Suicid u MUP-u, karcinom koji metastazira!

0
1236

Samoubistvo Profimedia_1000x0Stručnjaci navode da je samoubistvo aktivni ili pasivni autodestruktivni čin u kojem čovek svesno i namerno oduzima sebi život, zbog različitih motiva. Prema psihoanalizi, samoubistvo je čin autoagresije, izraz sadizma „super-ega” koji se okrenuo protiv same osobe.

Samoubistvo je očajnički „protest”, ono je čin pobune „ega” protiv tiranskog superega i, istovremeno, poslednji pokušaj zadobijanja njegove „naklonosti”. Prema Frojdovoj teoriji nagona samoubistvo je najdirektniji izraz nagona smrti, odnosno impulsa za totalnom autodestrukcijom.

Podatak Svetske zdravstvene organizacije da milion ljudi godišnje oduzme sebi život, ili da svakih 40 sekundi neka osoba u svetu izvrši samoubistvo, pokušaji samoubistva su i do 20 puta češći od samoubistva.

U Ministarstvu Unutrašnjih poslova Republike Srbije od 2000. godine suicid je izvršilo oko 150 zaposlenih. Najveći broj njih su policijski službenici koji su sebi život oduzeli pucanjem iz službenog vatrenog oružja, vešanjem ili skokom sa visine. Mesto izvršenja suicida je automobil, priroda, stan ili radno meso.

Prema informacijama koje potiču od Ministarstva unutrašnjih poslova uzroci suicida su različiti i u glavnom individualni. Stručnih istraživanja i analiza na žalost nema jer ova tema izgleda ne pobuđuje dovoljnu pažnju stručnih krugova.

Sindikati se slažu bar u jednome, poslodavac – država ne čine baš ništa u cilju prevencije samoubistava svojih zaposlenih. Pokušaji da se na alarmantan broj suicida odgovori formiranjem adekvatne centralizovane i nezavisne psihološke službe koja bi po uzoru na neke službe iz susednih država delovale samostalno i nezavisno, nisu urodili plodom u glavnom zbog povređene sujete visokih rukovodilaca u MUP. Tako smo zapali u paradoksalnu situaciju da se nestručnjaci pitaju za sve, dok se stručnjaci optužuju da psihološku službu „kroje“ zbog ličnih interesa i bolesnih ambicija.

Da Vas podsetimo:  Srbija duguje pravdu Mariji Lukić - šta čekate?

Da bi se takve, po njima „bolesne ambicije i lični interesi“ psihologa osujetili, novom reorganizacijom i naprednim promenama unutar MUP, psihološka služba je degradirana i postavljena u još gori položaj nego ranije.

Tako, umesto da ovu, po život važnu službu MUP unapredi i učini sve da prevencijom smanji broj suicida, čini se sve da se služba ugasi a psiholozi napuste Ministarstvo, što se i dešava u prethodnih godinu dana.

Ko je u pravu, da li sindikati ili MUP pokazuju činjenice a to su brojke. U poslednjih par meseci od kako se javno govori o racionalizaciji radnih mesta i otpuštanju velikog broja radnika, pretnje, pokušaji i suicidi sve su učestaliji. Naravno, MUP se svojski trudi da dokaže javnosti da to nema nikakve veze i da se radi o slučajnosti. Ko je u pravu, presudite sami.

Lično, dugi niz godina, kroz sindikalni rad, bavio sam se ovom temom, istupao u javnost, upozoravao, pokušao da zajedno sa predstavnicima MUPa dođem do odgovora i rešenja problema. Nisam uspeo, niti ja niti psiholozi koji su nam pomagali i koji su nam davali stručne savete i mišljenja. Jednostavno, ni prethodnog ministra niti ovog sadašnjeg, ova tema ne uzbuđava previše.

Pitao sam se zašto je to tako, da li su to ljudi bez osećanja i griže savesti ili je nešto drugo u pitanju. Za prethodnog ministra znam da nije čovek koji nema osećanja i koji nije bio bezosećajan za probleme policije. Pokušavao je da pomogne, čak je i javno obećao i bili smo nadomak rešenju. Izbori i postavljenje novog ministra prekinuli su ono sšto smo započeli.

Dolaskom ministra Neboše Stefanovića i pre svega Dijane Hrkalović koja je po struci psiholog, mislili smo da će se ovaj problem rešiti brže nego sa prethodnim ministrom. Moja očekivanja i nade bile su uzaludne. Projekat centralizovanu psihološku službu bio je odbačen u samom startu. Usledilo teško razočarenje i prekid svakog daljeg rada na iznalaženju rešenja. Prihvatili smo reorganizaciju kao nužno zlo koje je rezultiralo ovim što nam se dešava, povećanju broja izvršenih suicida. I ko je tome kriv, zna se.

Da Vas podsetimo:  Profesorski „greh” i naprednjačka kazna

Krv je na rukama onih koji nisu učinili ništa a mogli su i bili su dužni.

Ministra Nebojšu Stefanovića ne poznajem dobro, ne usuđujem se da kažem da li ga sudbine ovih ljudi i porodica ostavljaju ravnodušnim ili ga potresaju. Ono što mogu da vidim na izrazu lica a to su emocije, nema ih. Ili ne ume da ih pokaže. Niko i ne očekuje da ministar pusti suzu, ali svi mi zaposleni očekujemo bar neke korake u cilju unapređenja psihološke službe u cilju prevencije i sprečavanja suicida.

Ako država i dalje bude nema na epidemiju suicida a aktuelni ministar i dalje bude zanemarivao ovaj gorući problem i rak ranu koja se kao metastaza širi Ministarstvom, ne prostaje nam ništa nego da donesemo logičan zaključak.

Državi Srbiji je najekonomičnije da ne preduzme ništa jer je to i najmanje materijalno košta. Svaki suicid je jedno slobodno radno mesto mesto više i jedna plata manje. Porodica ne ostvaruje pravo na penziju, država prema porodici nema nikakve obaveze. Društo ne snosi troškove eventualnog lečenja zaposlenog, počinitelja suicida.

I sve ukazuje na to da se na taj način, sasvim jeftino MUP čisti od takvih zaposlenih sklonih suicidu. A to što su svi ti ljudi u MUP došli kao potpuno zdravi, nikome ništa, nema veze.

I sve dok u osnovnom osiguranju zaposlenih ne postoji stavka odštete u slučaju suicida, dok se Posebnim kolektivnim ugovorom ne obradi i ova oblast i dok se neko ne pozove na odgovornost, zaposlenima neće biti bolje. Problem samoubistava završiće se kao dnevno novinarstvo i još jedan novinski članak koji će se već sutra zaboraviti.

Dragan Žebeljan (lični stav)

Predsednik sindikat policije „Sloga“

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime