Mi na traktoru, kolona neprekidna, nepregledna i ispred i iza nas. I u tim trenucima, shvatiš koliko je čoveku malo potrebno za sreću. Svi smo tu, zajedno smo, familija je živa“, priča Đurđica Dragaš Vukovljak, koja je kao 20-godišnja devojka bila u koloni iz Krajine prema Srbiji
I 28 godina kasnije sećanja su živa i jaka, preplave čoveka, duša boli kao i prvog dana, kao i onih dugih i predugih dana i noći u izbegličkoj koloni, od Korenice, preko Donjeg Lapca i Petrovačke ceste do Srbije.
Đurđica Dragaš Vukovljak, tada 20-godišnja devojka, pamtiće, kaže, užase „Oluje“ dok je živa, takav događaj obeleži život, on se, prosto, ne zaboravlja. Niti može, niti sme.
Dugo priča, odmotava film, priseća se mnogih detalja, povremeno zastane, u slušalici telefona čujem samo kako se guši u suzama.
U porodici o „Oluji“ pričaju često, majka i otac su živi, baba i deda, ujak, njeni mili ljudi iz kolone otišli su sa ovog sveta, odneli sa sobom svoje žive rane. Đurđica svoje živi. One bole, kako godine prolaze sve su jače, sve dublje.
I tu promene nema, te rane ne zaceljuju.
Počelo je, bio je 4. avgust, u rano jutro granatiranjem Korenice, i to i nije bilo nešto neobično. Ono što je bilo neuobičajeno, bilo je obraćanje, tadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana koji je, slušali su ga tog dana u Korenici u zoru, na Hrvatskom radiju, Đurđica, njena majka i mlađa sestra, pozivao Srbe da ostanu u svojim kućama, da dolazi hrvatska vojska, ali da nema razloga da se plaše.
„Bilo je oko šest ujutru, u kući samo nas tri… U momentu smo shvatile da se dešava nešto što se ranije nije događalo. Zbog granata koje su padale, otišle smo u susednu kuću u neko sklonište. Granatiranje je, s prekidima, trajalo čitavog dana. Nismo znali šta se dešava, dugo, mučno iščekivanje šta će biti. Uveče, bio je već mrak, možda devet sati, niz ulicu je naišao automobil, neki čovek u uniformi rekao je da se spremimo i krenemo prema Plješevici, prema Bosni, i da je to evakuacija pošto ima napretka hrvatske vojske, vratićemo se kućama, to je zbog naše bezbednosti…“, priča Đurđica kako je bilo tog 4. avgusta 1995. godine.
Onda je, kaže, u naselju, u gradu, nastala panika, svako je potrčao svojoj kući, krenulo je pakovanje stvari po mraku. Njeni su imali kola, „moskviča“, otac na liniji, negde oko Gospića, niko od njih tri nije znao da vozi. Majka uplašena, sestra u panici. Zamolile su komšiju da on vozi, imali su i neku veliku prikolicu, ljudi su počeli da trpaju stvari, da se pakuju, pa da krenu… Sve u nadi da će se brzo vratiti.
„Nama je pakovanje, u neku ruku, bilo lakše nego komšijama, pošto smo u Korenici već bili izbeglice, izbegli još 1991. iz Gospića, tu živeli u iznajmljenom stanu. Tako da i nismo imali neki osećaj kakav imaju ljudi koji prvi put izlaze iz svojih kuća. Važno je bilo da uzmemo dokumenta, nešto slika, većina nam je ostala u Gospiću, jako mi je bilo važno da ponesem studentski indeks, i jako važno, ne znam ni danas zbog čega, jedne farmerke, kao da je život zavisio od tih farmerki…“, nastavlja Đurđica.
Krenuli su u koloni ka Plješevici, ni danas ne zna koliko je bilo ljudi u kolima, prikolica puna stvari, „moskvič“ jak, može da povuče, nisu odmakli daleko, kad su bili kroz neko selo, na kolima je pukla guma.
„Noć je bila, svi su se od nas razbežali, uzalud smo zaustavljali ljude da nam priteknu u pomoć, da nam zamene gumu, niko nije hteo da stane niti da nam pomogne. U daljini se čuju detonacije, nas tri u mrklom mraku, molile smo neke muškarce, ništa. Onda smo uzele par torbi iz kola, krenule pešice kroz mrak. U onoj koloni, usput, stao nam je neki kamion, ušle smo na prikolicu i tako, kamionom, do Donjeg Lapca. Tih 30-tak kilomtara putovale smo svu noć. Kvare se traktori, kolona ne može da nastavi, one traktore koji stanu gurnu u provaliju da drugi mogu krenu. Užas jedan“, priča Đurđica.
Tek u kamionu, kaže, njih tri shvatile su da su same, bespomoćne. Još teže je bilo što o ocu nisu znale ništa, poslednje što su o njemu čule bilo je da je u nekom selu kod Gospića. Njih tri na prikolici, na putu u nepoznato, još gore što ne znaju ništa o ostatku familije, jesu li živi, gde su… Strah je, seća se i danas, bio strašan, neopisiv i nepodnošljiv.
„Vrlo dobro se sećam te prve noći i prvog dana. Posebno prvog jutra u Donjem Lapcu. Pamtim svaki detalj. To jutro je meni uvek u srcu, to je prekretnica u mom životu. Mrak je bio kad smo došli u Lapac, kad je krenulo da sviće, izađem iz tog groznog kamiona, napolju, na putu, neko spava, čitava kolona stoji, ništa se ne dešava. Gledam svitanje, i razmišljam, Bože ovo je poslednji put da sam ovde, rastajem se od svog zavičaja, svanjava a mi ćemo da krenemo dalje, i sve ovo ovde će ostati… Tu sam shvatila šta nam se ustvari dešava i da je to prekretnica, da ništa više neće biti isto. Plakala sam tu sama, sestra i mama su bile na prikolici kamiona, šetala sam pored one tužne kolone, sagledala sa tih mojih 20 godina svu tu nesreću gledajući one jadne ljude, zaprežna kola, konje, traktore, prikolice… Neki ljudi spavaju, neki šetaju okolo, traže rođake, raspituju se, dozivaju jedni druge, opšti haos koji se još nije ni zahuktao, razdanjuje se a vidiš šta će se tek desiti“, priča Đurđica.
Zastane, zaćuti, guta suze. Stižu sećanja, ređaju se slike.
U Lapcu su se spojile kolone koje su dolazile iz različitih krajeva, iz koreničkog kraja, od Gospića, tu su njih tri našle babu i dedu koje je neko dovezao od Gospića. Babi i dedi rekle su da nastave dalje sa ljudima sa kojima su došli, njih tri su istim kamionom nastavile za Petrovac. Opet ceo dan u kamionu, strepnja za oca, o njemu i dalje ništa nisu znale. Srele su mnogo ljudi sa položaja, većina je tu, oca i dalje nema. Neki su ih ubeđivali da su im videli oca, njih tri strepele da mu se šta nije desilo pa neće ljudi da im kažu.
„Kad smo stigle do Banjaluke proneo se glas o bombardovanju kolone na Petrovačkoj cesti. Tu je tek bio haos. Svako misli da je baš nekog njegovog na Petrovačkoj cesti pogodila bomba. Prvo nismo znali gde se desilo, jedni viču kod Sanskog Mosta, drugi vele kod Ključa, glasine stižu sa svih strana. Tu smo već bile umorne, izbezumljene, majka u jednom trenutku kao da nije bila pri sebi, izgubila se bila potpuno od straha, umora. Samo smo išle uz kolonu tražeći tatu, a njega nema“, priča Đurđica.
Ne zna, veli, gde čovek u takvoj situaciji nađe snagu da ostane pri sebi, da nastavi da korača… Mnogo puta od tada sebi je, kaže, rekla: Bože, da mi sad neko kaže da sve to moram ponovo da prođem, rekla bih molim te, nemoj, bolje da me nema.
Ali, tada je valjda, uverena je, preovladavao običan ljudski nagon za preživljavanjem, jednostavno, „ne razmišljaš šta će biti sutra, živiš za taj trenutak“.
