Zašto ne formiramo stav prema kvalitetu onoga što neko govori, već glorifikujemo ili diskvalifikujemo taj predlog na osnovu naših političkih i ličnih afiniteta prema predlagaču ili izvoru poruke.
Od Drugog svetskog rata stručnjaci sistematski vrše ispitivanja šta utiče na ljude da neku vest ili poruku prihvate ili ne prihvate. I od početka se pokazalo da je sadržaj poruke samo jedan od faktora koji utiče na to kako će čovek tu poruku prihvatiti i kako će se prema njoj odnositi, tvrdi za Sputnjik socijalni psiholog Dragan Popadić.
Bitan faktor je, napominje Popadić, i ko je izvor poruke. Odnosno, ko je čovek ili institucija što tu poruku šalje.
Brendiranje političara
Sa sličnim odnosom suočeni smo i sad u toku izborne kampanje u Srbiji. Naime, čini se da većina ljudi određuje svoj stav prema onome ko govori, a ne prema sadržaju poruke koju govornik šalje.
Zašto je to tako? Zašto se ne određujemo prema kvalitetu onoga što se govori, već prema autoru te poruke?
Nosilac poruke je važan jer ljudi, prema Popadićevom mišljenju, racionalno na osnovu toga ko je neku vest saopštio zaključuju koliku verodostojnost da pridaju toj poruci, elementima te poruke, koliko poverenja da imaju u taj izvor i koju nameru da pridaju onome ko je tu poruku saopštio.
Nadežda Milenković, kreativni direktor reklamnih kampanja, kaže da smo u privatnom životu pozicionirali ljude vrlo često na osnovu iskustva, ali još češće na osnovu nekih predrasuda. Kad su u pitanju javne ličnosti, tada pak formiramo mišljenje na osnovu toga kako u javnosti prezentuju sebe.
Oni su se, dodaje Milenkovićeva, brendirali. Pozicionirali su se i posmatramo ih kao brendove, a brendiranje je, u stvari, formiranje pozitivne predrasude.
„Kad neki proizvod reklamirate, želite da ljudi imaju pozitivnu predrasudu o njemu. Kad kažete italijanska moda — već imate pozitivan stav o tome, kad kažete nemački auto — to je pozitivna predrasuda gde i ljudi koji nikad nisu vozili ’mercedes‘ i verovatno ga neće nikad ni imati kažu: ’Ma, to Nemac kad napravi… mečka je mečka‘. S druge strane imate kinesku robu, o kojoj takođe imate formirano mišljenje koje je suprotno od ovih pozitivnih predrasuda“, konkretizuje Milenkovićeva za Sputnjik.
Gde je razum?
Za razliku od, na primer, lekara i njihovih uputstava u koja je neracionalno sumnjati, psiholog Žarko Trebješanin smatra da u politici nema egzaktnih dokaza, pa zato preovlađuje iracionalni odnos.
Trebješanin za Sputnjik kaže da isti princip važi i za one političare kojima ljudi slepo veruju ma šta učinili ili rekli, kao i za one političare koji šalju suvislu poruku, ali im ne veruju jer su im antipatični ili su na drugoj strani političkog spektra.
I u jednom i u drugom slučaju nema racionalnog pristupa tvrdnjama koje neko iznosi nego preovlađuju emocije i strasti, tvrdi Trebješanin. A te emocije i strasti zamute poruku koju šalju politički lideri.
Zabluda je, ističe Trebješanin, to što ljudi misle da su veoma racionalna bića i da uvek postupaju onako kako je za njih najbolje i najkorisnije.
S druge strane, socijalni psiholog Dragan Popadić smatra da ljudi ne mogu do kraja sve potpuno racionalno da procene i analiziraju i moraju da se oslanjaju na neke svoje prečice u zaključivanju. Na osnovu toga zaključuju da li toj poruci treba da veruju ili ne, svejedno kakva je ona.
Kao što ne možete 80 odsto ljudi ubediti da obožavaju jednu robnu marku ili brend, pa zbog toga postoje različita tržišta za različite stvari, tako isto je, prema mišljenju Nadežde Milenković, uzaludan pokušaj da neko dobije 80 odsto podrške biračkog tela.
„Nemojte da izgubite ove koje već imate zato što hoćete da zahvatite više i dobijete podršku onih koje nemate“, kaže Milenkovićeva, dodajući da je značajnije da ljudi paze kad pokušavaju da dobiju veći broj glasača, nego što postoji neka tehnika, a svakako ne postoji, koja kaže: „E, ako uradiš ovo i kažeš to, garant imaš još 25 odsto“.
Čijoj laži ćete poverovati i u čiju istinu ćete posumnjati 24. aprila?
Nenad Zorić
rs.sputniknews.com
