TEKST O KOJEM SE PRIČA: Švajcarski političar Mergeli analizira Srbe i njihovu istoriju – Arčibald Rajs savremenog doba!

0
112

„Srbi su i u svetu i u svojoj zemlji poznati kao profesionalci, posebno u oblasti trgovine i usluga, ali i nauke. Oni nisu ništa manje moderni i otvorenog uma od bilo kog drugog naroda. A mitovi o njenoj herojskoj prošlosti važni su za njen život, kao što su legende o Tel i Rutlijevoj zakletvi za nas Švajcarce. Srbi su odavno od heroja istorije postali heroji svakodnevice“

Izvor: Srbija Danas

Švajcarski političar Kristof Mergeli napisao je autorski tekst pod naslovom „Herojski srpski narod“ (Heldenvolk der Serben) za nedeljnik „Die Weltwoche“ o istoriji Srba i svim podvizima i problemima koji su ih godinama sustizali. U svom tekstu navodi i poduhvate i umeća srpskog naroda zbog kojih ceo svet ima koristi, a posebno evropske zemlje.

Tekst objavljen u švajcarskom nedeljniku objavljujemo integralno:

– Retko koji je drugi evropski narod bio kritikovan tako brutalno u Zapadnoj Evropi u poslednje tri decenije kao što je srpski. Većina međunarodnih izjava nakon raspada Jugoslavije bila je negativna i često praćena strašnim neznanjem. Za skoro sve komentatore glavni krivac za poslednje balkanske ratove i zločine u vezi sa njima bio je jasan od samog početka. Kada je austrijski pisac i nobelovac Peter Handke pozvao na „Pravdu za Srbiju” 1996. godine, zahvatio ga je pravi cunami ogorčenja, a posebno je stizao iz Nemačke i Francuske.

Mnogi Srbi se s pravom osećaju neshvaćenima i napuštenima. Oni pate zbog užasa koji su drugi širili o njima. Čak i pre izbijanja Prvog svetskog rata, čak i ozbiljne novine u Dunavskoj monarhiji i u Nemačkoj imperiji vređale su Srbe da su varvarski, odvratni narod, tretirali su ih kao gomilu razbojnika i kraljevskih ubica. Svakom ko bi im kao zarobljenik pao u ruke iskopane bi bile oči, a povrh toga i nos, uši i genitalije. „Srbija mora da umre“, tako je pisalo na pamfletima sila Osovine.

Solidarnost Švajcaraca

Švajcarci su Srbiju videli sasvim drugačije. Bolničarka Crvenog krsta Luiza Probst, koja je tri meseca brinula o ranjenim vojnicima u Beogradu 1913. godine, pisala je o Srbima: „Shvatali smo njihovu borbu za slobodu i radovali se njihovim pobedonosnim bitkama“. Drugi balkanski rat protiv Bugarske bio je zaista uspešan i dolično je proslavljen u bolnici. Sestra Probst je sve vreme doživljavala ljude u „potpuno stranoj zemlji” kao „uljudne i ljubazne” i bila je potpuno uverena u švajcarsku misiju da „pomaže Srbima u nevolji”.

Rodolf Arčibald Rajs, profesor kriminalističkih studija u Lozani, na početku Prvog svetskog rata sa neutralne tačke gledišta izveštavao je o neopisivim ratnim zločinima koje su austrougarske trupe počinile nad Srbima: „Moćna Austrougarska je odlučila davno da uništi demokratski i slobodarski srpski narod.“ Švajcarski stručnjak je dokumentovao da su korišćeni zabranjeni eksplozivni projektili koji su izazivali strahovite povrede, da su ubijani zatvorenici i civili – deca, žene i stari ljudi, bilo je silovanja, namernih sakaćenja, ali i otmica, pljački i namernih podmetanja požara. Sva ova planski smišljana okrutna dela nad Srbima bila su u suprotnosti sa pravilima međunarodnog ratovanja, a dolazilo je i do sravnjavanja neutvrđenih gradova. Krivica za takav „masovni sadizam“, zaključak je švajcarskog kriminaliste Rajsa, jeste na vođama koji su naređivali takvo uništavanje.