„Jedino o čemu smo razmišljale bilo je samo da nađemo oca, samo da smo svi skupa, to nam je jedino bilo važno. Nekih delova našeg boravka u Banjaluci više se i ne sećam, sećam se samo kiše koja je padala non – stop, tresle smo se od hladnoće, mi na poljani, a kiša čitave noći pada po nama… Bez šatora, na otvorenom prostoru, na ledini, neka poljana uz petlju puta od Banjaluke ka Hrvatskoj, tu su se sve kolone sastale i tu je bilo najbolje mesto da ljudi traže one koje su izgubili. Nas tri na ledini i dve torbe, nemamo sa čime da se pokrijemo, sediš u blatu, kiša pada po tebi. Naiđe neka strana televizijska ekipa, snimaju onaj narod, nas tri samo smo se krile, ne od straha da će nas neko videti, prepoznati, nego, bilo nas je sramota da će nas neko videti onako prljave u onom blatu, nisi kriv, ali sramota da te neko tako snimi“, priča Đurđica.
Ideš od traktora do traktora, seća se tih dana, „i svi ljudi su ti isti, svi u maskirnim uniformama, izbezumljeni, krvavih očiju, i gde god koga sa leđa vidiš, pomisliš evo ga otac“…
„Onda priđeš i vidiš da nije. Kilometre smo sestra i je prošle tražeći oca po onoj koloni, ne sećam se više da li smo za sve to vreme išta pojele, zalogaj hleba makar. Posle sam išla do Banjaluke peške, do neke pošte, da zovem rođaku u Beograd da vidim da se tata njoj nije javio. Tako smo i našle oca, on se javio rođaki u Beograd, mi smo se javili njoj, ona nam je iz Beograda prenela da je živ“, seća se Đurđica.
Dva dana kasnije, u Banjaluci su njih dve sestre našle oca.
„Tog trenutka kad sam ga videla na tom nekom mostu uvek ću se sećati. I, kako smo sestra i je trčale ka njemu, i očevog lica kad nas je ugledao. Plakale smo nas dve, plakao je i on. Kako je život ponekad smešan, grlimo se tu, plačemo, a onda on odjednom kaže: jeste li izvezle auto… Mi kažemo nismo, pričamo šta je bilo, nije njemu bilo do auta, računao je lakše ćemo sa kolima nastaviti put Srbije“, priča Đruđica.
Od oca su posle saznale da je on u svoj onoj panici uspeo da ode do babinog i dedinog sela, tasta i tašte, da uzme njihov traktor, po mraku da spakuje nešto hrane i stvari i da traktorom od Gospića stigne do Banjaluke. Sa tim traktorom se patio danima, nije imao akumulator, ali je uspeo da ga doveze do Banjaluke i posle su na tom traktoru stigli u Srbiju. Putovali od Banjaluke do blizu Apatina skoro šest dana. Na traktoru su spavali, jeli, putovali, posle otvorenog neba u Banjaluci traktor im je bio kao hotel, bar kiša nije padala po njima.
„Kolona neprekidna, nepregledna i ispred i iza nas. I u tim trenucima shvatiš koliko je čoveku malo potrebno za sreću. Svi smo tu, zajedno, familija je živa, ima svoj prevoz, ne zavisiš da li ćete neko pokupiti na cesti, otac je tu, za volanom, tu je i ujak, oni brinu o nama… Nismo više same“, teče sećanje naše sagovornice.
Nije bilo važno ni što traktor nije imao svetla, otac se usput snalazio za naftu, menjao rakiju za gorivo. Ali, rešen da izbavi porodicu, da ih odveze na sigurno.
Danas, kaže Đurđica, „jako je važno da se o priča o tim danima“.
„I sama sam to na svojoj koži osetila, neko samoporicanje, to da sam sebi govoriš da te to nije dotaklo, da ideš dalje i da je sve u redu, to tako ne može. To te jednostavno obeleži za čitav život i ne treba se boriti protiv toga. Ne treba živeti u prošlosti, ali, normalno je da se isplačeš, da se svega toga setiš i ne treba zaboraviti ni oprostiti. Nikad oprostiti. To se ne oprašta“, kaže Đurđica, koja danas radi kao novinarka u Radio Beograda, .
Onda ćuti dok se vraćaju teške slike izbegličke kolone i onog užasa.
autor: Zoran Šaponjić
