Prepodnobni mučenik Grigorije Pećki, mučenik Vasilije Pekar i mučenica Bosiljka Rajičić iz Pasjana sveci su koje je Sveti arhijerejski Sabor SPC na redovnom zasedanju odlučio da uvrsti u kanon Pravoslavne crkve
Sve troje mučenika su Srbi sa Kosova, koji su stradali kada su odbili da pređu u islam. Priče o tome kako su zavredeli oreol već vekovima se prepričavaju među njihovim zemljacima i sunarodnicima.
Lepotica čije je telo raskomadao onaj koji nije mogao da je ima
Bosiljka Rajičić imala je samo 17 godina kada su je Albanci kidnapovali i ubili. Iako se ovaj događaj odigrao u 18. veku, povest o njenoj strašnoj smrti, nesalomivom duhu, ali i vanrednoj lepoti utkana je u samu srž Kosovskog pomoravlja, gde je, u selu Pasjane kod Gnjilana, ova devojka živela.
U drevnom srpskom selu Bosiljka je rasla okružena svojim roditeljima, braćom i sestrom. Poslušna, krotka i veoma pobožna devojčica s godinama se razvijala u pravu lepoticu, čije čari samo slep nije mogao da primeti.
Kada je napunila 17 godina, roditelji su je prvi put odveli u Gnjilane, na Ivanjdan. Čari skromne devojke su zračile i, van njene volje, zapale za oko jednom Alabancu iz Depca kraj Gnjilana. Osetivši „demonsku požudu prema mladoj Srpkinji, Arnautin je vrebao svaku priliku da je nasilno ugrabi“, piše Anastasije Urošević u knjizi „Gornja Morava i Izmornik“ (1935).
Prilika se ukazala već na jesen, kada su Bosiljku brat i otac poveli izvan sela da im pomogne. Trojica Albanaca Banus, Ermus i Hasan, zapucali su na muškarce, a devojku ugrabili i odvukli prema Karadagu.
Danima su rodbina Rajičića i pasjanski sveštenik dokazivali turskim vlastima u Gnjilanu da je Srpkinja nasilno oteta. Kadije su bile naklonjene Arnautima i nezainteresovane da zločin reše. Svi su verovali da će se devojka zbog sramote pomiriti sa sudbinom, preći u islam i udati za Albanca, kao što je to bio slučaj već mnogo puta. Niko nije računao na tvrdu veru mlade pravoslavke.
Zarobljena u tuđini, Bosiljka je trpela silna iskušenja, uvrede i nasrtaje. Odlučno i nepokolebivo odbijala je svako poniženje, uzdajući se u silu Božje milosti. Morili su je žeđu, nesanicom, a onda i batinama.
Kako bi je psihički slomili, devojci su doveli neku stariju poturčenu Srpkinju koja ju je nagovarala da popusti, spase sebe i poštedi roditelje. No, ona nije htela ni da čuje.
Razgnevljen i ponižen, kada već ne može da je ima, njen krvnik je odlučio da je pogubi. Sa rođacima je devojku, vezanu i iznemoglu, odvukao uz reku Lapasticu. Na proplanku, kraj puta, izboli su je noževima, besno vičući: „Smrt Skinji“ (Srpkinji). Potom su njeno telo iskasapili i raskomadali. Mesto na kome su je rastrgli, oko pet kilometara od Pasjana, danas se zove Devojački grob.
Prošlo je vreme dok Turci nisu dozvolili Bosiljkinoj rodbini da telesne ostatke pokupe i sahrane pored stare crkve; oni su kasnije, prilikom obnove, uzidani u hram. Crkva Preobraženja u Pasjanu i danas stoji kao simbol stalnog napora srpskog naroda da ne dozvoli da im bilo ko oduzme ime i veru.
Kada su otvorili njegov grob, krv je bila sveža, kao da je juče prolivena
Sveti Grigorije Pećki bio je sabrat u Pećkoj patrijaršiji za vreme ropstva pod Turcima, mada se ne zna koji je tačno bio njegov čin.
Pretpostavlja se da je stradao u 17. ili 18. veku. Predanje kaže da je Grigorije plenio ne samo svojom fizičom lepotom, no i lepotom svoje duše. Baš su izvrsni ljudi bili na meti Turaka – znali su ako takve ubede da pređu u drugu veru, narod će biti sklon da taj primer sledi.
Grigorije je toga bio svestan, pa se trudio da bude neupadljiv. No, u njega se ipak zagledala ćerka jednog turskog dostojanstvenika – neki kažu samog pećkog paše. Devojka je silno patila od žudnje za njim, te je njen otac skovao plan da Grigorija na svaki način poturči. Mladog monaha su kidnapovali i izveli pred kadiju.
Prvo su mu nudili visok položaj u turskoj upravi. Onda su počeli da mu prete mukama. Mladić je ostao nepokolebiv. Besni, Turci su rešili ne samo da ga povrede, no i ponize – na silu su ga obrezali.
Ni ovo ga nije obeshrabrilo. Čim su ga pustili, Grigorije je skinuo turske haljine, obukao pocepanu monašku odoru i počeo javno, na sav glas da izobličava tursko bezakonje. To je razjarilo okolno stanovništvo. Rulja je nasrnula na njega i počela da ga tuče. U gužvi, neko je potegao nož i rasporio mu stomak.
Ostavili su ga da izdahne na ulici, a onda naredili da se njegovo telo baci daleko. Ipak, Srbi su ga tajno sahranili u blizini grada (danas je to deo centra Peći), a mesto obeležili kamenom pločom bez natpisa. Vremenom su tu počela da se dešavaju čuda, te je narod podigao malu crkvu.
U vreme Jugoslavije vlast je naredila da se na mestu groba Svetog Grigorija Pećkog sagradi Poljoprivredni institut. Trošna crkvica sa grobom Svetog Grigorija obrela se u neposrednoj blizini zgrade Instituta – neprimereno stešnjena. Urbanistički plan je zahtevao da se ona ipak zbriše sa lica zemlje. No, svi radnici kojima je bilo zadato da je poruše, po kazivanjima Pećinaca, skrenuli su s uma. Na kraju je zadatak poveren četi robijaša koji su brzo razidali staru građevinu, a onda otvorili grob Svetog mučenika. Tu su našli njegove mošti i krv koja je izgledala kao da je juče prolivena. Po kazivanju Srba, mošti su najverovatnije odnete u Pećku patrijaršiju, da se čuvaju sa još mnogo drugih svetih moštiju podvižnika, čija su imena samo Gospodu poznata.
Oteli su mu ćerku, a njega krvnički ubili
U 17. veku, u vremenu kada je život balkanskih hrišćana vredeo jako malo, kada je otmica pravoslavnih devojaka bila obična stvar, živeo je u Peći sa svojom ženom i decom pekar Vasilije. Bio je poznat ne samo kao istinski hrišćanin, no i kao otac devojke izvanredne lepote. Tek što je stasala za udaju, devojku su zapazili neki Turci, ugrabili je i oteli iz roditeljskog doma.
Vasilije nije mogao da se pomiri s nasiljem, niti sa mišlju da mu ćerka postane muslimanka, te je pojurio za Turcima i pobio se sa njima, da oslobodi ćerku. Brojniji, Turci su savladali Vasilija, počeli da ga tuku i kao jedinu nadu za izbavljenje nudili mu da i sam pređe u islam. Odgovorio im je da će radije izgubiti glavu nego svoju dušu.
Turci su ga rasporili jataganom i ostavili da umre. No, mučenik je uspeo da se dovuče do obližnjeg sela Ćuška i tu okončao svoj zemni život. Srbi iz sela Ćuška su ga časno sahranili i upalili mu kandilo na grobu. Osećajući duboko poštovanje prema njegovoj odvažnosti u odbrani Hristove vere, diveći mu se što nije kao mnogi od njih pognuo glavu ili ustuknuo pred opasnošću, počeše obilaziti njegov grob i moliti njegovo zastupništvo pred Gospodom. Molitve su se ostvarivale. Zato su mu ozidali grob, a kasnije tu i podigli crkvu iz koje je nikao mali manastir (najverovatnije metoh Pećke patrijaršije).
Manastir je stradao od Turaka, a crkva je srušena – ne zna se kada. No i posle rušenja crkve narod nije prestajao priticati grobu Svetog Vasilija i proslavljati ga. Ostaci crkve bili su vidljivi, a grob očuvan sve do poslednjeg rata 1999. godine.
IZVOR: Svetigora
