Srba je uvek bilo dovoljno za podele a malo za jedinstvo

0
478
Foto: pixabay.com

Polovinom prošlog veka Branko Miljković, najubedljiviji, najpotpuniji i najvažniji srpski pesnik od njegove pojave do danas izrekao je nezaboravnu poetsku maksimu „Ubi me prejaka reč“. Kako je završio sva je prilika da se upravo to i obistinilo.

Svojom končinom overio je svoju poeziju, nama ostavio da se iznova pitamo šta je život kako onaj pojedinačni tako i život naroda. U kakvom stanju se nalazi srpski narod potpuno je legitimno pitanje šta će sa nama biti? Kako smo dospeli u ovu situaciju, šta su uzroci toga udese i ima li nade za nas biće predmet ovog kratkog osvrta. Dobrim delom u stanje u kome smo se našli uvela nas je površnost, nekompetentnost, lakomislenost ali i sklonost ka zauzimanju za stavove naših neprijatelja, nekritičnost, pomodarstvo – u krajnjem izdaja sopstvenosti. U srpskom javnom govoru pojeftinila je reč, olako se izriče bez želje da ona bude zapažena. Jednako tako, drugi se ne sluša i nema nikakvog značaja šta ko govori. Praznoslovlje, jedan od najvećih grehova, opšta je odlika ovovremenog opštenja među nama. Praznoslovlje upotpunjeno lažima do kraja je razorilo javni život. Reči su postale nemoćne, nejake i bez delotvornosti. Moglo bi se na tragu Branka Miljkovića reći da će nas kao narod ubiti nejaka reč. Razgovor među nama je prekinut, uspostavljene su strane koje su suprostavljene jedna drugoj. Nas Srba uvek je bilo dovoljno za podele a tako nas je malo za jedinstvo. Troši se nepotrebno nacionalna energija na jalovoj priči ni oko čega dok drugi obavljaju svoj posao i zahvaljujući i nama postiže svoje ciljeve na račun nas. Uhvaćeni smo u klopku nacionalnog mazohizma pa se zaista valja zapitati ko nam to nameće sukobe, ko nas to zagovara i huška jedne protiv drugih. Neophodno je da se iz faze infantilnosti uzdignemo u doba odraslog naroda kakvi smo donedavno bili. Svemu tome doprinosi i zajedno sa spoljnim uticajima vladajuća Srpska napredna stranka koja je potpuno okupirala državu, koja je sebe na drzak način stavila ispred i iznad svega, prošlosti, budućnosti i naročito sadašnjosti.

PARTIJSKA DRŽAVA PRETI POTPUNOM RAZARANjU I SLOMU SRBIJE

Srbija je danas potpuna partijska država u kojoj život mimo Srpske napredne stranke gotovo da i ne postoji. Tu nesreću upotpunjuje činjenica da je SNS organizovana kao liderska stranka gde se njen lider Aleksandar Vučić uživeo u ulogu mesije. Koliko god inače bila bezobzirna aktuelna vlast je ipak uočila da je za vladanje u ovom dobu potrebno imati kakvu-takvu elitu. U tom smislu ona je počela da je i stvara, da je pridobija na različite načine da bi se na kraju ispostavilo da je ta elita zasnovana na lažnim diplomama, neškolovana i slobodno bi se moglo reći da se radi o plagijat eliti. Takva „elita“ nužno je produkovala stanje u društvu u kome se vodi rasprava o beznačajnim i banalnim stvarima do besvesti (promocija Vesićeve knjige), dok se o krupnim nacionalnim i državnim pitanjima uopše ne govori (ulazak u državni savez sa Albanijom i Severnom Makedonijom). Politički primitivizam u potpunosti je ovladao javnom scenom, politička kultura, ako o tome može uopšte biti reči, gotovo da i ne postoji. Sve je postavljeno naopačke – stvari dube na glavi i nužno ih je što pre postaviti na noge. Da bi se to učinilo potrebno je imati glavu a odavno srpski narod i njegova država su obezglavljeni. Mi danas imamo situaciju koju bismo mogli označiti kao stanje anti-vođe bar onog vođe kojeg je u srpsku svest i literaturu doneo Radoje Domanović. Naime, Domanovićev vođa je slep dok ovaj današnji vrlo dobro vidi, zna šta radi, a od nas pravi slepce. Da li će Srbija progledati ne zavisi od Vođe nego od onih koji su vođeni i do sada ne mali broj puta zavođeni u životne i državne projekte koje su daleko od Srpskog nacionalnog i državnog interesa. Namere političara su ono što svakako treba ozbiljno uzeti u obzir prilikom ocene njihove vladavine a namere Aleksandra Vučića u najmanju ruku prema onom što on čini u bitnim stvarima nacionalne i državne politike odnos prema Kosovu i Metohiji pre svega, tu ne računam autoputeve, nisu čiste, nisu razgovetne i vode ka pogubnom ishodu. Nesposobna vladajuća partija, koja je najobičnija Vučićeva sluškinja onesposobila je državu, učinila je nedoraslom i nesposobnom da pruži odgovore na zahteve vremena, zahteve koji uopšte nisu naivni i mali.

