Programski direktor uticajnog Ruskog saveta za međunarodne poslove Ivan Timofejev pomenuo je, govoreći o budućnosti BRIKS-a, kako je Srbija jedina evropska zemlja koja bi u perspektivi mogla pristupiti toj organizaciji. Ubrzo potom, na pitanje novinara o ovome se izjasnio i predsednik Republike Srbije porukom da je to „tema za neke naredne generacije”.
Pošteno treba reći i da je prvo vezivanje „sudbine” Srbije za BRIKS, mnogo pre nego što se ova tema našla u javnom prostoru, na jednoj panel diskusiji akademskog karaktera nagovestila profesorka Ekaterina Entina sa prestižne moskovske Više škole ekonomije (da čitaoce na Balkanu ne zavara ostavljeni „stari” i „popularni” naziv institucije, iza njega se „krije” Nacionalni istraživački univerzitet koji je prema svim parametrima među vodećim na postsovjetskom prostoru, a u nekim oblastima i daleko šire).
Stvar sadašnjosti
U Evropi se, generalno, za BRIKS vezuje neko „buduće vreme”. Taj trend se očigledno „zapatio” i u Srbiji. Međutim, BRIKS nije stvar budućnosti, već stvar sadašnjosti.
Od 2006. godine i „neformalnog društva” za usaglašavanje stavova o načinima uvećavanja međusobne razmene, preko uspostavljanja čitavog niza tela za koordinaciju aktivnosti, osnivanja Nove razvojne banke, do „otvaranja vrata” za nove članice i prerastanje u BRIKS plus – za svega deceniju i po učinjeni su „džinovski koraci” ka konstituisanju alternativnog centra odlučivanja u međunarodnim odnosima.
Iako i dalje, spolja posmatran, ovaj centar odlučivanja deluje „šarolik” i „nehomogen”, takav utisak može i da zavara. Tri deklarisane i dve potencijalne velike sile su inicirale formiranje BRIKS-a (Brazil je i formalni osnivač, a Južnoafrička Republika se priključila 2010. godine), a sada interesovanje za priključivanje pokazuje niz regionalnih sila (među kojima su, takođe, i zemlje koje se mogu svrstati u potencijalne velike sile). Argentina, Etiopija, Iran, Alžir, Saudijska Arabija, Turska, Egipat, Bangladeš, Indonezija, Kazahstan, Nigerija, Tajland, Ujedinjeni Arapski Emirati i lista će sasvim sigurno biti produžena…
Sa jačanjem po vertikali, konstituisanjem alternativnog centra odlučivanja u organizacionom i institucionalnom smislu, BRIKS je stekao uslove da jača i po horizontali – prijemom novih članica. I to ne bilo kakvih! Tu su najmnogoljudnije zemlje, ogromna tržišta, energetski kolosi, države sa neverovatnim resursnim potencijalima. Već sada BRIKS generiše polovinu planetarnog rasta i čini trećinu globalnog bruto društvenog proizvoda, u njemu živi preko 40 posto svetske populacije, sa prijemom novih članica i ove brojke izgledaće impresivnije.
Ravnoteža snaga u svetu
Preko članstva u BRIKS-u se, očigledno, uspostavlja ravnoteža snaga u međunarodnim odnosima. Otuda i nervoza u SAD svaki put kada se izgovori pojam BRIKS.
U praksi se gotovo uvek pokazuje da je motivisanost aktera koji aktivno učestvuju u stvaranju ravnoteže snaga prema dominantnom centru (u konkretnom slučaju to su SAD sa svojim vazalima i neokolonijalnim upravama, pa i ponekim „partnerom” koji se za to mesto izborio) neuporedivo veća od motivisanosti podržavalaca „starog poretka”. Jer, činjenica da se pojavljuju „motivisani izazivači” koji su spremni da istrpe troškove suprotstavljanja govori da je rok trajanja „starog poretka” istekao.
BRIKS već danas gradi „novi poredak”, na novim principima, sa novim partnerima (nužno je podvući – ravnopravnim po statusu), utiče na transformaciju međunarodnih odnosa i „globalna kretanja”. Ukoliko SAD ne budu prihvatale ovu realnost to će se najlošije odraziti po njihove interese.
Jer, ako hegemon iz „starog poretka” ne želi dogovor o, na primer, funkcionisanju međunarodnih organizacija globalnog karaktera – onda će se formirati nove na koje neće imati apsolutno nikakav uticaj.
Takav dualizam jeste opasnost za globalnu stabilnost i međunarodnu bezbednost, ali se iz ove perspektive posmatrano nazire i ko bi iz tog sučeljavanja izašao kao pobednik. U tom kontekstu, a što je značajno za balkanske zemlje, proklamovana „homogenost” Zapada – koja se zapravo svodi na pristajanje na američku dominaciju – može se pokazati kao ogroman nedostatak. Zajedno sa „Titanikom” potonuće i čamci i splavovi vezani za njega.
Gde je tu Srbija?
Srbija je žrtva „starog poretka”. Po mnogo čemu je i među najvećim žrtvama „starog poretka”. I što je za Srbiju važno, tako je anticipiraju sve postojeće članice BRIKS-a i ubedljiva većina zainteresovanih za učlanjenje.
Gledajući sa ovog stanovišta, Srbija bi u BRIKS bila dobro primljena, učvrstila bi neke već postojeće veze, stekla nove saveznike, otvorila bi se sasvim nova perspektiva koja uključuje pristup tehnologijama i inovacijama, tržištu kapitala, koordiniranom nastupu u međunarodnoj areni.
Međutim, tu se za Srbiju javljaju dva otvorena pitanja.
Prvo je geografski položaj. Ulazak u BRIKS suštinski bi označio i kraj evrointegracija. Naravno, relativno malo je onih koji u Srbiji veruju u budućnost evrointegracija, ali je i evidentno da bi takav rasplet doneo neke kratkoročne izazove i rizike. Koliko ima spremnosti u Srbiji da se izdrže kratkoročni izazovi i rizici zarad dugoročnih šansi i koristi? Odgovor zavisi od čitavog niza faktora sa vrlo složenim međusobnim uzročno-posledičnim vezama.
Drugo otvoreno pitanje je potencijal Srbije. Za razliku od ovih „kolosa” iz BRIKS-a Srbija je mala zemlja. Šta jedna mala zemlja, sa skromnim potencijalima može tražiti među tako „moćnim igračima”? Da li bi ti „moćni igrači” razmatrali želju Srbije kada bi zakoračila ka njima? I odgovor na ovo pitanje zavisi od velikog broja faktora, tek važno je istaći i da se hipotetičko članstvo u BRIKS ne bi „dogodilo” samo od sebe. Moguće deluje da je BRIKS-u u bližoj perspektivi u interesu da u svoje redove privuče jednu evropsku državu – dojučerašnjeg kandidata za EU. Imalo bi to i politički i psihološki značaj. Moguće je i da bi se takva odluka „vagala”, dok se ne sagledavaju njeni „plusevi” i „minusevi”.
U svakom slučaju, kako bi se „stvari razbistrile”, minimalizovao „upliv” improvizacija (kojima smo skloni) i izbeglo donošenje odluka „lomljenjem preko kolena”, neophodno je ovu temu aktuelizovati i o njoj sve intenzivnije polemisati. Bez toga nema ni političkog, a kamoli društvenog konsenzusa. A kada se radi o ovako kompleksnim i krucijalnim temama konsenzus jeste preduslov svega. I aktuelizovanje i prateće polemike treba indukovati što je moguće pre.
Jer, BRIKS nije stvar budućnosti, već stvar sadašnjosti. Tekuće promene u međunarodnom okruženju direktno utiču na ukupni položaj Srbije, što se posledično odražava i na život svih njenih građana. Uspostavljena ravnoteža snaga ograničava „stari poredak” i suštinski menja međunarodne odnose, dok Evropa ostaje jedini region u kojem taj „stari poredak” i dalje opstaje
