Delegaciji radnika Fijata u Vladi Republike Srbije (po najboljem scenariju) će biti objašnjeno kako je revolucionarni dogovor sa Stelantisom ispao revolucionarno loš za njih i njihove porodice.
Ali problem Fijata nije nov. Krenimo redom, na (veoma kratko) podsećanje na ovaj turbulentan i nepredvidiv brak Republike Srbije i jednog od najvećih svetskih proizvođača automobila.
Sada već daleke 2008. godine dinamični duo na putu za propast Tadić – Dinkić potpisao je memorandum o razumevanju iz kojeg je kasnije proistekao i ugovor o zajedničkom poduhvatu Srbije i Fijata. Iako je najavljivan kao posao veka (slično kao i novi dil sa Stelantisom), jedino je Fijat u prethodnih 12 godina rada u Srbiji imao očiglednu korist od svoje investicije. Radnici Fijata i država Srbija, ne toliko. Svakako je jasno da je fabrika Zastava automobili bila osuđena na propast i da je dolazak Fijata značio kakvu-takvu sigurnost za hiljade radnika u Kragujevcu, kako zaposlenih u Zastavi tako i njenih kooperanata. Dolazak Fijata bio je dakle logičan i dobar potez. Uslovi pod kojima je došao i poslovao deo su priče koji nas dovodi do pitanja koliko nas je praktično ova automobilska avantura koštala.
A koštala je izuzetno, posebno imajući u vidu izmučenost srpskih finansija u najvećem delu perioda u kojem Fijat posluje u Srbiji. Prema pisanju Nove ekonomije iz 2019. subvencije i povlastice koje su date prevazilazile su svaku meru racionalnosti. Ugovor sa Fijatom nikada nije u potpunosti objavljen. Iako se troše pare poreskih obveznika, građana Srbije, oni i dalje zvanično nemaju pravo da saznaju koliko novca Fijat dobija sve vreme postojanja u Srbiji. Ekonomisti su međutim ovo izračunali posrednim putem i cifre su zastrašujuće. U pomenutom tekstu se navodi da je država Srbija u zajedničko preduzeće čiji je trećinski (33%) vlasnik, pored unošenja imovine (zemljište i 300.000 kvadrata fabričkih hala) unela i bespovratni kapital od 50 miliona evra, a Fijat je uložio 200 miliona u opremi. Ako bi bili zluradi, rekli bismo da je to ona oprema koju – kao nedavno u slučaju GEOX-a – može da rasklopi i vrati kući, kao što će i učiniti. Ali ima toga još. I to prilično. Država je subvencionisala poslodavca sa 10.000 evra po radnom mestu. Do kraja 2014. za razne aktivnosti država je platila preko 161 milion evra. Fijat 10 godina nije plaćao ni poreze ni doprinose radnicima, njih je plaćala država. Fijat je oslobođen poreza na imovinu (to je ono poresko rešenje koje običan građanin svake godine očekuje sa zebnjom i koji su svake godine otkrije uvećani iznos u odnosu na prethodnu). Fijat takođe ne plaća niti jednu lokalnu taksu. Pa ko ne bi došao da se igra kapitaliste u Srbiji pod ovim uslovima?
Novinari Nove ekonomije napominju da ni to nije sve i da se subvencije po radnom mestu kreću između 120 i 200 hiljada evra za period 2010-19. Na osnovu dostupnih podataka nije moguće reći koliko je tačno država uložila u „privatnog poslodavca“ (ovo namerno naglašavam) u prethodnih 12 godina – procena iz 2019. je da je taj iznos između 300 i 500 miliona evra. Efektno se obara i hipoteza da Srbija ima koristi od izvoza, jer je Fijat istovremeno i najveći pojedinačni izvoznik ali i uvoznik, tako da su ukupni efekti izvoza manji nego da smo (bukvalno) novac od subvencija zadržali za sebe.
Reći ćete sada da ovako može da posluje svako, milina – ništa se ne plaća a stvara se višak vrednosti. Ali Fijat još od 2011. ne posluje kako treba – proizvodnja opada a smanjuje se i broj radnika. Ako država finansira proizvodnju a navodni poslodavac nije u stanju čak ni da obezbedi tržište za plasman proizvoda, postavlja se pitanje kakav je to poslodavac, ali i kakva je to država koja tako nešto toleriše godinama unazad, ne tražeći alternativne opcije? Istini za volju, mora se napomenuti da je Fijat mnogo puta bio prepoznat kao dobar poslodavac, uslovi rada (pre svega zarade) bili su sasvim korektni i iznad proseka za Srbiju. U situacijama kada nije bilo posla za radnike, rukovodstvo Fijata se uglavnom odlučivalo za slanje zaposlenih na takozvani „prinudni odmor“, koji je podrazumevao očuvanje kakvih-takvih prihoda i u periodima kada se nije radilo (uostalom, država je to sve plaćala umesto poslodavca).
Činjenica je da već dve godine, otkako su istekle neke od mnogobrojnih olakšica koje je uživao, Fijat u Srbiji traga za izlaznom strategijom. Ona je konačno pronađena u dolasku nove proizvodne linije (povezane) kompanije Stelantis i proizvodnje električnog automobila. Slično davnoj 2008. ovaj posao je najavljen kao izuzetno važan i kao velika pobeda investicione politike Srbije.
Samo dve nedelje kasnije, pokazalo se da – baš kao i 2008 – politička priča ne prati realnost. Niti je moguće da je prati, jer nas predatorski kapitalizam uvek podseti da je tu samo zbog profita, a profit ne mari za ljude koji se tretiraju samo kao nužni resurs stvaranja novca kroz eksploataciju.
Prva stvar koja je zasmetala u delu ugovora koji je objavljen – a to su opet lepo primetili novinari Nove ekonomije, jeste činjenica da je Fijat dobio nove subvencije bez obaveze da zaposli nove radnike. S pravom su se tada zapitali, gotovo proročki, zašto je to tako. Veoma brzo smo dobili odgovor – zato što Fijatu ni postojeći radnici nisu potrebni. Veoma efikasnim manevrom zbunjivanja i zastrašivanja, Fijatovo rukovodstvo je (usmeno) obavestilo radnike da se pred njih stavlja dilema – ili upućivanje na rad u drugim Fijatovim fabrikama u inostranstvu (pominjale su se Slovačka i Poljska, ali i Nemačka i Italija), ili otkaz ugovora o radu zbog viška zaposlenih. U moru nejasnih i protivrečnih informacija, u narednim danima se otprilike iskristalisala namera Fijata – neko je sproveo računicu da nije isplativo (i pored subvencija) da plaća radnike do početka proizvodnje električnog automobila koja je najavljena za sredinu 2024 (dakle za otprilike dve godine). Oni do tada jednostavno predstavljaju trošak jer se od proizvodnje drugih modela automobila odustalo, a na pripremi za proizvodnju električnog automobila nisu potrebni. Činjenica da će Fijat dobiti 48 miliona evra do 2024, valjda kako bi uvezao i montirao potrebnu tehnologiju za proizvodnju, nije poremetila odluku rukovodstva Fijata da se radnika odrekne. Moguće je da je planirano da se oni radnici koji bi se odlučili za upućivanje u inostranstvo, a njihov broj je prema poznatim podacima svega oko 10% ukupnog broja radnika, zadrže i za novu proizvodnju. Što nas dovodi do novog pitanja: koliko će radnika biti potrebno da sastave električni automobil? To ne znamo, kao ni broj automobila koji će se proizvoditi. Nekako se nameće odgovor da će taj broj radnika biti svakako manji od sadašnjeg, tako da je u predatorskom kapitalizmu sasvim logično da se poslodavac reši tog tereta. Reč je o istim radnicima koje je praktično 10 godina plaćala država i na osnovu čijeg rada je Fijat postigao ogromnu ekonomsku korist.
Tako se dolazi do apsurda, da će novac (onih 48 miliona evra) koji dodeli država, potencijalno biti iskorišćen i za otpuštanje radnika – isplatu otpremnina i druge troškove. U ovakvoj situaciji se sindikati (koji se inače nisu proslavili u prošlosti, čast izuzecima koji su istrajali u svojoj borbi) nalaze pred izuzetno teškom borbom za osnovna prava svih radnika Fijata. Zaposlenima je ponuđen (minimalni) iznos otpremnine, koji bi po radniku koji je zaposlen u Fijat automobilima Srbija od samog početka opet bio izuzetno nepovoljan i nedovoljan da se premosti period do 2024. kada bi Stelantisu (možda) ponovo zatrebali ovi radnici.
I sada ćete pomisliti: ali država je vlasnik trećine ove kompanije, ona će pomoći! Koliko će pomoći ostaje da se vidi. Činjenica je da se ovakvi planovi ne prave za nekoliko nedelja, već nastaju mesecima kao rezultat pažljivih kalkulacija. To znači da je država morala znati još pre izbora šta će se desiti – moguće je da je zbog izbora ceo proces i odložen na mesec-dva. Takođe je morala znati šta su planovi poslodavca sa kojim ulazi u „dogovor veka“ i kakvi su rezultati primene ugovora koji je pompezno potpisala pre nešto više od dve nedelje. Ako nije znala – to je bruka za državu. Ako je znala – bruka je na šta je pristala i kako je pokušala da spinuje katastrofu u koju je uvalila 3.000 kragujevačkih porodica.
Naravno da su državni zvaničnici veoma efikasno pravdali celo zamešateljstvo, rekao bi čovek kao da pravdaju i sebe. Ministarska privrede Anđelka Atanasković (izguglajte je ako ne verujete da imamo ministarku privrede) izjavila je tim povodom da nije znala šta će biti posledica potpisivanja ugovora koji je zaključila. Ona je odmah dodala i to da je ponuda Fijata fer, jer u drugim zemljama radnici mogu da zarade i do tri puta više nego u Srbiji (ova računica nije najjasnija, verovatno je reč o proizvoljnoj konstrukciji). Ali je takođe izjavila da naš mentalitet nije dobar i da ne postoji mogućnost da neko ne radi, a da prima deo zarade (sindikati predlažu minimalnu zaradu). Osim, valjda, ako ste ministarka.
Sveznajući predsednik takođe nije znao šta se dešava, ali nije propustio priliku da ponizi radnike Fijata izjavom da država može da im pomogne, ali ne može da se meša u poslovanje privatnika. U ovoj izjavi više stvari nije normalno. Prvo, država je vlasnik trećine tog „privatnika“. Drugo, država je do sada prema skromnim procenama pomogla sa preko pola milijarde evra tog privatnika, između ostalog upravo ovih dana sa još 50 miliona evra. Ako je bitno zadržati Fijat u Srbiji po svaku cenu (a nije, ali hajde da zamislimo da jeste) i ako se ulaganje u nove tehnologije plaća 50 miliona evra, zašto se ne bi platilo i ulaganje u očuvanje ljudskog potencijala koji će te automobile proizvoditi? Ljudi koji su već radili u autoindustriji mogu se obučiti i za sklapanje električnog automobila. Ti ljudi neće moći da se strpe dve godine, do sredine 2024, kako bi ponovo počeli da jedu, kupuju odeću, plaćaju kredite i račune. Oni će svakako biti primorani da nađu drugi posao, ili da trajno napuste Srbiju. Zbog toga izjava Vučića ne samo što je bezobrazna, već je neinteligentna. U istoj izjavi Vučić kaže da je novi ugovor 100 puta povoljniji od starog – ne znam za 100 puta, ali se svakako nadam da je povoljniji jer manje povoljan teško može biti. Početak međutim ne obećava, jer je jedina ugovorna strana koja plaća upravo država Srbija. Kaže dalje predsednik da će država pomoći radnicima Fijata kao što je pomogla radnicima GEOX-a. Nadam se da to nije tačno, jer radnicima GEOX-a nije pomogla nikako, bar ne većini njih – ni dok je GEOX poslovao, ni kada je otišao. Kaže konačno dobro informisani predsednik da će Stelantis zadržati između dve trećine i tri četvrtine radnika, za novu proizvodnju. On drugim rečima kaže da će oko 500 do 700 radnika izgubiti posao (ne računajući kooperante). Tvrdi međutim da će ostale Stelantis nastaviti da plaća – čini se da ili ne raspolaže svim informacijama iz medija, ili zna mnogo više od informacija koje mi znamo iz medija, jer ni radnici, ni sindikati ne potvrđuju da su im u Fijatu rekli tako nešto. U Fijatu zapravo nisu rekli ništa – uporno ćute i verovatno čekaju da im predsednik kaže na koju stranu treba spinovati priču.
Treba na kraju pojasniti šta to traže radnici Fijata, budući da će se verovatno čitalac zapitati zašto bi zaista neko plaćao radniku koji ništa ne radi. Zahtevi radnika su zapravo alternativni. Jedan je da se onima koji žele da odu omoguće dostojanstvene otpremnine, koje podrazumevaju ne samo ekonomsku snagu poslodavca koja je nesumnjiva, već i (ne)mogućnost da se igde u Srbiji zaposle u struci. Ja bih dodao da je to i moralna obaveza poslodavca koji je neverovatno profitirao od njihovog rada (i državne pomoći) u prethodnim godinama. Druga opcija je da oni koji ostanu i ne žele da prihvate otpremnine, primaju u narednom periodu 65% zarade i pripremaju se za proizvodnju novog automobila kada za to dođe vreme. Apsolutno shvatam frustraciju svakog radnika koji radi za minimalnu zaradu ili tek nešto više od toga, kada ovo pročita. Shvatam i frustraciju onih koji rade za više i teško zarađuju svoj novac, noseći na svojim leđima teret nesrećnih politika države. Ali ovo je ekonomski logičan potez, ukoliko želite da sačuvate jezgro radne snage. Fijat se ne povlači u potpunosti, oni će se samo preobući u drugu košulju iste firme i poslovati sve ovo vreme do 2024. Svakako je jeftinije za (privatnog) poslodavca da se oslobodi radnika kroz sitne otpremnine ako se gledaju samo neposredni troškovi. Međutim, ukoliko nova-stara kompanija zaista želi da zadrži tih 70-75% radnika kako Vučić tvrdi, ona će praktično morati da ih na neki način zadrži u Kragujevcu, pa i u Srbiji. Jer za dve godine, sa ovim tempom masovnog egzodusa radnika, neće više moći da pronađe radnu snagu u gradu u kojem proizvodi – što će im stvoriti puno dodatnih troškova. Ako i pronađu radnike negde drugde, moraće da ulože u njihovo osposobljavanje ili usavršavanje. I dobiće na kraju potpuno novu ekipu radnika koja nema iskustva i koja ranije nije radila na sličnim poslovima. Sve se to kalkuliše u ovakvim situacijama, pa zato čini se Fijat pokušava da privuče radnike da mu ostanu verni kroz avanturu u nekoj od fabrika u inostranstvu. Problem je u tome što slobodnih mesta u tim fabrikama nema puno i što će na ovaj način radnici Fijat koštati više nego da ostanu u Kragujevcu sa smanjenim primanjima. Konačno, treba reći i da su radnici i do sada često bili u ovom položaju i da se rukovodstvo Fijata na to odlučivalo praktično automatski – reč je o već pomenutim „prinudnim odmorima“.
Kako god da se završi ova – ko zna koja po redu – kriza izazvana predatorskim kapitalizmom, trebalo bi da je zapamtimo jer će se ovakvi scenariji ponavljati sve više tokom narednih godina. U trci do dna dno ne postoji: država daje sve više a radnici dobijaju sve manje, dok grozničava potraga za „investitorima“ praktično nikada ne prestaje. Ipak, imajući u vidu koliko su građani malo poverenja pokazali prema onima koji zastupaju alternativne modele politika, manje devastirajuće po državu i njene stanovnike, mislim da ni ovoga puta nećemo naučiti lekciju.
autor:MARIO RELJANOVIĆ
Koliko ja znam o samom ugovoru sa Fijatom prvi se pobunio Boris Tadic i davao je negativne komentare. Netom posle izrecenog Tadic se sastao sa vlasnikom Fijata u Italiji. Od tada vise nista nije izjavio po tom pitanju. SVE MU SE razjasnilo…
Pomenuta suma koju je siromašna Srbija poklonila Fijatu je, po pisanju Wirtschaftswoche bar dva pa čak i do tri puta veća- znači i do 1,5 milijardi evra. Naravno da ni srpski pregovarači i potrpisnici ugovora nisu sasvim blesavi da ne znaju u šta se upuštaju. Ali -kako ono beše „para vrti gde burgija ne može“ Ko zna koliko je ispod stola Fijat vratio para moćnicima u vidu mita, provizija itd. To će možda nekada, ako ikada narod sa vlasti najuri koruptne esenesesovce (SNS) izaći na videlo- ali biće prekasno. Ko će da juri, slično prebogatim ruskim tajkunima koji su opeljušili svoju državu, srpske tajkune po Karibima, Južnoj Americi, Maldivima itd. Niko. I priča da će nova firma zaposliti oko 70 % dosadašnjih radnika je lažna. Nemački stručni mediji navode da je npr. za proizvodnju jednog motora sa unutrašnjim sagorevanjem (benzin ili dizel) potrebno oko 7 radnika. Za proizvodnju elektro pogonskih motora za automobile samo njih dvoje do maksimalno troje! Možda će se na priču o novom „el doradu“ za proizvonju elektroautomobila nadovezati priča vlastodržaca (koje se još nisu odrekli) da Srbija MORA da dozvoli iskopavanje litijuma kako bi -opet neka strana firma za srpske pare- proizvodila litijumske baterije jer bez njih elektroautomobili ne vrede. I opet će biti priča o milijardama zarada i na automobilima i na litijumu i na litijumskim baterijama koja će biti, po običaju srpske vlastele, obična laž! Kao i sve dosadašnje priče -od zarada Železare Smederevo, preko rudnika zlata u Boru pa do nedavno pobeglog Geoxa. Borski rudnik zlata je decenijama -od dolaska DOS-a i kasnije SNS-a na vlast, bio valjda jedini rudnik zlaza na planeti koji je radio samo sa gubicima- zato što se -kao i u mnogim drugim državnim firmama kralo na veliko!
Tu se nije znalo ko vise krade. Slicna situacija je bila i na Kosovu. Cena srebrne zice i nakita od srebra bila je kao cena bizuterije. Zasto?Srebro je kupljeno po ,,nabavnoj cenii,,.