroz stvaranje Republike Srpske izborio za zaštitu svojih nacionalnih interesa u BiH i nesme tu vrednost i nacionalno dobro da prepusti nasilju koje priželjkuju ekstremni hrvatski i muslimanski politički grugovi..
Ključni problemi u Vojsci Srbije su nažalost prisutni duže vremena i ugrožavaju njenu suštinu i razaraju vitalne podsisteme Vojske Srbije. Sve to zajedno negativno utiče na odbrambenu funkciju države.
Ključni problemi sistema odbrane mogu se iskazati kroz sledeće stavove:
Tehnološka zastarelost naoružanja i vojne opreme;
Istekli eksploatacioni i vremenski resursi velikog dela naoružanja i vojne opreme;
Loš socijalni status zaposlenih i penzionisanih profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u MO i VS, posebnno podovicira, profesionalnih vojnika i civilnih lica sa srednjom školskom spremom; i
Slaba obuka komandi i jedinica, posebno rezervnog sastava, zbog nemanja finansijskih sredstava.
Pored višedecenijske zapostavljenosti Vojske od strane države i stalnog smanjivanja njenog brojnog stanja, ključni problem sistema odbrane jeste njegova finansijska neodrživost sa dodeljenim finansijskim sredstvima. Obim finansijskih sredstava koji se opredeljuje za odbranu, kao i postojeće stanje sistema odbrane, ukazuju na nemogućnost obezbeđivanja normalnog funkcionisanja i razvoja sistema odbrane, kako u srednjoročnom, tako i u dugoročnom periodu.
Države članice NATO u proseku po vojniku za odbranu utroše 136.784 američkih $, odnosno 167.116 internacionalnih $. Države članice NATO u Evropi u proseku po vojniku utroše 118.955 američkih, odnosno 151.388 internacionalnih $. U NATO-u najveće troškove odbrane po vojniku imaju Sjedinjene Američke Države (489.133 američkih $) i Velika Britanija (365.853 američkih $), a najmanje Bugarska (23.444 američkih $, odnosno 65.889 internacionalnih $) i Albanija (22.000 američkih $, odnosno 62.167 internacionalnih $). Među karakterističnim državama najveće troškove odbrane po vojniku ima Danska (210.250 američkih, odnosno 185.750 internacionalnih $), a najmanje Bugarska (23.444 američkih $, odnosno 65.889 internacionalnih $).
Republika Srbija ima najmanje troškove odbrane po vojniku u odnosu na karakteristične države sa 21.333 američkih, odnosno 56.736 internacionalnih $. Vrednosti troškova odbrane po vojniku za susedne države su uravnotežene, i kreću se oko prosečne vrednosti koja iznosi 31.451 američkih, odnosno 71.020 internacionalnih $. Najveće troškove odbrane po vojniku ima Mađarska (66.529 američkih, odnosno 144.294 internacionalnih $), a najmanje Makedonija (16.714 američkih $, odnosno 41.936 internacionalnih $) i Federacija BiH (17.455 američkih $, odnosno 34.905 internacionalnih $).
Dugoročnim planom razvoja sistema odbrane Srbije je predviđeno izdvajanje oko 2% BDP. Međutim, imajući u vidu da je taj Dugoročni plan razvoja usvojila Narodna skupština, on se ne sprovodi. Bitno je šta kaže MMF. Realna izdvajanja za odbranu se smanjuju iz godine u godinu. Naprimer u 2014. godini izdvajanje za Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije bilo je oko 1,51% BDP. Tako su u 2012. godini sredstva bila za oko 20 miliona evra manja nego u 2011. godini, a u 2013. godini za oko 19 miliona evra manja nego u 2012. godini. Za 39 miliona evra koliko je umanjeno izdvajanje za MO i VS moglo se kupiti oko 450 teretnih motornih vozila FAP 1118 ili 4 do 6 borbenih helikoptera. Trend smanjenja ulaganja u funkciju odbrane je konstantan dve decenije, a realne potrebe za investicijama u složenim borbenim sistemima sistema su sve veće.Takav odnos režima u prošlosti i aktuelne vlasti uticao je na konstantno umanjivanje vojnih sposobnosti.
U nedostatku finansijskih sredstava za modernizaciju i opremanje Vojske Srbije multiplikuju se negativne pojave kao što su birokratizacija, povećanje administrativnih i upravnih struktura i stalni pad borbenih mogućnosti jedinica, na svim nivoima komandovanja. Sistem se bavi sam sobom i postaje samodovoljan, a papiri mu postaju rezultat, a ne realne sposobnosti za izvršavanje misija i zadataka, u skladu sa bezbednosnim okruženjem i društvenim potrebama.
Izražen je proces postepene deformacije vone organizacije zbog čestih, nedoslednih i dosta nekompetentnih organizacionih promena, koje sprovode političke garniture koje se menjaju u Ministarstvu odbrane, uz poltronsko ponašanje pojedinih generala koji su opterećeni ličnom karijerom, nesposobnošću i željom da što duže ostane u profesionalnoj službi. Sve to izobličava ukupnu strukturu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, jer su mnoge odluke o organizacijskim promenama donošene snagom formalnih političkih i vojnih autoriteta, bez zadovoljavajućeg uticaja vojne struke.
Vojska Srbije je zapostavljena od svih država i vlasti od raspada bivše SFRJ, posebno od 2008.godine pa do danas. Vojska Srbije sa ovakvim izdvajanjima nema perspektivu moderne vojske i dalje će trošiti svoju supstancu i tehnološki postati zastarela, čak i u odnosu na mnoge vojske susednih država. Srbija je kroz istoriju ulagala u Vojsku i kada je bilo najteže i uspešno je odgovorila izazovima tog vremena.
EU i NATO su prolazne kategorije i organizacije koje ne garantuju zaštitu bezbednosti nacionalnih interesa i ciljeva jer su postali jedan od učesnika u krizama na evroazijskom prostoru i u svetu.
Dno smo dotakli i vreme jeste za preporod Vojske Srbije, po uzoru na srpsku vojsku i njene sposobnosti da odgovori izazovima vremena Kraljevine Srbije. Tako i Vojska Srbije treba što pre da postane jaka i sposobna da odgovori izazovima u budućnosti, koji se pred nju mogu postaviti u uslovima složenih i značajnih promena i geostrateških igara velikih sila na jugoistoku Evrope. Kao mali narod jedino tako možemo opstati sa narodnim karakterom Vojske, uz mnogo više znanja i kroz brz proces opremanja i modernizacije.
Zato predloge i zahteve Sindikata u Vojsci Srbije treba prihvatiti dobronamerno, o njima odgovorno razgovarati i analizirati argumente. Treba se baviti činjenicama kako bi se pronašla zadovoljavajuća rešenja. Ako pristup bude pogrešan i svede se na to ko su ti: Što pokreću probleme; Zašto hoće da protestuju?, onda se sigurno neće doći do rešenja.
Šta hoće vojni sindikat? Kako ističu na svom sajtu i u štampanim medijima Vojni sindikat precizno ističe sledeće razloge:
„NEZADOVOLjSTVO – sada u Vojsci Srbije, prema nedavno sprovedenim anketama ima više od 50% pripadnika nezadovoljnih platom, što je dvostruko više u odnosu na anketirane prethodnih godina, također veliki problem pravi drastična razlika u platama podocifira i oficira (oficiri imaju dvostruko veće plate od podoficira, čak i onih koji imaju preko 20 godina efektivne službe u vojsci).
MATERIJALNA I PSIHIČKA OPTEREĆENOST-zbog mera “štednje“ značajan broj pripadnika, njih više od 30% u ozbiljnoj meri su opterećeni teškom materijalnom situacijom što znajno utiče na kvalitet njihovog rada i zalaganja na radnom mestu, a naročito na njihovo psihofizičko stanje i motivisanost za izvršavanje svakodnevnih zadataka (prevelika zaduženost kod banaka, nezaposlenost bračnog druga, nerešeno stambeno pitanje).
ODLIV KADRA- na lični zahtev tokom 2015. godine, Vojsku Srbije napuštaju najviše profesionalni vojnici. Od ukupnog broja vojnika koji su napustili VS tokom 2015. godine njih 72% otišli su na svoj zahtev. U prva dva meseca 2016. godine, Vojsku Srbije napustilo je preko 150 vojnika. Pored vojnika VS sve više napuštaju oficiri i podoficiri sa najvišim kvalifikacijama, kao i civilna lica.
LOŠA POPUNA – zbog nedovoljne popunjenosti jedinica Vojske Srbije potrebnim i stručnim kadrom prisutna je dodatna opterećenost pripadnika koji pored svojih dužnosti obavljaju i dužnosti radnih mesta koja nisu popunjena, odziv na konkurse za popunu radnih mesta veoma je loš, naročito u Vojvodini i Beogradu, a od nedovoljnog broja kandidata svega 30% zadovoljava uslove konkursa. Zbog loše popune jedinica iznurenost zaposlenih u Vojsci Srbije prekovremenim radom i radom na terenu je sve prisutnija.
Nakon završenog sastanka ministra odbrane sa predstavnicima Vojnog sindikata Srbije, poslodavac Ministarstvo odbrane nije se udostojilo da javnost upozna, sa kako je rečeno „voljom za poboljšanjem standarda zaposlenih“. Udarna vest na zvaničnom sajtu Ministarstva odbrane je „Ministar odbrane posetio Pribojski FAP“.
Postavlja se pitanje: Da li je Vojska Srbije potreba ili teret države?
Po svemu sudeći za Ministarstvo odbrane Vojska Srbije predstavlja teret, Vojska je neprofitabilna, koristi budžetska sredstva, a ništa ne doprinosi budžetu…
PROTEST Vojnog sindikata Srbije nije „sponzorisan“ niti iniciran od bilo koga drugog do od zaposlenih u sistemu odbrane. Ovim putem Vojni sindikat Srbije se ograđuje od svih spekulacija u medijima.“[2]
Činjenice o stanju u Vojsci Srbije su neumoljive i one govore same za sebe a dobro ih znaju svi njeni pripadnici. Vojsci je zaista neophodna kvalitativna višegodišnja reforma i hitna modernizacija i opremanje a ne nekakve nove mere smanjenja brojnog stanja i dalje urušavanje. Biti vojnik, podoficir i oficir je najteže zanimanje u državnoj upravi pa se i status pripadnika Vojske Srbije ne treba posmatrati kao status bilo kog državnog činovnika, koji živi u svom mestu i radi posao koji ne zahteva ni približna odricanja.
Noseći uniformu 40 punih godina, znam da je stanje u Vojsci Srbije izuzetno teško, te da treba vratiti dostojanstvo i primeren status vojnoj profesiji. To može jedino da uradi država. Očekivati je da će tu potrebu ipak uočiti predsednik, Vlada i Narodna skupština. Na njima je prilika da to otpočnu jer je dno nakon dve decenije ipak dotaknuto.
[1] Vidi šire Obaveštenje Vojnog sindikata, www.vojnisindikatsrbije.rs/
[2] www.vojnisindikatsrbije.rs/
general-major u penziji prof. dr Mitar Kovač
Fond strateške kulture
Zavrsio sam Vojnu skolu za radnicka zanimanja u Sarajevu, Rajlovac. Usko specijalizovanu za avijaciju i onda su me stavili u kos sa svim tada gradjanskim licima u vojsci iako nisam imao ni kuceta ni maceta tamo gde sam rasporedjen. Nisam imao ni uvecane troskove stanovanja, odbijali su mi za bolovanje kao u civilstvu, a radio sam u svim vremenskim uslovima kao i vojna lica, tereni vezbe i na kraju rat. Sve isto, a ni dana benificiranog staza nema. Kazu vas kaci civilni zakon pio. U penziju se odlazi po civilnom zakonu a ne po vojnom i do smrti se treba penjati na avion visok i po nekoliko metara, a kosti slabe godinama. Onda kazu dacemo ti lakse radno mesto, sa zadrzanom platom i onda mi skinu platu za 10000 hiljada dinara, jer toboze zadrazana plata nije isto kao i zadrzani koeficijent. Onda posle 5 godina promene pravilnik koji je nezakonski i donet i uvedu mi zadrzani koeficijent, a onda kazu nemoze da raste plata po osnovu ocene, jer si probio limit 9 klasa, a onda novim pravilnikom opet sve ukinu. Pa ko je onda lud da radi u vojsci kao civilno lice bez svega pomenutog sa prvim stepenom odgovornostiza 30hiljada dinara i vojnom skolom. Dno dna. I tako do 65 godine zivota.
To je ocigledno deo strategije NATOa koju sprovode americke marionete na vlasti u Srbiji, da se vojska Srbije svede na karikaturu. Jer – sta ce banana drzavi vojska?
Mnoge navedene stvari jednostavno stoje kao tacne, ali slicno je to stanje i bilo u VS kad je general bio u sluzbi i pitam se kako se svi oni oglasavaju kad odu u penziju, a sluzbi nikad nista po ovim pitanjima ne cine!!!!!!
Nažalost o tošekom životu u vojsci piše neko sa penzijom od 100tinak hiljada. Da u vojsci se teško radi jer se rade nepotrebne glupsoti tipa krug kasarne u čijem se sređivanju obučavaju svi od vojnika po ugovoru do komandira čete majora. Ispira se ljudima mozak predavanjima o moralu i informisanjima dok se po loše prevedenim NATO priručnicima pravi od babe devojka. Odlično znam o čemu govorim jer sam vojnički hleb jeo 12 godina u trupi. I onda nakon povrede u toj istoj vojsci nisu mi se ni zahvalili na saradnji otišao sam bez pozdrava jer eto tužio sam vojsku i dobio odštetu od 5000 evra za to što sam doživotni invalid, ne sete me se ni za dan jedinice makar da pozovz iz kurtoazije jer eto ja sam neko ko je tužio vojsku.