Davno je „otkriveno“ i da ljudi ne žele da njima vlada ko im nije sličan! Samo je od sličnog razumno očekivati da ih poznaje, pa i da ih „ima u vidu!“. Mogu i da se teše, što sami ne vladaju. Ubeđuju druge i sebe da bi mogli, ali „nije ih htela karta“, „Bog je odredio drukčije“, „upala mu sekira u med“. Jer je „samo jedan od nas, isti kao svi od nas, i najbolji od nas!“.
Kao takav naš je uzor, a uzor je dostižan… Ako greši i nanosi štetu, pa šta? „Ljudi smo!“, verovatno bi isto činili svi mi, da smo na njegovom mestu. A ako Bog da pa jednog lepog dana budemo, i ꞌoćemo… Samo je u izuzetnim okolnostima bilo drukčije, kad se „videlo“ da sličan nama (što znači ne samo meni nego i nikom od nas), „nije za to!“. Tada da se tražila i prirodno nametala upadljivo drukčija i obećavajuća ličnost („To majka više ne rađa!“), takozvana harizmatska. Danas i u normalnim okolnostima, zbog sve manje važnosti ideologije, programa, imena! I na izborima (naši „vanredni“ se u tom pogledu nimalo ne razlikuju od „redovnih“), uglavnom i pobeđuju „slični“.
Naš Predsednik odličan je primer „sličnog“, i u tome je glavna tajna trajnog uspeha kod većine birača. Ne u monopolu na medije (zna se šta u njima privlači), ne u „helikopterskim davanjima para“ (vidi se da su povremena i da u međuvremenu porast cena pojede prošlo i deo budućeg). Sličan je i najbolji najvećem delu birača, oličenje onog što bi želeli da budu! Taj deo ne čine samo izvikani „lošijeg materijalnog stanja, slabo obrazovani i obavešteni“. Bolja školska sprema ne garantuje demokratsko opredeljenje, vidljivo ponašanjem. Setimo se, istaknutih poslanika! Razlika njegove i njihove spreme teže se vidi od bitne sličnosti, koju parizer pokazuje čak u ishrani… U tom delu su i svi javno „moderni“, a intimno patrijarhalni (nikako u pozitivnom elementu patrijarhalnog!), koji intimno pate i što supruge od njih materijalno ne zavise, a deca ih slabo za šta pitaju. Grubi prema retkima nižim od sebe, a servilni prema brojnim višima… Tu je i najveći deo žena, vaspitanjem još sklonijih obraćanju pažnje na „jaku ličnost“.
Svima imponuje što „vedri i oblači“, „Tako mu se hoće!, ništa mu ne mogu!“. Slade se njegovom samovoljom, osionošću, bahatošću, neodgovornošću…, kao i kod još uspešnijih i većih, Putina, Sija, Erdogana, Orbana. Sve to vide, a ne kakav je „napolju“. Ne slušaju one koji kažu da je tamo „mala maca“, i uredno glasaju za njega radi identifikacije koja obezbeđuje zadovoljstvo. Jeste im ideal, ali bez funkcije koja mu omogućuje da bude takav, od njih se ne razlikuje. A ima je, zahvaljujući njihovim glasovima! I s njim se mogu identifikovati, nikako recimo sa Đokovićem, koji je sam sebe izabrao (stvorio). Naravno da kod njega može da bude „neko i nešto“, skoro bilo ko od njih. Na primer, koliko li žena misli, da bi mogle biti Ana umesto Ane? (Ukoliko se ne traži njeno seksualno opredeljenje). Da li neosnovano?
Napadati ga što je takav umesto sličan drugim šefovima država, nema svrhe. Lepo je Pašić rekao kad su mu zamerali što nije kao engleski premijer: „Kaki ste vi Englezi, taki sam i ja engleski premijer!“.