Da Vas podsetimo:  Toksični jugoslavizam

SRPSKO NACIONALNO PITANjE MOŽE SE USPEŠNO REŠITI SAMO KAO CELOVITO

Postavljanje Srpskog nacionalnog pitanja i nastojanje da ono bude rešeno na pravičan način kroz istoriju kao i danas uvek je izazivalo i izaziva uznemirenje. Uznemirenost kod naših suseda i velikih sila neretko izaziva nervozu i kod nas samih tako da gotovo po pravilu odustajemo pre nego što i postavimo to pitanje. Narodni blok, novoformirana opoziciona politička koalicija, o kojem ću nešto više reći u završnici ovoga teksta, će u svom političkom nastojanju, zalaganju i političkom delovanju postaviti to pitanje i za razliku od dosadašnjih pokušaja istrajati na njegovom rešavanju bez obzira na cenu koja iz toga bude proistekla. Ne zapitanost o ceni ne ide iz političkog avanturizma već zbog procene da svaka cena koja bude plaćena postavljanjem srpskog nacionalnog pitanja i njegovog rešavanja neuporedivo je manja od one koju bismo kao narod i država platili da to pitanje ne pokrenemo. Srpsko pitanje na Balkanu može biti rešeno na celovit način ili će svojim parcijalnim rešavanjem uvek proizvoditi celovite i potpune nestabilnosti , sukobe i nesreće. Veliki značaj u budućem vođenju i kreiranju politike u Srbiji imaće i odnos prema migrantskom pitanju koje će u bitnoj meri određivati budućnost Srbije i Srba. Čini mi se da iz ove situacije nije lako oceniti šta je pogubnije za Srbiju da li nekontrolisano naseljavanje Srbije migrantima ili iseljavanje njenih građana iz nje. Migrantsko pitanje u punoj meri povezano je i sa pitanjem nacionalne bezbednosti kojem treba pristupiti krajnje odgovorno, kompetentno, profesionalno i ažurno. Pitanje položaja Srba u Crnoj Gori i Srpske pravoslane crkve u istoj toj marionetskoj državi, bez izvorne legitimnosti i narodne suverenosti u velikoj meri određen je danas po mom razumevanju činjenicom da je režim u Crnoj Gori opredeljen za ovakvo brutalno ponašanje prema Srbima i njihovoj Crkvi i zato što je siguran da službena Srbija neće preduzati ništa što bi se moglo okarakterisati kao podrška Srbima. Snaga crnogorskog anticivilizacijskog ponašanja može se pronaći i u ćutanju zvanične Srbije. Kada bi Srbija progovorila na tu temu u Crnoj Gori bi se ponašali mnogo obazrivije i bili bi svesni rizika koje svojom nedelima preuzimaju. Ne znam državu, osim Srbije danas, koja ne bi prekinula diplomatske odnose i za manje od ovoga što Crna Gora čini prema njenim sunarodnicima. Ali i to je Srbija danas koja ne sme da traje u tom obliku ni jedan čas kako bi obezbedila svoje trajanje u budućnosti.

Da Vas podsetimo:  Pužev korak

POPULIZAM UZIMA DANAK U DRŽAVI

Populistički tip vladavine doveden je do krajnjih granica. Proizveden je neprijatelj naroda koji ne postoji jednako tako kao što ne postoji ni zastupnik naroda. Sve je imaginarno. Prisustvujemo i žrtva smo rijaliti politike koja ima sve odlike brutalne neodgovornosti, političkog primitivizma, da to još jednom istaknem i beskonačne prolaznosti. Nikakva strategija nije potrebna, svako drugačije mišljenje automatski se pretvara u neprijateljstvo prema državi i narodu, kvalifikuje se kao izdaja. Besomučno, bolesno i beskonačno ponavljanje beznačajnosti uspostavlja se kao osnovni retorski model obraćanja javnosti koja je do te mere podeljenja da njeni delovi funkcionišu kao paralelni svetovi koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka. Oni koji ne slušaju aktuelnu vlast najčešće nemaju što da kažu dok oni koji je slušaju ništa od toga ne razumeju. Nastupilo je neko gluvo doba opšteg nerazumevanja i još potpunijeg podrazumevanja. A tamo gde se stvari podrazumevaju um nije potreban, tačnije čini se suvišnim. Politički populizam vladajućeg režima u Srbiji najviše nanosi zla onima u čije ime navodno nastupa. To što izmanipulisana masa nema svest o tome ili se pravi da to ne razume ne menja u suštini stvari ništa. Ukoliko ovakvom tipu vladanja ne dođe skori kraj, ukoliko Srbijom ne budu vladali kompetentni ljudi i argumenti, razum i rodoljublje, ako je ovaj tip vladavine bez kraja onda nam je kraj sasvim blizo. Predsednik Srbije je u potpunosti uzurpirao vlast te je njegovo vraćanje u ustavni okvir, ograničavanje njegove vladavine, jedan od najurgentnijih zadataka. Vladavina Aleksandra Vučiča na najbolji način ilustruje od kakvog je značaja kontrola vlasti i kako odsustvo kontrole vlasti logično vodi ka njenoj uzurpaciji i samovolji. Ta uzurpacija ima toliki opseg da mi se čini da i sam opoziv predsednika republike ima osnova – oživljavanje institucija, njihovo delovanje je preka potreba za život Srbije. Pojedinačni napori za izbavljenje nisu dovoljni neophodno je pregnuće svih ili bar najvećeg dela nacije da bismo se izbavili, da bismo opstali.

Da Vas podsetimo:  Svi oblici Ane Brnabić

DOKLE SMO DOSPELI I IMA LI IZLAZA

Nakon svih izrečenih laži, neodgovornih reči i narcisoidnih buncanja, ne samo aktuelne vlasti, izgleda da je došlo vreme da se pokuša nastupiti razborito, probiti se istinom do onih kojima je istina isto što i vazduh, do naroda. Rukovođeni tom idejom ali istovremeno svesni rizika i odgovornosti koje takva odluka nosi sa sobom nekoliko političkih prvaka, Velimir Ilić, general Momir Stojanović i Miroslav Parović, nedavno su obrazovali Narodni blok namerni da u politički život Srbije unesu preko potrebnu ozbiljnost, odgovornost – rečju normalnost. Odlučni da u javni život povrate logiku politike i da sadašnju praksu pijačno-kafanskih priča zamene ozbiljnim govorom, odgovornom raspravom o vitalnim nacionalnim pitanjima među kojima centralno mesto zauzimaju teritorijalni integritet i državni suverenitet, povratak Kosova i Metohije u ustavno-pravni poredak Srbije, kulturno uzdizanje zapuštenog naroda i iznad svega unapređivanje školstva i njegovo dovođenje u saglasje sa nacionalnom tradicijom, kulturnim identitetom, jezičkom naročitošću, nacionalnim potrebama u širem i užem značenju i modernim zahtevima vremena. Knjige, braćo, knjige a ne farme i zadruge. Narodni blok kako vidim trebalo bi da za početak bude podmetnut pod opasno nagnutu Srbiju da ne propadne u provaliju nedefinisanih naddržavnih konstrukta (bar Srbi imaju tragičnih iskustava sa tim) i da se potom zajedno sa ostalim dobronamernicima koji nisu ravnodušni prema sudbini Srba i Srbije zauzme za njihov oporavak, moralnu obnovu i napredak Srbije, time i Srba. Taj naum, tu nameru razumem kao jedini put za spas i opstanak. Svestan težine reči koje izgovorih – ponavljam, da za spas i opstanak Srba i Srbije.

ĆUTANjE UVEK IMA SNAGU ODOBRAVANjA

Kako je svojedobno moralni i hrabri prof. dr Mihajlo Đurić rekao „da se mora govoriti samo o onome o čemu se ne sme ćutati“ procenio sam da stanje u kojem se nalaze Srbija i Srbi ispunjava taj zahtev prof. Đurića i zato sam progovorio na ovakav način. Možda će ova reč biti opomena i usmerenje uzurpatoru vlasti u Srbiji da odustane od te svoje pogubne prakse ali i podstrek i podrška ućutkanom, poniženom i prezrenom srpskom narodu da ima smisla podići glas i promenti tok istorije, koji nas pod ovakvim okolnostima, ukoliko bi se ovakvao stanje održalo i produžilo, neumitno vodi u nacionalnu i državnu katastrofu. Ili sam mnogo naivan i uz to da sam u opasnoj zabludi, ili možda da kao što sam počeo ovaj tekst da ga i završim besmrtnim Brankom Miljkovićem koji ispeva onda za svagda, „da zablude najlepše pevaju.“
Beograd, 27. decembar 2019.

(Autor je pesnik i predsednik Političkog saveta Narodnog slobodarskog pokreta.)

Borivoj Rašuo
Izvor: geopolitikamagazin.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime