Na današnji dan pre 78 godina Skupština Srbije usvojila je Zakon o administrativnoj podeli Srbije, čime su uspostavljene autonomna pokrajina Vojvodina i Kosovsko – Metohijska oblast.
Akademik Kosta Čavoški za RT Balkan navodi neke od razloga zbog koje su uspostavljene dve pokrajine i ističe da je od samog početka vođena antisrpska politika – sa ciljem da se razbije Srbija.
„Bio je cilj da se razbije Srbija, ako je bilo i nekog razloga, to je zato što su Arbanasi bili na KiM pa da to bude neki okrug. Nije bilo nikakvih razloga da se uspostavi Vojvodina, jer su Srbi tamo činili većinu. Bilo je nekih manjina, recimo Mađari, Rumuni, Slovaci i Rusini, ali oni nisu predstavljali ni 40 odsto stanovništva, Srbi su bili dominantna većina. Uspostavljena je da bi se stvorio novi identitet, bila je ideja da budu Vojvođaneri“, objašnjava Čavoški.
On navodi da je bilo pokušaja da se napravi vojvođanska enciklopedija, a osnovana je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, vojvođanski pravopis srpskog jezika, sve u cilju odvajanja Vojvodine od Srbije.
„U okviru Makedonije bilo je mnogo više razloga da se uspostavi autonomija Arbanasa, koji su imali procentualno veći udeo u strukturi stanovništva nego Arbanasi u Srbiji. To im nije pošlo za rukom, iako Vojvodina postoji kao pokrajina. To treba ukinuti, po mom sudu. Međutim, Vojislav Koštunica je to zadržao zbog Kosova i Metohije, da bi bilo kao i ranije, misleći da će KiM ostati u sastavu Srbije“, dodaje naš sagovornik.
„Bilo je ideja koje su bile sasvim legitimne – da Bosna i Hercegovina bude u sastavu Srbije, jer su tamo Srbi činili većinu. Za to se zalagao i Moše Pijade. Bilo je vrlo velikih razloga da Kninska krajina bude autonomna pokrajina u okviru Hrvatske, i da Dalmacija bude posebna pokrajina. Dalmacija je prvi put ušla u sastav Hrvatske 1932. godine, u okviru Banovine Hrvatske. Ranije je bila u okviru Austrije, a Hrvatska je bila u okviru Ugarske“, napominje Čavoški.
Posledice rata
Istoričar Čedomir Antić kaže da su u pitanju posledice rata, a da je rasparčavanje Srbije počelo još 1941. godine, kada su dva totalitarizma, prvo fašistički, a potom i komunistički, imali cilj da stvore prostor na kome bi Srbi bili lišeni države ili zemalja u kojima u većini žive.
Antić napominje da je u pitanju staro nasleđe, a teško da bi sve ovo ikada moglo da se desi da nije bilo posledica Prvog svetskog rata, to jest velike pogibije srpskog naroda, stvaranje moderne, zajedničke jugoslovenske države po uzoru na Nemačku i Italiju, nestanak Rusije kao zaštitnice srpskog naroda.
„U geopolitičkim viđenjima Adolfa Hitlera, kako je Stiven K. Pavlović primetio u knjizi posvećenoj Jugoslaviji u drugom svetskom ratu („Hitlerov novi antiporedak“), Srbi su svedeni na ostatke svojih oblasti iz 19. veka, s tim što im nije dat čak ni status satelitske države. Pod komunistima Srbi su prepoznati kao velikodržavni narod koji je, tačnije njegove elite, ugnjetavao druge narode. Ne samo da su Srbi posle 1945. obespravljeni u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i BiH, već je i sama Srbija postepeno rasparčana. Ovaj proces počeo je 1943. godine, ali tada su uspostavljeni samo osnovni principi. Razmišljalo se čak i da Vojvodina postane republika, ali se zbog njene specifičnosti i vojne uprave koja je odmah nakon rata morala da bude uspostavljena, od toga se odustalo od toga odustalo“, dodaje Antić.
On podseća da su 1944. godine jugoslovenski komunisti čak prihvatili da Kosovo i Metohiju predaju Albaniji, „koja bi zatim ušla u neku federaciju sa Jugoslavijom“. Tom idejom su se zanosili do 1948.
„Mislim da u svemu tome Narodna skupština NR Srbije nije bila mesto odlučivanja. Komunistička partija Jugoslavije je bila ta koja je odredila takvu ustavnost države, ona je različito gledala na nacionalna prava raznih jugoslovenskih naroda i manjina (narodnosti). Iako su Srbi bili većina u partizanskom pokretu, tek 1945. godine su dobili svoju partiju u okviru KPJ. Generacija koja je bila na čelu srpskih komunista je bila potpuno inferiorna u odnosu na Josipa Broza Tita i vođstvo partije, iako su prihvatali politiku po kojoj su Srbi i Srbija za nešto bili krivi. Oni nisu ni smeli da pokrenu pitanja granice republika, prava i slično, koja je sa hrvatske strane pokretao Andrija Hebrang. Ta pitanja srpski komunisti nisu hteli, ni znali, ni smeli da postave“, ističe naš sagovornik.
On dodaje da je tokom trajanja rata započelo stvaranje autonomnog Sandžaka. Konačnu uspostavu novog entiteta nisu sprečili srpski, već komunisti iz Crne Gore.
„Za razliku od srpskih komunista, crnogorski komunisti su razmišljali (to im je bilo dozvoljeno) i o državi. Potrudili su se da Metohija ne bude u Crnoj Gori, da tamo ne bi bilo mnogo Albanaca. U Kraljevini Crnoj Gori je 1913. i 1914. najveći grad bio Đakovica. Učinili su sve da i Boka pripadne NR Crnoj Gori, pa čak i Sutorina i Igalo, koji su do tada vekovima predstavljali drugi (pored Neuma) izlaz Hercegovine na more. Uspeli su i da im ne bude oduzet sever, koji je u crnogorskoj državi ranije bio svega nekoliko godina, nastojeći tako da kao najmanja republika, sa najmanje stanovnika, imaju što veću samoodrživost“, navodi Antić.
Za to vreme, kaže, vođstvo Komunističke partije Jugoslavije je srpske kadrove u Srbiji i BiH biralo tako da ne postavljaju pitanja.
„Ako bismo postavljali pitanja, bili bi optuženi za velikosrpski šovinizam i hegemonizam. U Hrvatskoj ste morali da budete kao Andrija Hebrang, da se zalažete za veliku Hrvatsku, pa da vam neko kaže da to možda ne valja. Hrvatski, a i svi drugi komunisti, su smatrali da je stvaranje njihovih republika vrhunac nacionalne emancipacije, jer su oni viđeni kao potlačeni narodi, a Srbi kao hegemoni“, dodaje Antić.
On ističe da je ova pojava prisutna i danas, da je od pojedinih naših političara i intelektualaca čuo da pitaju:“Zašto ne pustimo Mila Đukanovića da napravi državu“?
„Dakle, trebalo bi pomoći Mila Đukanovića da sruši jednu drevnu crkvu, da obespravi bar trećinu, a možda i polovinu stanovnika Crne Gore, da bi stvorio jedni distopiju – fašistički Diznilend u Crnoj Gori? Crna Gora je međunarodno priznata država, ali Srbi moraju da budu ravnopravni“, veruje naš sagovornik.
