Od oko 42.000 koliko ih je do 1999. godine živelo u gradu, danas se, kaže otac Darko, Srbi mogu skupiti u jednom autobusu, dok na groblje, često dolaze organizovano i sa po nekoliko autobusa.
„Nažalost nisam želeo da zvučim patetično i surovo, ali to je puka istina. Jer, kada sam pre pet godina došao sa porodicom u Crkvu svetog Nikole, po popisu tadašnjeg paroha, oca Steve Mitrića, u gradu je živelo pedesetak Srba, ali je nažalost desetak starijih ljudi, u međuvremenu preminulo“, tiho priča otac Darko Marinković.
Osećaj nebezbednosti ne jenjava
Na pitanje kako žive Srbi u Prištini, sledi duga pauza, a onda izgovara:
„Nažalost ima onih koji žive u totalnoj izolaciji, koji nisu hteli da odlaze, da napuštaju svoje stanove. Oni retki koji izlaze na ulice kreću se otežano, jer se sve što im je potrebno nalazi u Gračanici. Donedavno je crkva imala sopstveni prevoz koji je omogućavao našim ljudima odlazak do ove prve srpske sredine, međutim, sada su prinuđeni da do Gračanice, na koju su u potpunosti oslonjeni, odlaze albanskim autobusom“, priča otac Darko, koji u parohijskom domu živi sa suprugom Milicom, petogodišnjom ćerkom i sinom Filipom.
Srećom, trenutno nisu izloženi napadima. Čak su i verbalne pretnje komšija ređe, ali osećaj nebezbednosti ne jenjava. Kada je prinuđen da ode do prodavnice, uglavnom govori na engleskom. Zato se najviše raduje dolasku vernika u crkvu, ali kojih je, priznaje, sve manje.
Zbog opšte cenzure na internet nebu, Nacionalist možete pratiti i na sledećim mrežama:
„Donedavno je o svakom prazniku dolazila Milijana Drmončić, ali nažalost, nedavno je preminula. Od tada redovnih vernika o liturgijama nema“, kaže otac Darko za Novosti.
Nemaju ništa osim strepnje
Ni malobrojni Srbi koji se okupljaju u Centru za mir i toleranciju, pokraj glavne policijske stanice u centru grada, priznaju da se poslednjih dana ne osećaju bezbednim.
Nemaju, kažu, ništa od života, osim strepnje kako će i da li će dočekati novi dan.
„Nažalost u gradu nas je sve manje i manje. Ovde u Centru, jedinom mestu u gradu gde se slobodno govori na srpskom, okuplja se svakog jutra nas petoro-šestoro“, pričaju starice.
Kažu tu se osećaju kao da je ostalo nešto od nekadašnje Prištine u kojoj su smele glasno da govore na svom jeziku.
Svi žive u izolaciji, ali je najteže zbog dece
I njegova porodica trpi. Svi žive u izolaciji. Najteže mu je zbog dece, koja teško shvataju da žive u nebezbednom okruženju.
„Zbog njih mi je najteže, jer su ovde kao u kavezu. Ne smeju da izađu na ulicu da se poigraju sa drugom decom. Sin nekako i shvata u kakvoj se situaciji nalazimo, ali ćerkici je teško da razume da ne sme da ode do prodavnice, da kupi slatkiš ili da istrči van crkvenog dvorišta“, priča otac Darko.
Izvor: Nacionalist
