Tabloidi i atentati

0
163

Poslednje što je Europol mogao da očekuje je to da neko obelodani informacije koje šalje na sva zvona i u medijima “razrađuje” detalje, preko raznoraznih nazovi bezbednosnih analitičara koji se informišu iz onoga što objave režimski tabloidi i njihovi urednici, sa kojima gostuju u jutarnjim programima raznoraznih televizija.

“Sa ovakvim državnim vrhom, srpskoj policiji ne treba niko drugi da je unižava u međunarodnim okvirima, a ljudi iz sistema MUP-a ‘pripomažu’ u tome. ‘Svinjarija’ oko informacije Europola u vezi s pokušajem atentata na Aleksandra Vučića je samo najnoviji dokaz, zbog čega će policijska mreža EU sledeći put dobro razmisliti da li da im daje operativna saznanja te vrste”, kaže za “Vreme” bivši funkcioner policije koji je radio u sektoru međunarodne saradnje.

On naglašava da se o čitavom slučaju nisu oglasili ni Europol ni Interpol, što samo po sebi dosta govori. Takođe, on ukazuje da “nije policijska praksa da se neprovereni podaci, operativna saznanja, iznose u javnost. To se radi tek posle završetka operativnih aktivnosti. Na Josipa Broza Tita je bilo više desetina pokušaja atentata, ali o tome se ćutalo, što je normalno i logično, ostavljano je službama da rade svoj posao. Niti su Tito ni tadašnji razni sekretari unutrašnjih poslova, savezni i republički, govorili o tome. O tim stvarima se ćuti.”

Jedan od službenika Delegacije EU u Beogradu je, na pitanje o celom slučaju, odgovorio rečenicom: “Ja sam mislio da ste vi ozbiljan novinar!” I time je sve rekao o medijskoj eksploataciji navodnog pokušaja atentata, gde čak i urednici tabloida znaju inicijale učesnika poduhvata, čak i da je “atentator” trebalo da dođe iz Čečenije, a znaju i koje je vrste snajper, u koliko delova je iz Slovačke trebalo da bude dopremljen u Srbiju i tu sklopljen, kao i na kojem javnom skupu i kada je Vučić trebalo da bude ubijen. “Čim se Europol ne oglašava, njima je neprijatno, nije im se svidelo što se išta pojavilo u javnosti”, konstatovao je taj diplomata.

Saradnja regulisana sporazumima

Srbija sa Europolom, što se lako može proveriti u monografiji Kriminalističko policijske akademije o međunarodnoj saradnji, ima dva potpisana sporazuma, o strateškoj i o operativnoj saradnji. Po ovom drugom sporazumu dogovaraju se operacije i razmena podataka, i to nije nikakva novost – razmenjuju se informacije i postoje zajednički istražni timovi (Joint investigations team), pruža se tehnička pomoć i sarađuje se u obrazovanju kadrova.

Da Vas podsetimo:  Abazovićev brat i Brnabićkina partnerka otvaraju kliniku u bivšoj zgradi BIGZ

MUP Srbije ima i svog predstavnika u sedištu Europola u Hagu, izvesnu Zoranu Gajić, koja je na to mesto došla iz Uprave za međunarodnu operativnu policijsku saradnju. Toj Upravi od 2010. godine pripada i nacionalni biro Interpola, podaci se direktno šalju Upravi, a ona dalje prosleđuje kome treba, uključujući i ministra i Savet za nacionalnu bezbednost, na čijem čelu je Aleksandar Vučić. Načelnik te Uprave Milan Dimitrijević, školovani policajac, koji ima i diplomatsko iskustvo, stajao je iza Aleksandra Vulina kada je obelodanjivao priču o pokušaju atentata, i po izgledu njegovog lica videlo se da mu je bilo neprijatno.

Uprava na čijem čelu je Dimitrijević ima četiri odeljenja – za Europol, Interpol, analitiku i dežurnu službu. Svoju predstavnicu MUP Srbije ima i u sedištu Interpola. Ona, nažalost, nije došla iz te službe, nego iz Sekretarijata MUP-a.

Zanimljivo je da je Vulinovo “obraćanje naciji” predstavljeno kao konferencija za novinare, iako su pozvane samo dve redakcije, privatnih prorežimskih medija Pink i Tanjug. Po kom kriterijumu se selektuju redakcije, iz kabineta ministra nije objašnjeno. A iza Vulina, kao fikusi, poređani načelnici raznih uprava i službi, uključujući i “Seju Kalača” i “Armanija”, kako interno zovu neke od kolega. I njima je verovatno bilo neprijatno, ali kada su u pitanju opstanak na funkciji i napredovanje, sve se istrpi.

Europol, kako objašnjava jedan od policajaca, koji iz razumljivih razloga mora da ostane anoniman, ima analitičke radne datoteke za sve oblasti rada, i kada dođe do stvari poput pripreme atentata na nekoga, pošalje informaciju nacionalnoj policiji te zemlje, ali ne kao klasičan policijski podatak, nego kao obaveštenje, “informaciju sa zadrškom”. Poslednje što su mogli očekivati jeste da to neko obelodani na sva zvona i u medijima “razrađuje” detalje, preko raznoraznih nazovibezbednosnih analitičara, a oni se informišu iz onoga što objave režimski tabloidi i njihovi urednici, sa kojima gostuju u jutarnjim programima raznoraznih televizija.

“Da u Srbiji postoji direktor policije, on bi morao da snosi odgovornost za ovo, i da bude smenjen. Posebno zbog činjenice da se ovo pojavilo pred referendum i izbore. Postoji Savet za nacionalnu bezbednost, u čijem sastavu je Biro za koordinaciju službi bezbednosti (na čelu je dr Nebojša Stefanović). Sve te njihove sednice se pompezno najavljuju, ovog puta ni slova, ne zna se ni da li je uopšte održana, a trebalo bi da jeste”, kaže taj izvor “Vremena”.

Da Vas podsetimo:  Niški ekonomista analizira nestašicu šećera: Preprodavci zarađuju duplo, inspekcije spavaju

On ukazuje i na to da je najveća mana Europola to što nema operativne mogućnosti, nego radi preko policija država članica, kao i Interpol, i onda će zemlja iz koje je informacija potekla biti rezervisanija u odnosu na buduću saradnju, iz svojih, čisto praktičnih razloga.

Pravila zaštite

Bivši pripadnik specijalnih jedinica MUP-a Srbije autoru ovog teksta, po ko zna koji put, ponavlja da se određena ličnost od atentata ne štiti na licu mesta, nego kontraobaveštajno i “dubinski”. “Svakog mogu da ubiju, plate se ljudi sa ratnim iskustvom, oni to rade da li za novac ili iz nekih svojih razloga, možda su nečim revoltirani, ili su jednostavno ‘pukli’. Ako štićena ličnost dođe nekom na nišan, onda su sve mere bezbednosti i svi oni silni telohranitelji džaba. Zorana Đinđića je moglo neposredno čuvati 50 ljudi, ali ako nisu obezbedili zgrade u okolini, uzalud im sve”, kaže on.

On objašnjava i medijske gluposti, koje su inicirali svojim izjavama predstavnici vlasti, poput one da je na Vučića bio planiran atentat na otvaranju Spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu, pre godinu dana. Tada je, kako je rečeno, Vučića od atentatora čuvalo 600 snajperista vojske i policije.

“Kamo sreće da ih imamo toliko. Nemamo, nažalost. Pa mi nemamo ni 600 tenkista. Ne postaje se snajperista preko noći, niti završetkom sedmodnevnog kursa, treba tu mnogo obuke i poprilično ispaljenih metaka. Da se ne pominju razna tehnička pomagala potrebna za uspešan atentat. Nije atentat ono što se gleda u američkim niskobudžetnim filmovima”, navodi izvor “Vremena” sa popriličnim ratnim iskustvom.

On precizira da su bezbednosna pravila za skupove na kojima se pojavljuje predsednik države vrlo precizna, i ne treba izmišljati toplu vodu. “Pod jedan, prozori na svim zgradama i stanovima koji gledaju na to mesto moraju da budu zatvoreni. Zašto – iz prostog razloga što snajperski hitac kroz zatvoren prozor menja putanju metka i garantuje promašaj. Stanari se dan pre događaja obiđu i diskretno i kulturno zamole da ne drže prozore otvorenim, iz razloga tog i tog. Nije to nikakva novotarija, to sve stoji u stručnim udžbenicima. Na krovove se mogu, ali ne moraju staviti snajperisti, dovoljno je da budu ljudi sposobni da reaguju i spreče nekog da se popne tamo u vreme najavljenog događaja. Da su u Đinđićevom obezbeđenju bili profesionalci, oni bi uočili otvoren prozor. A posebno bi u tad srušenu zgradu Komande grada Beograda poslali policiju, da nadzire da li tamo ima nekoga”, ukazuje izvor “Vremena”.

Da Vas podsetimo:  Fiskalni savet: Za 10 godina Srbija za kazne i penale platila milijardu evra

On dodaje i da je besmislena priča o 600 vojnih i policijskih snajperista koji su obezbeđivali otvaranje spomenika na Svetog Savu prošle godine, kao i da je pretila opasnost da Vučića gađaju iz nedovršenih zgrada “Beograda na vodi”. “Čemu silni snajperisti tu, kad je dovoljno staviti policiju, civilnu i vojnu, po jednog na svaki sprat, i oni da kontrolišu da nema nekog. A u isto vreme, neki prozori na zgradi Doma ratnih vojnih invalida su bili otvoreni. Možda su tu bili ljudi iz Kobri ili SAJ-a, Žandarmerije, ali mogao je biti i neko drugi”, smatra on.

“Ne bih da licitiram sa brojem atentata na Vučića koje su otkrili mediji, sa tim stvarima se nije zezati, svaka dojava mora da se shvati ozbiljno, a bezbednosne službe se i na svaku glupost moraju aktivirati, što i rade. Postoji, međutim, problem koji otupljuje njihove ljudske resurse, poput one čuvene priče o pokušaju atentata u Jajincima. Pronađeno oružje, ali bez atentatora. To je šamar i BIA i VBA. Niko zbog te ujdurme nije odgovarao, niti se, makar posle penzionisanja, javno oglasio i rekao da se radi o izmišljotini.

Tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović izgovorio je da je tih dana pomoću praćenja mobilnih telefona locirano više od 90 bezbednosno interesantnih osoba, iz kriminogene sredine, koje su se kretale oko kuće Vučićevih roditelja. I šta bi – ništa. Druga stvar, sa kojom bi mogli da se pozabave neki drugi, poput vas novinara, jeste na koji način je policija došla do lociranja kretanja tih osoba i da li po zakonu, jesu li imali nalog suda ili tužilaštva? Ili je Stefanovićeva reč dovoljna?”, zaključuje sagovornik “Vremena”.

Od cele stvari sa “atentatom” profitiraju vlasnici tabloida i televizija, diže im se “šer”. Kako je ljudima iz BIA i VBA, koji rade kontraobaveštajnu zaštitu Vučića, znaju oni sami. I nije čudo da odlaze u penziju čim napune starosnu granicu.

autor:Davor Lukač

http://www.nspm.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime