ČELNIKA BEOGRADSKOG MUZEJA ŽRTAVA GENOCIDA
Intervju o Jasenovcu, koji su (ne samo)
najveće srpske novine odbile da objave (oktobar 2023.)
Razgovor sa istoričarom, pravoslavnim filozofom i književnikom Vladimirom Umeljićem o njegovom novom naučnom delu u izdanju izdavačke kuće „Prometej“, Novi Sad, čija promocija se očekuje na predstojećem Sajmu knjiga u Beogradu (nedelja, 22.10.2023. u 15.00).
Pitanje: Vi se decenijama bavite i doktorirali ste na temu multidisciplinarnog istraživanja fenomena genocida. Uskoro će biti predstavljeno Vaše novo naučno delo u dva toma, prvi je naučno-istorijski na temu Srbocida, genocida nad Srbima u hrvatskoj državi 1941-1945: „Kada mrtva usta progovore (O Srbocidu hrvatske države 1941-1945.)“ a drugi se bavi teoretskim, jezičko-filozofskim razmatranjem pitanja istine: „Istina u svetu relativizma i nihilizma ili kako se vlada ljudima“. Gde se nalazi veza između ove dve oblasti?
Odgovor: Izlišno je tražiti neku spoljnu vezu, radi se u principu o istoj tematici, o suštastvenom imperativu otkrivanja i odbrane istorijske istine, kao neophodnog temelja svakog humanizma, etike i morala a time i čovekovog konstitutivnog bića. Veza je znači unutrašnja a težnja postizanje što većeg sinergičkog efekta prosvećivanja.
Jer ako se istorija naknadno, u orvelovskom smislu i sopstvenom interesu preinačuje, revidira i falsifikuje, onda je to kraj svake kulture i poništavanje duhovnog nasleđa ljudske civilizacije.
I – to je kraj i ljudske slobode, jer ako počne da se prihvata princip: „Istina je laž!“, onda shodno tome važi i ona kruna rimokatoličkog relativizma, iz pera osnivača jezuita Ignacija Lojole: „Crno je belo, ako moja crkva to kaže!“, odnosno Orvelovo „Sloboda je ropstvo!“
Čovek više nije čovek, on postaje uboga, beslovesna kreatura, nečiji posed.
Pitanje: O ovoj osnovnoj intenciji Vašeg dela govori i naslov uvodne recenzije akademika SANU, prof. dr Mire Radojević: „Ova knjiga daje nadu da istina ne može ostati skrivena“. Šta je međutim novo, što čitalac može da očekuje u odnosu na, kako kažete, „suštastveni imperativ otkrivanja i odbrane istorijske istine“?
Odgovor: Čitalac može kao prvo da očekuje poneke nove, potpuno nepoznate ili našoj – stručnoj i opštoj – javnosti nedovoljno poznate iskaze, svedočanstva preživelih žrtava o istini Jasenovca i Srbocida hrvatske države 1941-1945. To opravdava i jednu osmišljavajuću dopunu naslova, naime – kada mrtva usta nevinih žrtava progovore, ona govore samo istinu.
Kao drugo, vrlo sistematski i samo na osnovu proverenih i proverljivih istorijskih izvora tematizovanu ulogu ne samo hrvatskog rimokatoličkog klera u Srbocidu, već i aktivno učešće Vatikana, čijim „Pacovskim kanalima“ su po završetku Drugog svetskog rata hiljade i hiljade hrvatskih i nemačkih genocidnih zločinaca pobegle od ruke pravde.
Na isti argumentovani način je predstavljena saučesnička aktivnost anglosaksonskih sila, SAD i Velike Britanije pri ovom projektu, koje su i same spasile desetine hiljada dotičnih zločinaca, pored ostalog i čitavu ukrajinsku SS-diviziju, čiji sledbenici u naše vreme vode tj. pre nastavljaju rat protiv Rusije i svega ruskog.
Što se tiče doprinosa završnog dela ove knjige borbi za istorijsku istinu, ovde bi ponovo bilo primereno modifikovati, proširiti naslov ovog razmatranja – kada mrtva usta nepokajanih počinitelja zločina progovore, ona u principu izgovaraju laži.
Jer ovde se predstavljaju i analiziraju oni, koji relativizuju i šta više poriču i samu činjenicu Srbocida, masovnog i stravičnog genocida nad Srbima u i od strane hrvatske države 1941-1945.
To maltene već od kraja Drugog svetskog rata čini veliki deo hrvatskih istoričara i pripadnika drugih njihovih vodećih elita, no ovde je težište na njihovoj aktuelnoj nemačkoj „perjanici“, na istoričaru Aleksandru Korbu, koji neumorno tvrdi da se u hrvatskoj državi 1941-1945. nije dogodio genocid nad Srbima, da je to samo „srpska izmišljotina, laž i mitomanija“.
Ta „perjanica“ je, dakle, u naučnom smislu prevashodno barjaktar tzv. kontrafaktičke istorije, koja se svesno bavi nerealnim spekulacijama i ne oseća se ni u kom slučaju obaveznom činjenicama, odnosno istorijskoj istini.
A o moralnom, etičkom, humanističkom aspektu ovog stava – da i ne govorimo.
Porazno je saznanje da on nalazi podršku ne samo u gore oslovljenim hrvatskim krugovima, već i među zvanično najvišim srpskim autoritetima za ova pitanja (po dodeljenim im zvanjima i funkcijama), okupljenim upravo oko naše najvažnije institucije u tom pogledu, oko beogradskog Muzeja žrtava genocida, poimence kod njegovog dugogodišnjeg direktora Veljka Đurića Mišine, predsednika Upravnog odbora Muzeja, vladike Jovana (Ćulibrka), čiju liniju kako izgleda sledi i novi direktor Dejan Ristić, u najmanju ruku pri zamagljivanju suštinske problematike.
Jer ovaj poslednji aktuelno ne prestaje da u medijima hvali svoje saborce i sebe, i da se pritom preventivno zaklanja iza države, kao što to i episkop Jovan isuviše rado čini u odnosu na SPC. Citat:
„Aktivnim delovanjem predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida episkopa Jovana, dugogodišnjeg direktora Muzeja istoričara profesora dr Veljka Đurića i čitavog stručnog tima ove ustanove kulture od nacionalnog značaja, na naučnom i javnom polju, a u punom saglasju i koordinaciji sa najvišim državnim organima Srbije i Republike Srpske (…)“.
U jednom pogledu Dejan Ristić nesumnjivo ima pravo, radi se zaista o vrlo „aktivnom delovanju“ istih.
Pitanje: Samo momenat, kontroverza oko broja žrtava Jasenovca doduše ne prestaje i vrlo je prisutna u javnosti i…
Odgovor:… i predstavlja prevashodno bacanje „dimnih bombi“, koje neprevidivo (i uspešno) odvlače pažnju javnosti od suštinske problematike, dakle od faktičke i delotvorne podrške istih dotičnom Aleksandru Korbu, zdušnom i očigledno životno posvećenom poricatelju i same činjenice genocida nad Srbima 1941-1945, pri čemu je on samo deo jednog sistematskog i promišljenog projekta, onaj poslovični „vršak ledenog brega“.
Pitanje: Šta podrazumevate pod „bacanjem dimnih bombi“? Broj žrtava Jasenovca je izuzetno važna tema.
Odgovor: Izuzetno važna i izuzetno senzibilna, ali ne i odlučujuća, jer u naučnom smislu reči kvantitet žrtava ne odlučuje o kvalitetu zločina, o karakteru zločina genocida.
I – taj broj je otvoren, neutvrđen, nepoznat, diskusija o njemu je legitimna i neophodna.
Moj lični stav odudara od ustaljenih „frontova“ i glasi, da sveukupnost istorijskih izvora legitimiše postavku o redu veličine od stotina hiljada žrtava, oslanjajući se pri tome na matematičku teoriju verovatnoće, zasnovanu na aksiomima Andreja Kolmogorova, koja zajedno sa statistikom čini oblast matematičke stohastike.
Svako ekspliciranje tvrdnje, dakle, o definitivnih 80.000 ili 100.000 žrtava Jasenovca je u najmanju ruku neodgovorno, jer nedovoljno utemeljeno (nedovoljno podataka = nedovoljan rezultat), ali i stav o 750.000 pa do 1.000.000 ili više, nema uporište u gore navedenim naučnim parametrima.
Tu postavku sam, inače, predstavio i obrazložio već 2014. u jednom objavljenom naučnom radu. Obaveštenje za sve skeptike, taj referat je prihvatio lično akademik prof. dr Srboljub Živanović, kao predsedavajući Šeste međunarodne konferencije o Jasenovcu u Banjaluci, i uvrstio ga u dnevni red, i u Zbornik konferencije.
I to uprkos svom stavu, koji se vrlo razlikuje od mog.
Ne radi se, znači, o traženju nekakvog kompromisa između ova dva u javnoj diskusiji dominantna stava, što je ionako bezizgledno, već o pokušaju trezvenog razmišljanja o argumentima, koji stoje na raspolaganju.
To, međutim, ovde nije tema.
No fokusiranjem pažnje javnosti skoro isključivo na to otvoreno pitanje, sistematski se zamagljuje činjenično stanje, da gore oslovljeni „zvanično najviši srpski autoriteti za ova pitanja (po dodeljenim im zvanjima i funkcijama)“ već godinama pozivaju Korba na naučne konferencije (Beograd 2016.) i simpozijume (Zagreb 2019.) i stavljaju mu na raspolaganje desetine stranica u zvaničnom glasilu Muzeja žrtava genocida, u Godišnjaku za istraživanje genocida (sv. 12/1, 2020.), da bi ovaj izlagao i zastupao svoje stavove.
Oni dakle ne jednom, već godinama i godinama konsekventno pokušavaju da u ime srpskog naroda-žrtve zločina genocida daju naučni i etičko-moralni legitimitet nekome ko zastupa stav da se „u hrvatskoj državi 1941-1945. nije dogodio genocid nad Srbima“, da je ta tvrdnja „samo jedna (veliko)srpska nacionalističko-komunistička konstrukcija, gajenje ciničnog kulta žrtava, laž srpskog sveštenstva i vlasti, mitomanija“, da su samo „navodno krvoločne“ ustaše bili u suštini „sanjari i vizionari“, koje su Srbi „perfidno satanizovali“, itd.
Cilj kome Aleksandar Korb svojim apsolutno besramnim istorijskim revizionizmom dakle teži a oni očigledno i nažalost forsiraju, promovišu i podržavaju, ja označavam kao potencijalno završni genocidni čin:
„Ubijanje istorije = ubijanje nacionalne svesti = ubijanje nacije“.
Ali fokus javnosti se, još jednom, fiksira na kontroverzu o (važnom, ali ne i odlučujućem) pitanju broja žrtava, „dimna zavesa“ se revnosno hrani uvek novim „dimnim bombama“, jednom je to „Srpski revizionizam istorije putem preuveličavanja broja žrtava, kao državni projekat Srbije i Republike Srpske (…) Postavlja se pitanje etike u struci istoričara (…) U Srbiji struka ne postoji“, potom jedno slabačko „Ne, to zapravo nije državni projekat Srbije i Republike Srpske, već paradržavna inicijativa“, tako vladika Jovan (Ćulibrk); ili pak „Protiv vladike Jovana, mene i Muzeja žrtava genocida se vodi haranga od strane zlonamernih srpskih neznalica, šarlatana, amatera i poluobrazovanih primitivaca“, tako svojevremeno Veljko Đurić Mišina i sl.
Oni dakle, figurativno rečeno, kao i obično potežu mačeve a Dejan Ristić podiže štit: „… radimo u punom saglasju i koordinaciji sa najvišim državnim organima Srbije i Republike Srpske.“
Navodni srpski revizionizam istorije (otvoreno pitanje broja žrtava) kao pokriće (zamagljivanje) pravog revizionizma istorije (u hrvatskoj državi 1941-1945. nije izvršen genocid nad Srbima)?
Jer u Srbiji eto istoričari kao struka niti postoje, niti ti nepostojeći poseduju etiku (sic!), dok je samo etički prostirati crveni tepih jednom Aleksandru Korbu i aplaudirati mu? A ko podigne glas protiv toga, taj je neznalica i amater, šarlatan i uz to po mogućstvu još državno-paradržavni intrigant, koji vodi zlonamernu harangu?
Pitanje: Vladika Jovan je najviši predstavnik SPC za ova pitanja. Vratimo se još jednom na Vaše reči „Dejan Ristić ne prestaje da se zaklanja iza države, kao što to i episkop Jovan isuviše rado čini u odnosu na SPC“. Plašite li se da bi mogla da dođe kritika, da Vi ovim napadate i Srpsku pravoslavnu crkvu?
Odgovor: To ni u kom slučaju nije tako, mada me takvo ocrnjivanje zapravo ne bi iznenadilo. Ali to ne bi bila kritika, već pokušaj bacanja još jedne „dimne bombe“. Jer kao prvo, ko zna bolje od SPC da svako zastupanje nekakve ljudske „nepogrešivosti“ nema nikakve osnove, pa makar to tvrdio i rimski papa?
Zašto, kako bi onda jedan srpski arhijerej trebalo da zahteva, da pretenduje na taj status, da važi kao „nepogrešiv“, odnosno da se postavi kao onaj francuski apsolutista Luj XIV i (analogno) izjavi: „SPC, to sam ja!“?
A kao drugo, nema nijednog argumenta koji bi podržao takvu tvrdnju tj. klevetu.
Vladika Jovan a ne SPC promoviše Korba, koji posle ubistva stotina hiljada pravoslavnih Srba, među njima stotina srpsko-pravoslavnih sveštenika i rušenja stotina srpsko-pravoslavnih Božijih kuća u hrvatskoj državi 1941-1945, tvrdi da to nije bio genocid, već da se pri toj oznaci samo radi o „srpskoj ciničnoj izmišljotini i mitomaniji“.
Koji piše u svojoj disertaciji, pored ostalog: „Sva svedočenja očevidaca iz redova nemačkih nacista i italijanskih fašista sa lica mesta su bezvredna, jer su oni pak „sve informacije i podatke preuzeli od srpskih nacionalista (str. 16, 17, 18, 24, 25) i od srpskog pravoslavnog sveštenstva“ (str. 35)“.
Ostaci tog desetkovanog, mučeničkog srpskog sveštenstva bi, znači, trebalo da su podmetali nemačkim i italijanskim okupatorima svoje propagandne laži, da su tako rano i uspešno izmanipulisali svoje neprijatelje, progonitelje i porobljivače, i okrenuli ih za 180o protiv njihovih hrvatskih saveznika tj. štićenika?
I taj isti Korb dobija pozive na naučne skupove u srpskoj organizaciji, uživa dobrodošlicu i gostoprimstvo najvišeg predstavnika SPC za ova pitanja? Više nego opravdano pitenje je – gde je vladika Jovan kod njega sagledao „etiku istoričara“? Ili uopšte istoričara? Osim ako se, još jednom, ne radi o tzv. kontrafaktičkoj istoriji, koja se bavi spekulacijama a apsolutno nezavisno tj. suprotno od istorijske istine.
Šta bi bilo, kada bi neko u naučnu i opštu javnost izneo tvrdnju, da su „sva svedočenja nemačkih nacista i italijanskih fašista sa lica mesta u vreme Holokausta bezvredna, jer su oni pak sve informacije i podatke preuzeli od jevrejskih nacionalista i od jevrejskih ortodoksnih rabina“?
Još jednom – vladika Jovan a ne SPC, najvažnija i najvrednija institucija srpskog naroda, tako da je i sam nagoveštaj da bi ona tematizovanjem ove problematike mogla da bude „napadnuta“ besmislen, apsurdan.
Jer SPC, sledeći Hristu, zastupa i brani samo i isključivo istinu, od svih čovekovih spekulacija, interesa i slabosti nezavisnu istinu, i to isključuje i teoretsku mogućnost da bi ikada mogla da se prikloni jezuitskom: „Crno je belo!“ i podrži nekoga, kao što je ovaj nemački revizionista istorije i njegovi istomišljenici.
A to su oni, koji stoje i iza beslovesne, bestidne tvrdnje o „ustaškim sanjarima i vizionarima“, iako su isti, kako je već 1944. posvedočio jedan (u ovoj knjizi citirani) preživeli zatočenik Jasenovca, svojevremeno u logoru na sav glas pevali:
„Paveliću, Paveliću daj nam veću vlast, da koljemo srpsku decu, da topimo mast!“
Upravo trubadurski raspevano, minezengerski romantično, nežno, sanjalački, zar ne?
Radilo bi se, dakle, o samo još jednoj „dimnoj bombi“, ovog puta u službi zamagljivanja istine o delanju ovih zvanično najviših srpskih autoriteta za dotična pitanja (po dodeljenim im zvanjima i funkcijama) u korist Aleksandra Korba, koji sve čini da poništi istorijsku istinu o Srbocidu hrvatske države 1941-1945.
No ono što je neuporedivo važnije od svih mogućih reakcija ovde oslovljenih, to je da se svi odgovorni podrobno upoznaju i suoče sa ovim alarmantnim činjeničnim stanjem stvari i zauzmu odgovarajući stav, izvuku prave konsekvence iz toga.
Drugim rečima, da razmisle o sopstvenoj odgovornosti za, kako je srpska premijerka Ana Barnabić 13.09.2023. javno oglasila, „punu i bezrezervnu podršku Vlade Republike Srbije celokupnom timu Muzeja žrtava genocida“.
Da li je ona razmislila, da time ujedno daje i „punu i bezrezervnu podršku Vlade Republike Srbije“ i promovisanju Aleksandra Korba i njegove eksplicitne tvrdnje, da se „u hrvatskoj državi 1941-1945. nije dogodio genocid nad Srbima“, za koje je odgovoran „celokupni tim Muzeja žrtava genocida“, mada na prvom mestu naravno njegovi čelnici?
To se naime, po uklanjanju „dimne zavese“, ispostavlja kao sasvim drugačija situacija i sasvim drugi nivo odgovornosti, nego pri davanja podrške jednoj strani pri diskusiji o (otvorenom, jer neutvrđenom) pitanju broja žrtava Jasenovca, zar ne?
Pitanje: No složićete se da vladika Jovan oslovljava pravo pitanje, kada podvlači da „na srpskim univerzitetima do danas nije odbranjen nijedan doktorat o Jasenovcu“?
Odgovor: Da, to neupitno jeste jedan vrlo veliki deficit, no šta ako sebi dozvolimo da to za trenutak posmatramo u kontekstu uvek novih najava u javnosti, da on već godinama radi na svom doktoratu? Tada teoretski nije nemoguće, odnosno u najmanju ruku ne bi bilo iznenađujuće, da on to sada „uvodi u igru“, jer ima nameru da „uđe u istoriju“ kao prvi, koji je to učinio.
Takav naum bi odgovarao, bio dostojan njegovog političkog talenta i (u principu) vrlo profesionalnog, planskog istupanja u javnosti sa ciljem dostizanja statusa što neprikosnovenijeg autoriteta, ali i njegovog nesumnjivog intelektualnog kapaciteta.
To bi, doduše, bilo donekle problematično, jer vladika Jovan nije školovani istoričar a za odbranu doktorata nauka je neophodan i određeni broj prethodno objavljenih naučnih radova na tu temu, zar ne?
Za to naime nisu dovoljna puka medijska javljanja, kao npr. kada ga jedna novina („Nedeljnik“ br. 189, 27. avgust 2015.) apostrofira kao „najvećeg stručnjaka SPC za Holokaust i Drugi svetski rat“, odnosno kada ga neko označi kao „jednog od najpriznatijih istoričara Holokausta u Evropi“ (NSPM, 10. mart 2021.).
No, kao prvo, teško da bi ovi mediji mogli da navedu iole relevantne izvore tj. njegove objavljene naučne radove, koji bi dokazali ovakve tvrdnje. A kao drugo, medijski hvalospevi utiču naravno na javno mnjenje, ali ne mogu da služe kao reference pri doktorskim studijama.
Da bi se izbegli nesporazumi – uspešno apsolvirane studije južnoslovenskih jezika i književnosti, teologije i jevrejske kulture episkopa Jovana zaslužuju bez ikakve sumnje primereno poštovanje i samo je logično da on svoje obrazovanje jednog dana kruniše doktoratom.
I zašto zapravo ne o Jasenovcu? Jer ta tematika poseduje mnoge aspekte, ne samo istoriografski, ona zaslužuje i zahteva dakle multidisciplinarni pristup a on se, kao što znamo, na svoj način bavi tom tematikom.
Mada možda će ta čast dopasti njegovom sledbeniku, trenutnom direktoru Muzeja žrtava genocida, Dejanu Ristiću, koji ne prestaje da beskompromisno zahteva, da se „ovom tematikom smeju baviti samo stručnjaci“?
Kao što i priliči jednom istoričaru, stručnjaku sa težištem rada na „diplomatskoj istoriji (srpsko-britanski i srpsko-francuski odnosi krajem 19. i početkom 20. veka; jugoslovensko-alžirski odnosi od 1954. godine)“, uz to prevodiocu i scenaristi, stručnjaku za istoriju kulture, kao i za „mitove i zablude srpske istorije“, tako podaci iz njegove zvanične biografije.
I sa jednim jedinim navedenim stručnim seminarom i objavljenim radom, koji dodiruje tematiku genocida („Seminar o obrazovanju o holokaustu u Memorijalnom centru „Jad Vašem (Jerusalim, Izrael), 2008.“, jer npr. njegov stručni rad „Poseta predsednika Josipa Broza Tita DNR Alžir 1965“ očigledno ne leži u toj oblasti.
Ali ovako ili onako, šta ćemo ako se u tom hipotetičkom slučaju ispostavi da je ideja-vodilja pri tome ili čak, ne dao Bog, da je mentor dotičnog doktorata, bez obzira na nominalnog autora, jedan prof. dr Aleksandar Korb? Možda uz svečano obznanjivanje, da je isti u međuvremenu, sledeći navodno Hristu, postao još jedan primer pokajničke metamorfoze fariseja Savla u apostola Pavla?
I to bi, naime, bilo dostojno intelektualnog kapaciteta (i političkog talenta) vladike Jovana, mada bi, ruku na srce, on morao da još poradi na svojim retoričkim kvalitetima, ali i još više na mnogo promišljenijim javnim istupima.
Jer, primera radi, u redu je i pozitivno kada on ističe svoju višegodišnju saradnju u Jad Vašemu, ali kada on ovu instituciju gordo proglasi „svojom kućom“, čovek ne može a da se u čudu ne zapita – a šta je onda za njega SPC? Možda – vikendica?
Ili pak kada on posle jednog ukora najvišeg organa SPC izjavi nedavno u zagrebačkom Globusu „da se oseća kao Đordano Bruno“. Da li je prepoznavanje (neprevidive) istorijske paralele – Sveti Sinod SPC kao rimokatolička inkvizicija a on kao nevini mučenik – zaista samo asocijacija zlonamernih diletanata?
Odgovor na ovo konkretno pitanje o doktoratima predstavlja međutim samo hipotetička razmišljanja u smislu jednog misaonog eksperimenta. No s obzirom na gore kratko ocrtano stanje stvari, složićemo se, nije baš bez osnova.
Nadajmo se da to nije i neće biti tako.
Pitanje: Navođenje svih ovih činjenica zvuči zaista poražavajuće, ali i kao veliko breme za oslovljene, i teško da neće doći do njihove reakcije. Očekujete li da oni uvide problematičnost, neodrživost ovog svog delanja ili pre tužbe, sudske procese?
Odgovor: Njihovo samopreispitivanje i izvlačenje pravih konsekvenci bi bilo najpoštenije i najkorisnije u odnosu na opštu stvar, koja je od naučnog i moralnog značaja (a usput i od nacionalnog interesa), ali iskustveno nisam optimista u tom pogledu.
Ovo drugo me ne interesuje, očekujem doduše njihov uobičajeni način tretiranja neistomišljenika – lične napade, difamiranja, prezriva nipodaštavanja, „niske udarce“, uvrede i sl. što je isto tako jedna vrsta „dimnih bombi“, ali – tužbe i sudske procese?
Teško da će biti toliko nerazumni i odlučiti se za takav „autogol“, jer ja za sve što iznosim, imam neporecive, proverene i proverljive izvore, argumente, dokaze, koje oni jednostavno – nemaju.
A pri jednom sudskom procesu je bacanje „dimnih bombi“ pre kontraproduktivno, rekao bih, tako da sumnjam da će izabrati taj put, jer to bi istovremeno bio javni proces njima, njihovom delanju i stavovima.
Ali ko zna, možda će poželeti da sudski dokažu, da sam i ja samo još jedan srpski „neznalački šarlatan“, „diletant“ i „poluobrazovani primitivac“? I da su shodno tome Noam Čomski, Jelena Guskova iz Ruske akademije nauka, akademik Mira Radojević, pokojni akademici Zoran Konstantinović i Milorad Ekmečić, mitropolit Ruske zagranične crkve u Nemačkoj, Gospodin Marko i drugi, koji su pozitivno vrednovali moj naučni rad, samo podlegli nekakvoj zabludi ili šta više deo nekakve paradržavne zavere i zlonamerne harange?
Kao i Smilja Avramov, koja me je svojevremeno uvrstila u „deset časnih i hrabrih srpskih intelektualaca“?
No, još jednom, to je njihova stvar i odluka, i ne interesuje me lično, već samo u kontekstu borbe za istorijsku istinu. Svakom svoje ili kao što je svojevremeno u Jasenovcu rekao Sveti Vukašin Klepački:
„Samo ti, dijete, radi svoj posao.“
