Kompanija China Energy Engineering Group Tianjin Electric Power Construction (CEEG TEPC) koja je angažovana kao podizvođač na projektima od tzv. „nacionalnog značaja“ od kojih je najpoznatija fabrika guma Linglong, posluje po modelu daleko od uzornog, piše BIRN.
Nakon što je 2021. godine bila u centru optužbi za trgovinu vijetnamskih državljana u svrhu radne eksploatacije, početkom ove godine kompanija je „zaradila“ još dve krivične prijave za potencijalnu trgovinu ljudima, ovog puta radnika iz Indije. Naime, u februaru i martu ove godine ukupno 14 radnika dalo je punomoćje nevladinoj organizaciji ASTRA za podnošenje krivičnih prijava. Radnici su se žalili na teške radne i životne uslove, nedostatak hrane i medicinske podrške, da im kompanija duguje hiljade dolara, ali i da nisu imali pasoše kod sebe većinu vremena.
Nakon pisanja medija i prijava policiji, CEEG TEPC je 4. februara isplatio dugove 11 radnika i poslao ih u Indiju. Trojica koja su prijave podneli naknadno i dalje su u Srbiji i nalaze se u državnom smeštaju koji se drži poverljivo zbog procesa koje tužilaštvo u Zrenjaninu vodi u ovom slučaju.
Iako trgovina ljudima tek treba da se dokaže, svi dokazi koje je prikupio BIRN – i analizirao zajedno sa stručnjacima za radno pravo – ukazuju na to da je došlo do organizovane radne eksploatacije indijskih državljana.
Istraživanje BIRN-a pokazuje da ih je kineska kompanija lažno predstavila kao „upućene radnike“, što je i bio osnov za njihov ulazak u Srbiju. Takođe, nakon što su ušli u Srbiju u junu i septembru 2022. godine, uposlila ih je bez radnih dozvola, paralelno im dajući na potpis eksploatatorske ugovore za koje stručnjaci kažu da su nezakoniti i u suprotnosti sa međunarodnim standardima.
Identičan mehanizam je korišćen i sa vijetnamskim radnicima koji su takođe lažno označeni kao „upućeni radnici“, a naknadno je utvrđeno da je Inspekcija rada tokom 2022. pronašla 318 Vijetnamaca bez radne dozvole.
Stručnjaci sa kojima je BIRN razgovarao postavljaju pitanje kako srpske institucije već godinama – ambasade koje izdaju vize, policijska uprava za strance koja potvrđuje „boravišne dozvole“, kao i Nacionalna služba za zapošljavanje koja izdaje „radne dozvole“ – dozvoljavaju CEEG TEPC-u da dovodi strance sa neadekvatnom dokumentacijom.
Istraživanje BIRN-a pokazuje i da je sam CEEG TEPC, kada nije bilo posla na njihovim projektima, praktično „iznajmljivao“ indijske radnike drugim kineskim kompanijama, bez ikakve papirologije.
I to nije jedina mrlja u evidenciji kompanije. Od otvaranja srpske filijale pre šest godina do danas, CEEG TEPC je tužilo najmanje 25 različitih pravnih lica u preko 100 sporova tražeći odštetu u ukupnom iznosu od 3,3 miliona evra. Do sada su sudovi naložili ovoj kineskoj firmi da isplati 2,5 miliona evra, otkriva BIRN, a u najmanje jednom slučaju morala je da posreduje i Vlada Srbije.
Od 4. marta ove godine firma je blokadi zbog duga od 4,9 miliona evra i ne može da raspolaže računom, pokazuju podaci Narodne banke Srbije.
Stručnjaci kažu da obim kršenja zakona govori da postoji svojevrsna politička podrška stranim investitorima u Srbiji. Oba slučaja kršenja prava stranih radnika desila su se na gradilištu Linglonga koga država subvencioniše sa preko 83 miliona evra.
„Mislim da sve ovo potvrđuje da su određeni investitori ili poslodavci favorizovani, da državni organi nisu radili svoj posao i da je šema kršenja zakona, zapravo vrlo jasna i transparentna, dovela do masovne eksploatacije radnika sa mnogo elemenata koji ukazuju da su žrtve trgovine ljudima“, kaže za BIRN Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za radno pravo.
Tomoja Obokata, specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za savremene oblike ropstva, kaže za BIRN da ni CEEG TEPC ni Vlada Srbije nisu odgovorili na pismo koje su on i još tri specijalna izvestioca UN-a poslali u januaru 2022, a u vezi sa prethodnim slučajem vijetnamskih radnika.
„Svakako smo zabrinuti, jer je prvenstveno Vlada Srbije odgovorna za istragu ovih navoda, procesuiranje i kažnjavanje ukoliko su oni tačni, kao i za zaštitu žrtava“, naglašava Obokata, dodajući da dosadašnji dokazi ukazuju, u najmanju ruku, na prisilni rad u slučaju vijetnamskih, ali i indijskih radnika.
Indijski radnici: Od duga banci do eksploatacije u Srbiji
Rafiul Buks godinama je zarađivao 300 dolara mesečno radeći kao mehaničar u Indiji. Ovaj 37-godišnjak je pre Srbije sreću okušao u Kuvajtu popravljajući klima uređaje, ali je tu zemlju napustio, kako kaže u zvaničnoj izjavi policiji, zbog teških uslova rada.
Ipak, nije odustajao od angažmana u stranim zemljama sa boljim standardom, jer je morao da izdržava suprugu i dva maloletna sina. Početkom 2022. godine stupio je u kontakt sa zaposlenikom „M&S International“, agencije za zapošljavanje sa sedištem u Nju Delhiju, piše BIRN.
Dvogodišnja ponuda od 700 dolara mesečno za rad u Srbiji za kinesku firmu CEEG TEPC zvučala je primamljivo. Nije odustao ni kada je saznao da je provizija agencije 3.500 dolara – u proseku devet prosečnih indijskih plata – zbog čega je bio prinuđen da podigne kredit u banci.
„Radi održavanja porodice i zarade rešio sam da dođem u Srbiju“, objasnio je svoje motive u izjavi zrenjaninskoj policiji.
Jedan od radnika, 28-ogodišnji B.P, rekao je srpskoj policiji da je uprkos teškim uslovima, prisiljavanju da radi čak i kada je bolestan, nastavio da radi za CEEG TEPC, jer mu je rečeno da neće dobiti neisplaćene zarade niti novac za povratnu kartu.
„Ja sam sve vreme imao na umu to da sam se zadužio kod kuće i da moram da radim kako bih otplatio te dugove“, navodi se u njegovoj izjavi policiji u koju je BIRN imao uvid.
U ugovorima teško naći zakonitu odredbu
Jedini ugovor koji su radnici potpisali jeste onaj koji im je kineska kompanija dala nakon što su došli u Srbiju. To je još jedan dokaz da nije reč o upućenim radnicima, jer radnici u tom statusu ne potpisuju ugovor sa firmom u koju se upućuju, već im važi onaj koji su do tad imali sa matičnom kompanijom.
Međutim, prema tvrdnjama stručnjaka, ne samo da je njihov status „upućenosti“ fiktivan, već i sam ugovor.
„Nezakonitosti u ugovoru o radu su takve da je lakše izbrojati šta je po zakonu nego ono što nije“, kaže Reljanović za BIRN.
Dvogodišnji ugovor predviđa da Indijci rade 10 sati dnevno, 26 dana u mesecu, što iznosi 260 sati mesečno, odnosno 68 sati više od onog što dozvoljava Zakon o radu, i to uključujući prekovremeni rad.
Ugovorom je predviđen i probni rad od dva meseca nakon kojeg poslodavac, ukoliko nije zadovoljan radnikom, može da mu smanji platu, što je takođe nedozvoljeno po srpskom zakonodavstvu. Tačka 6. ugovora predviđa i da će CEEG TEPC zadržati prvu platu kao depozit koji se vraća tek na kraju ugovora, što je takođe nezakonito, navodi Reljanović za BIRN.