Vojnici Dunavske monarhije brutalno su bili besni nakon što su im Srbi naneli razarajući poraz kod Jadra i Cera između 16. i 24. avgusta 1914. Bila je to sramota za vojsku Habzburškog carstva, koja je bila nadmoćnija po broju i opremi od srpske, a taj poraz je držan što je bilo više moguće u tajnosti. Posle 1916. godine hrabri srpski vojnici, uglavnom prosti zemljoradnici i pastiri, borili su se za ciljeve pobedničke Antante.

Da Vas podsetimo:  Ličnost godine - Ana bez blama

Uzorna administracija

Srpski narod je vekovima živeo u ratnoj napetosti u rascepu između istoka i zapada. Sloveni doseljeni u rimski Ilirik u ranom srednjem veku postepeno su prevedeni u hrišćanstvo pod uticajem Vizantije. Od 1171. vladala je dinastija Nemanjića, a dva veka duga vladavina kulminaciju je doživela krunisanjem srpsko-grčkog cara Stefana Dušana 1346 godine. Srpska pravoslavna crkva bila je verni sluga državne ideje, ali je istovremeno uživala zadivljujuću autonomiju. Car Dušan je priredio zakon kojim su se ograničavala prava i privilegije vladajućih klasa u odnosu na narodne mase, obezbedio uzornu upravu i utvrdio nezavisnost samih sudova od carske vlasti.

U odlučujućoj bici 15. juna 1389. na Kosovu polju, o čijem se ishodu može raspravljati, pali su i turski sultan Murat i kasnije osvešćeni srpski vladar Lazar. Od tada, u himničkim stihovima, Srbi su pevali o junaku Milošu Obiliću, vitezu bez straha i krivice koji je ubio sultana i tako sprečio zulum. U srpskoj narodnoj poeziji posebno su bili zapaženi epovi o Marku Kraljeviću (1335–1394 / 95), poput onih ljubavnih pesama zadivljujuće lepote kojima se divio Johan Volfgang Gete: „On je najviši i najneukrotiviji od svih srpskih junaka, bezgranične snage, bezuslovnih želja i ciljeva.

Bilo bi pogrešno misliti da je srpsko carstvo propalo na Kosovu Polju, pošto je posle te bitke opstalo još sedam decenija u ekonomskom i kulturnom procvatu. Ipak, antički istoričar Hajnrih Gelcer iz Bazela govorio je o svetko-istorijskoj bedi tog nesrećnog dana 1389. godine koji je oteo vlast od Srba koji opisuje kao „sjajni narod, najplemenitiji od svih slovenskih plemena”. Srbija je sve do 1459. pružala uporni otpor Turcima koji su napredovali, ali je na kraju podlegla njihovom naletu.

Turska vladavina

Nijedan narod se nije borio protiv osmanske vlasti duže od Srba, koji su prvi prišli Turcima, a poslednji proterani. Čak i da je srpska država nestala sa mape za 350 godina, zahvaljujući neprekidnom radu pravoslavne crkve, izraženom osećaju za tradiciju i živom sećanju na ranije herojske epohe, Srbi nikada nisu uspeli da se pomire sa svojim okupatorima. Podržavali su Austrijance, Ruse i Mlečane u borbi protiv Turaka.

Ali nezavisnost su osvojili samo sopstvenim naporima, od 1804. do 1814. godine. Đorđe Petrović, „Crni Đorđe“ (Karađorđe), više puta je porazio Turke. Posle prvog ustanka, Miloš Obrenović je organizovao Drugi srpski ustanak 1815. godine i borio se za samostalnu kneževinu. Ugledni nemački istoričar Leopold fon Ranke je 1829. godine svojim delom „Srpska revolucija” retematizovao prošlost Srbije u evropskoj istoriografiji i opovrgao predrasude o nepostojanju istorije slovenskih balkanskih naroda, kao i njihovoj nesposobnosti da formiraju državu.

Devetnaesti vek doneo je nekoliko promena na prestolu između porodica Obrenović i Karađorđević, ali i postepenu političku, ekonomsku i kulturnu modernizaciju.

Da Vas podsetimo:  Tehnologija srpske napredne vlasti – sve po PS-u

Rusija je propagirala političko i kulturno ujedinjenje svih Slovena (panslavizam) i i danas je svojevrsna zaštitna sila. Srbija je 1882. godine proglašena kraljevinom. Tragični događaji su bili neizbežni, kao što je ubistvo kraljevskog para 1903. i 1934. godine. Pod kraljem Petrom Prvim Karađorđem, Srbija je u Drugom balkanskom ratu 1913. mogla skoro udvostručiti svoju teritoriju, pored toga tu su bili Sandžak, Kosovo i Severna Makedonija. Posle Prvog svetskog rata osnovana je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) pod nazivom Jugoslavija od 1929. godine, koja se izričito proglasila neutralnom.

Nacistička Nemačka je 1941. godine napala Jugoslaviju bez objave rata, ali uz masovno bombardovanje Beograda. Zemlja je morala da se preda, pri čemu su Hrvati često pomagali Nemcima, što objašnjava kasnije tenzije. Ipak, Srbi su ostvarili dve male pobede: u jesen 1941. „Užička republika” je bila prvo oslobođenje jednog nacistički okupiranog područja u Evropi, a 12. februara 1942. godine 105 zatvorenika je uspelo da pobegne iz niškog koncentracionog logora. Sa 1,7 miliona mrtvih, odnosno više od deset odsto stanovništva, Jugoslavija je platila jedan od najvećih danaka u krvi od svih zemalja tokom Drugog svetskog rata.

Sumnjivo NATO bombardovanje

U novembru 1945. harizmatični borac otpora Josip Broz Tito je proglasio komunističku republiku Jugoslaviju koju su činile Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora i Makedonija. Hrvatski diktator Tito se ubrzo okrenuo od sovjetskog modela socijalizma i prišao Zapadu. Početkom 90-ih godina prošlog veka došlo je do raspada jugoslovenske države i izbijanja krvavih ratova u Jugoslaviji. Slobodan Milošević, poreklom iz Crne Gore, pokušao je, kao nacionalistički komunista, da vojno spreči otcepljenje pojedinih država.

U ozloglašenim Balkanskim ratovima krajem 20. veka svi umešani činili su zverstva i ratne zločine. Uzrok i posledicu, žrtvu i počinioca teško je klinički razlikovati s obzirom na godine etničkog nasilja, svađe i proterivanja. Za Zapad je, međutim, srpska strana od početka uspostavljena kao ratni huškač i agresor. Nedelje teškog bombardovanja srpskih gradova od strane NATO-a (sa nemačkim učešćem pod crveno-zelenom vladom) 1999. godine i dalje su veoma kontroverzne, pogotovo što su sprovedene bez mandata UN. U svakom slučaju, Srbi nisu zaboravili reči sadašnjeg američkog predsednika Džoa Bajdena: „Predložio sam da pošaljemo američke pilote i dignemo u vazduh sve mostove na Drini. . .] Predložio sam i da bombardujemo Beograd.“

U međuvremenu, Republika Srbija odavno je parlamentarna demokratija kojoj više nije potrebno spoljno podučavanje. Predsednik je Aleksandar Vučić iz Srpske napredne stranke, dok je premijerka Ana Brnabić, koja otvoreno živi u homoseksualnoj zajednici. Srbi su i u svetu i u svojoj zemlji poznati kao profesionalci, posebno u oblasti trgovine i usluga, ali i nauke. Oni nisu ništa manje moderni i otvorenog uma od bilo kog drugog naroda. A mitovi o njenoj herojskoj prošlosti važni su za njen život, kao što su legende o Tel i Rutlijevoj zakletvi za nas Švajcarce. Srbi su odavno od heroja istorije postali heroji svakodnevice.

