Što je stariji, Hil sve više liči na Bošnjaka-Nemca Adisa – Holbruk bi se oduševio

AKO STE PRI ZDRAVOJ PAMETI – NOVA EVROBOŽANSTVA SU VAM SMEŠNA KAO KINEZIMA

* Kristijan Šmit, desantni Visoki predstvanik UN, u Sarajevu se malo ućutao, ali javljaju da na Zapadni Balkan uskoro stiže i kancelar Olaf Šolc da nam „pomogne“ – da se 1. uvedu sankcije Rusiji, a on će nama 2. pomoći da se izvede „obostrano priznanje“ Srbije i Kosova i 3. nesebično pomoći da rasimo protiv Republike Srpske

* Nema nikavog Zapada pred kojim bi se trebalo klečati i s njim trgovati „sve za ništa“. I to pitanjima oko kojih ne bi smelo biti ni primisli o trgovini (Kosovo, Republika Srpska, sankcije Rusiji)

* Za Republiku Srpsku, za Zapadni Balkan, za Srbe velika ponuda je – ako budu dobri i puste sebi krv, mogu računati da će im se nesebično omogućiti da takve veličanstvene činove ponove u bliskoj budućnosti, koliko god bude trebalo

* Sada jeste drama veća, ali za Zapad. Jeste buka velika, ali zbog njihovog straha od sopstevnog padanja. Ovo bi bilo – iako poređenje ne može biti direktno – kao da je Miloš Obrenović pred opadanjem moći „bolesnika sa Bosfora“ radio na tome da se narod ponižava a država sistemski smanjuje. Naravno, logično je brinuti da te ranjeni silnik ne slomi, ali je nelogično ne razumeti da pred vama više nije ista sila

___________________________________________________

Piše: Slobodan RELjIĆ

JAVLjA nam Adis Ahmetović da očekuje „da Srbija zauzme jasan stav o spoljnoj politici. Beogradu treba da bude jasno da se ne može sedeti na dve stolice. Ovo je vreme za pozicioniranje, a ne za kompromis“.

Kakve reči! Savet i pretnja u jednom.

U politici se svašta kaže i svašta se sluša, ali bilo je granice dok za vrhovno božanstvo nad Evropom nije lansiran Volodimir Zelenski. Eno ga nad Davosom… Kako je održao govor, tako je masa ustala i počela da aplaudira. Bezlično ali blesavo.

Nasmešeni Kinezi su ustali i izašli napolje. Ne pristaju da budu deo vest-mase koja liči na izmešanu glinu od koje majstor pravi cigle. Za neke zidove o kojima cigle ništa ne odlučuju.

A ko je Adis, zaboga? Pa, nemački parlament ga je odredio da bude izaslanik, izvestilac, šta li. Iz Šolcove Socijaldemokratske partije. Nemac po državljanstvu, a po oba roditelja iz Kotor Varoši – Bošnjak.

Sad znate, to je onaj pametnjaković koji zastupa projekat „građanske države“ u Bosni i Hercegovini protivno stavovima dva druga konstitutivna naroda.

Vernik duha Zelenskog! I kao takav ima pravo da po evropskom shvatanju „nove normalnosti“ uči druge šta treba da rade.

Tako će Adis kao mali šef nekog abtajla u digitalnom (nekoncentracionom) logoru ponosno pretiti : „Dodik i Čović nisu iskoristili priliku da jasno izraze svoj stav prema Rusiji. Čović je u Domu naroda Federacije BiH glasao protiv rezolucije kojom se osuđuje ruska agresija na Ukrajinu. HDZ BiH i SNSD zajednički su blokirali rezoluciju. Štaviše, Dodik je predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine. I šta on radi? On radi protiv sopstvene države, njenog ustava i protiv Dejtonskog sporazuma. Nemačka, kao i EU, treba da uvede sankcije ljudima koji remete funkcionisanje BiH i sarađuju sa Putinom. To znači ciljane, snažne sankcije protiv pojedinaca poput Dodika i drugih etnonacionalista. Neophodne sankcije treba da budu jasno usmerene na pojedince i institucije koje produbljuju i jačaju podele u zemlji.“

Dakle, čim se izađe iz digitalnog i političkog bubetanja, od takve misli nije daleko i da se bude grublji. Vođenje politike drugim sredstvima, je l’.

Kristijan Šmit, desantni Visoki predstvanik UN, u Sarajevu se malo ućutao, ali javljaju da na Zapadni Balkan uskoro stiže i kancelar Olaf Šolc a da, sa najvišeg mesta, potvrdi Adisove velike misli, i da nam „pomogne“ – da se

1. uvedu sankcije Rusiji, a on će nama

2. pomoći da se izvede „obostrano priznanje“ Srbije i Kosova, bez obzira što je po Rezoluciji 1244, koja je neupitna po međunarodnom pravu a na koje se Olaf poziva u Ukrajinskoj krizi, i plus, pod

3. kancelar će nam nesebično pomoći da radimo protiv Republike Srpske do konačnog uništenja međunarodno priznatog i pismeno formulisanog srpskog entiteta.

Ako ste pri čistoj pameti, što znači da su vam nova evrobožanstva smešna kao Kinezima, ovo vam deluje kao oni „vicevi bez veze“ koje je obožavao da priča Milovan Ilić Minimaks.

A sve ove poruke uveliko nadilazi i one „velike misli“ sa stranica čuvenog stripa gde je glavni junak Alan Ford: „Bolje nešto od nečega nego ništa od ničega.“

A ovde se slavi pronalazak – da je najbolje ništa od ničega.

Za Adisovu filozofiju zapadnobalkanskog traženja rešenja krajnje preozbiljno deluje i misao: „Ako kaniš pobediti, ne smeš izgubiti.“

Moraš izgubiti, objasnio bi ti nemački diplomatski korpus, i onda još – sebi i svojima objasniti – da su najveće pobede najgori porazi.

Stojimo pred Zapadom koji za Srbe ima toliko razumevanja. To što je lepi Adis malo smešan, ne menja na stvari.

Nekad je nemačka pamet stajala u Hegelovu glavu, danas je i Adisova dovoljna, za ono iza čega stoji zvanična politika.

Posle Adisa se oglasio i američki amabasador Kristifor Hil. „Za razliku od prošlosti, kad se u Srbiji mislilo da postoji treći put, da Srbija nije ni Istok ni Zapad, da je nekako posebna, da ide svojim putem, sad većina Srba misli da postoje pravi put i pogrešan put i želi da izabere pravi put. U životu morate da pravite izbore, i ovo je takav trenutak. Postoji samo jedan put, i to je Zapad, to je Evropska unija.“

Čekajte, je l’ ovo mali šef drugog abtajla digitalnog (nekoncentracionog) logora?

Što ima više godina, Hil sve više liči na mlađanog Adisa. Ričard Holbruk bi se oduševio. Vrhunac diplomatije kako je on zamišljao taj posao.

Uvek daš drugoj strani da izabere ono što ti želiš da oni izaberu. I, naravno, javiš im da oni to – baš to žele. Svim srcem!

I onda, ne budeš lenj, objasniš im da si za njih bolji ti koji si ih bormbardovao, ubijao, bacao osiromašeni uranijum na njih i posle se upustio u otimanje dela teritorije nego Rusi koji su se tome protivili – na svakom mestu od bilateralnih susreta do Saveta bezbednosti UN. I to postaviš u formi sokratovske dileme: „Srbija bi trebalo da odluči da li su joj odnosi s Rusijom doneli dobro, da li su dobro služili srpskim interesima.“

Ako ne uzmu duh Zelenskog za svoje božanstvo, Srbi nikad neće uspeti da postanu evrop0ski progresivan narod i ovo shvate. To je jedini izbor. Ako se budemo držali pravoslavlja i Isusa Hrista kao pijani plota – „crno nam se piše“.

Srbija je, ako je ovaj američki demokrata mislio na srpski narod, odlučila. Nema dilemu. Da nema NVO-sektora koji su SAD umrežile po celoj zemlji, vesternizovanih medijskih delatnika i delova partijskih struktura koje uče iz brifinga po zapadnim ambasadama – gotovo da se ne bi čuo drugačiji glas. Ali malobrojni glasovi su dovoljan signal američkom diplomati da zaključi da „kad je Putin naveo Kosovo kao inspiraciju za planove u Ukrajini, većini ljudi je to zazvučalo čudno.“

Kojoj većini? Među činovnicima u američkoj amabasadi u Beogradu? I plus ambasadama Nemačke i Velike Britanije?

I iskrena briga dobrog Kristofera za Srbe kojima je on učinio toliko dobrih stvari da bi ga oni najradije proglasili presonom non-grata: „Nisam siguran da je Rusiji stalo do Srbije, ni ranije, a posebno sad. Srbija mora da odgovori na ta pitanja. Ja mislim da je odgovor – ne.“

Čak je i nameštenicima u srpskoj vladi – koja uglavnom stojički podnosi „velike misli“ zapadnih amabasadora – to je bilo malo mučno.

„Ne tražite na silu da se Srbi opredele, možete biti povređeni našim izborom“, javio je ambasadoru ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin. „Od 2000. do 2012. godine, Srbija je bila zemlja po meri ambasadora Hila. Okrenuta samo Zapadu, pred vratima NATO pakta, bez inicijative za rešavanje pitanja Kosova i Metohije, bez želje i volje da brani Republiku Srpsku, sa ostacima vojske i rasprodanom privredom. Za vernost onima koji su nas bombardovali, Srbija je nagrađena proglašavanjem nezavisnosti tkz. Kosova, masovnim izručenjima Haškom tribunalu, umanjenjem nadležnosti Republici Srpskoj, pljačkaškom privatizacijom, nezaposlenošću, bedom i socijalnom nepravdom”, naveo je Vulin.

Kao da se javlja s nekog narodnog zbora sa pečenjem i hladnim pivom. Čisto izveden srpski stav!

Ministar Vulin je objašnjavao da, od kada je Aleksandar Vučić poveo Srbiju ne zapadnim, već srpskim putem, Srbija je ponovo država, a ne teritorija, a Aleksandar Vučić je državnik, „a ne od strane okupatora postavljeni upravnik logora”.

Naravno, niko se na to nije preterano ozbiljno osvrtao. A trebalo bi. Jer, ministrova izjava je kao rezolucija o raspoloženju naroda. I gotovo da joj se nema šta dodati. Sem da bi valjalo da se postupa po njoj.

Drži li Vlada do mišljenja svojih članova? I koliko članova Vlade uopšte ne misli ovako? To su pitanja pred kojima stojimo a stalno u nadi da su suvišna.

Postoji jedna istina kad je „srpsko pitanje“ predmet rasprave.

Nema nikavog Zapada pred kojim bi se trebalo klečati i s njim trgovati „sve za ništa“. I to pitanjima oko kojih ne bi smelo biti ni primisli o trgovini (Kosovo, Republika Srpska, sankcije Rusiji).

Sve u ovom vremenu i ovoj drami zavisi od Beograda. Pax Americana – kad su Amerikanci suvereno i neometani od bilo koga sem Srba sklepali ovo što se zove Zapadni Balkan – je kao rezultat donela ovakve konstrukcije i ovakve odnose, te sad kad se američka moć ubrzano kruni niko ne može da radi na daljnem poništavanju srpskog položaja.

Jeste drama veća, ali za Zapad. Jeste buka velika, ali zbog njihovog straha od sopstevnog padanja. Ovo bi bilo – iako poređenje ne može biti direktno – kao da je Miloš Obrenović pred opadanjem moći „bolesnika sa Bosfora“ radio na tome da se narod ponižava a država sistemski smanjuje. Naravno, logično je brinuti da te ranjeni silnik ne slomi, ali je nelogično ne razumeti da pred vama više nije ista sila.

Zamislite kako izgleda dobri Olaf Šolc koji juri po svetu i preti (i moli) da se udara po Rusiji, a kad posle razgovora sa predsednikom Južne Afrike pristaje na „kompromis“ te saopštava: „Postoje zemlje koje su glasale za Rusiju. To je neprihvatljivo!“

Otkud ove opasne prazne reči?

Južna Afrika nije uvela sankcije Rusiji a bila uzdržana od glasanja za rezoluciju Ujedinjenih nacija kojom se Rusija osuđuje zbog napada na Ukrajinu.

I?

Pa i to je dobro, ako oni neće da budu sumanuti kao Evropljani. Nije Olaf Šolc čovek od kamena. Ima tu srca i oproštaja, ako ga se ne bojite. Jer, on se boji sam sebe.

Ambasada Rusije u Pretoriji tvituje: „…dobili smo veliki broj pisama solidarnosti od Južnoafrikanaca, kako pojedinaca tako i organizacija. Cenimo vašu podršku i drago nam je što ste izabrali da budete uz nas danas kada se Rusija, kao i pre 80 godina, bori protiv nacizma u Ukrajini!“ Uljudno i pristojno.

Nemačka ambasada odgovora: „Izvinite, ali ne možemo da ćutimo, to je previše cinično. Rusija iz sopstvenih interesa komada muškarce, žene i decu u Ukrajini. Ovo definitivno nije borba protiv nacista. Sramota za svakoga ko padne na to“, podučavaju Nemci „crne“ i pocrnele koji ne prate „evropsku pamet“.

I dodaju na to lažno nemačko samosažaljenje: „Nažalost, mi smo neka vrsta stručnjaka kada je u pitanju nacizam“.

Ovo pojašnjenje nemačke ambasade izazvalo je burne reakcije.

Ne samo da su se u Južnoj Africi setili sovjetske podrške oslobodilačkoj borbi Južne Afrike protiv aparthejda nego se „podržava narativ o okupaciji Ukrajine koji je konstruisao predsednik Putin“, priznaje Dojče vele. Jedini logičan odgovor na ovakvo potcenjivačko obraćanje je masovna ogorčenost prema Nemačkoj.

Šta ti sluđenici misle o sebi?

Usledile su reakcije: „Rusija se samo protivi napredovanju NATO na ukrajinsku teritoriju. Posledice ove ekspanzije su bile jasne i NATO je odlučio da ih ignoriše. Ovaj rat je bio predvidiv i mogao se izbeći.“

„Kakvu je nepravdu Nemačka činila u Namibiji?“

„Šta je Nemačka radila između 1939. i 1945. godine?“

Teško bi se moglo reći da su naša, srpska iskustva s Nemcima i Nemačkom bila bolja od afričkih. Odnosno, nemoguće je tako šta reći. I nama se danas obraćaju kao da smo „crni“.

Pa, valjda je logično, i moralno i istorijski, da imamo pravo na stav – kao Južna Afrika i pet šestina sveta. Hoćemo da budemo svet, kako su nas savetovali Amerikanci u onim svojim spotovima. Doduše, oni su mislili da je pravi svet – njihov svet. Nema dve stolice, nema dva sveta. Nema boljeg statusa od američkog ropstva. Ali Srbima ne vredi govoriti.

Južnoafrički predsednik Siril Ramafosa, dok smetenog Šolca, više brine o vezama sa BRIKS-om nego o nemačkom besu. A on i njegova zemlja nisu nikave enklave u svetu. Naprotiv Južna Afrika kao i sva Afrika, i Južna Amerika, i Azija – 86 odsto stanovništva čovečanstva, živi u državama koje nisu uvele sankcije Rusiji.

Tužno je kad pred takvim činjenicama neki besni NATO-lobista sa naših ekrana govori kako su Srbi „usamljeni“. Ali to ovde nije ništa novo.

U čemu je naša dilema? Da budemo deo sveta ili da budemo sa svojim ubicama i izvesno posle NATO-ubijanja – neprijateljski raspoloženim Zapadom?

Vredi li takav „evropski put“ i jednog sata zimskog maltretiranja ovog naroda?

I postoji li iko razuman među Srbima kome bi se „nemačka ponuda“ učinila prihvatljivom: „Pitanje energetske politike“, javlja nam već pominjani genijalac Adis Ahmetović, „nije samo socijalno pitanje, već ima značajan uticaj na našu (nemačku) bezbednosnu politiku. Zato Savezna kancelarija, Federalno ministarstvo inostranih poslova i Savezno ministarstvo ekonomije rade na alternativama.“

Mi stojimo kao mrmoti i čekamo šta sledi iza tog horizonta. I: „Ovo nije samo nacionalni zadatak, već se mora razmišljati i sprovoditi u evropskim razmerama.“

A onda konkretno delanje: „Od ključne je važnosti dati prioritet obnovljivim izvorima energije. Potreban nam je pakt za budućnost sa državama i opštinama koji uključuje konkretne godišnje količine proširenja energije vetra i sunca.“

Momče koje o stvarima „od ključne važnosti“ ne zna ništa i čija rešenja zvuče kao ponude armije mislilaca Alana Forda – “Kradem od siromašnih da bih dao bogatima” – nastupa kao autoritet kome se ne može protivrečiti. To je nemačka ponuda.

Za Republiku Srpsku, za Zapadni Balkan, za Srbe velika ponuda je – ako budu dobri i puste sebi krv, mogu računati da će im se nesebično omogućiti da takve veličanstvene činove ponove u bliskoj budućnosti, koliko god bude trebalo.

Šta da se kaže? Kako napisa onaj Južnoafrikanac, setite se: „Šta je Nemačka radila između 1939. i 1945. godine?“ To, naravno, ne znači da Nemačka nema pravo da gradi svoju budućnost na ruševinama Pax Americana (šta su njima radili!), ali znači da bi valjalo da se ne ponaša kao da opet ima pravo kao u „doba ono“ – da bezuslovno određuje ko ima pravo i na kakav glas.

Jer, nema ništa tačnije od onog što rekoše Nemci sami o sebi: „Nažalost, mi smo neka vrsta stručnjaka kada je u pitanju nacizam“. Ne neka vrsta stručnjaka, nego velemajstori.

Dok gledamo Ukrajinu to razumemo kao veliku opasnost i za nas. Ali to će i Nemačku koja danas u svetu teških sila liči na puža golaća a sa toliko problema s kojima se suočava – od popravljanja sopostvenog suvereniteta do ekonomske krize u stanju udaljavanja od Rusije – voditi u sve opasniju situaciju.

Može biti da će Nemci opet sedeti za stolom na kome se bacaju karte kojim se odlučuje o krajnjoj sudbini Zapadnog Balkana – kao što su to činili 1914. ili 1941. ali, zasad, oni su oni „kibiceri“ koji sede pored i daju im da brinu o „piksli“.

http://fakti.org/