Kako nam je Nikola Tesla, srpski genije, promenio život

Vizionar i samouvereni inženjer elektrotehnike Nikola Tesla ne bi bio previše iznenađen što većina električnih automobila danas nosi njegovo ime. Poznavao je pisca Marka Tvena kao i bankara J. Pierponta Morgana i velike preduzetnike Džordža Vestinghausa i Džona Džejkoba Astera četvrtog. Teslini popularni električni eksperimenti fascinirali su njegove savremenike, tako da je brzo postao čudo od deteta visokog društva Menhetna. Takve scenske predstave, međutim, iznervirale su Mihajla Pupina, takođe srpskog profesora fizike na Univerzitetu Kolumbija.

Da Vas podsetimo:  Kraći prilog novijoj nacionalnoj istoriji

Visok, mršav i elegantni Nikola Tesla guste crne kose i impresivnih plavih očiju ubrzo je postao poznata ličnost u SAD. Govorio je američki engleski i nekoliko drugih jezika bez akcenta. Tesla je patio od opsesivno-kompulsivnog poremećaja i plašio se bakterija. Bio je neženja i tokom života je izbegavo sklapanje bliskih ženskih poznanstava kako ga ne bi ometala u revnosnim istraživanjima.

Munje, svetlucave laboratorije

Pronalazač je rođen kao četvrto od petoro dece u Hrvatskoj, u to vreme još uvek u sastavu Austro-Ugarske. Bio je sin pravoslavnog sveštenika i pripadao je tamošnjoj srpskoj manjini, koja je pridavala veliki značaj njihovim junačkim pesmama, igri, muzici i slavama. Tesla je čitavog života bio ubeđen da je svoj inventivni talenat i fotografsko pamćenje nasledio od majke. Posle dugih borbi, veoma inteligentan dečak je uspeo da dobije očevu dozvolu da postane inženjer.

Posle rada u Gracu, Pragu i Budimpešti, Tesla se zaposlio u kompaniji Kontinental Edison u Parizu, gde je 1883. kao trgovački predstavnik napravio prvi motor sa naizmeničnom strujom. Godinu dana kasnije, Srbin se bez novca preselio u Njujork i našao posao kod Tomasa Alve Edisona. Međutim, posao se odnosio na jednosmernu struju, tako da je ubrzo došlo do poslovnog mimoilaženja. Konačno, uz pomoć Džordža Vestinghausa, Tesla je pobedio u „trenutnom ratu“ protiv Edisona, jer je njegova dvofazna naizmenična struja mogla da se prenosi mnogo dalje sa daleko manjim gubicima.

Od 1891. godine Tesla je postao američki državljanin i svojim sunarodnicima i njihovim potomcima podario na stotine patenata i pionirskih izuma. Ovo uključuje radio prenose, kao i električne i mehaničke oscilatore. Svojim visokofrekventnim naizmeničnim strujama Tesla je apsolutno želeo da omogući bežični prenos energije. Napravio je uređaj za korišćenje sunčeve energije i razvio daljinski upravljač za vozila.

Kako su njegove blistave, svetlucave laboratorije na Brodveju bile previše opasne, preselio se u Kolorado Springs 1899. godine gde je sa svojim predajnikom za pojačavanje mogao da generiše napon do 12 miliona volti. Tesla je 1902. godine sagradio toranj Vordenklif na Long Ajlendu sa ciljem da izgradi svetsku radio stanicu, ali je taj projekat morao da prekine 1906. zbog nedostatka novca. Tesla je 1917. opisao osnovne karakteristike radara, a 1921. prijavio se za svoj prvi patent za mini letelicu sa principom vertikalnog poletanja.

Tridesetih godina prošlog veka objavio je planove za geotermalnu elektranu i radio na oružju snopa čestica za elektronsku nacionalnu odbranu. Pet godina pre smrti u 86. godini, osiromašeni istraživač je od jugoslovenske države dobio doživotnu penziju od 7200 dolara. Nikola Tesla se možda i pre teniske zvezde Novaka Đokovića smatra najvećim sinom moderne Srbije. Aerodrom Beograd nosi njegovo ime od 2006. godine.

https://www.sedmasila.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime