Umesto komentara – Otvoreno pismo na tekst Saše Ilića ISPOD REAKTORA (Peščanik, 10.3.2022.

3
100
foto:printscren pescanik.net

Gospodine Iliću, šta mislite koliko bi takvih priča moglo da bude objavljeno, na primer o onome što se krajem devedesetih godina prošlog veka dešavalo na Kosovu? Ne mogu da kažem rata jer tamo rata zapravo rata nije ni bilo – udružena zapadna alijansa, na čelu sa Amerikom, je nad Srbima trenirala strogoću, pa su nas tako nekih šest meseci zasipali bombama i to ne samo onim običnim već i onim kasetnim koje se inače obično ne upotrebljavaju protiv vojnih i strateških ciljeva, već radi civilnih žrtava, pa čak i onih sa obogaćenim uranijumom – na nivou dugoročnog ispitivanja efekata tog novog oružja, pretpostavljam na civilnom stanovništvu, a ne na vojnim i strateškim objektima.

Neću ovde duže o Kosovu, knjigu sam o tome napisao – O OPANČARIMA I OPANCIMA; Beograd, 2012, pominjem to samo zato što vidim u tome i ovome što se danas dešava u Ukrajini mnogo sličnosti, a i mnogo različitosti. Tema je mnogo široka, prevazilazi okvire običnog teksta, pa ću kod nekih tvrdnji ostati samo na nivou pitanja, a podrazumeva se da ću u slučaju potrebe rado pokušati na njih i da oddgovorim.Vidim na kraju vašeg teksta vaš fascinantni CV, pa da se i ja pretstavim – Dragiša Čolić, rođen u Beogradu. Poslednjih dvadeset i nešto više godina advokat – trenutno zamrznutog statusa jer sebe smatram ozbiljnim čovekom, kome ne priliči da se time bavi u ovakvom pravosuđu i kod ovakve vladavine prava. Pre toga privrednik (nikad na državnim jaslama), radio kao pravnik – specijalista za ugovore u spoljnoj trgovini, u najvećim jugoslovenskim firmama Energoprojektu i Intereksportu, posebno na ugovaranju investicionih objekata u inostranstvu (najviše po Africi), pa tako prošao svet uzduž i popreko, da bi krajem osamdesetih godina prošlog veka završio u Londonu kao direktor tamošnje Ineksove firme. Ostao sam tamo punih osam godina, stekao i britansko državljanstvo (naravno zadržao i ovo naše), pa bih sada mirne duše mogao na sve ovo i da se pravim Englez, al’ ne mogu.

Imam lošu osobinu da kad nemam šta da radim, moram nešto da radim, pa tako eto – iz hobija, za vreme bombardovanja počeh i da beležim šta se oko nas dešava, nekima se to dopalo – objavih do sada o tome četitri knjige, proglasiše me za hroničara, navukoh se na pisanje, to me još uvek drži, pa eto, evo me i ovom prilikom. A ako ste još uvek u dilemi „ko sam i od kojih sam“ pogledajte tekstove na mom blog sajtu Opancar.com ili na portalima Koreni i Konkretno – objavili su mi preko 300 tekstova u poslednje tri godine.

Elem, da se vratim na ono gore narečeno – ko ima potrebe za ratom u Ukrajini i zašto. U pitanju su strateški interesi lidera novog svetskog globalističkog pokreta – New order, i njegovih vernih zapadnih saveznika koji se vazda nadmeću u tome ko će da bude prva pratilja Mis Amerike. A Amerika, vazda i pre toga, ima svoje strateške interese u celom svetu – čak i u nadaljim istočnim delovima sveta – Koreji, Vijetnamu, Kambodži, Avganistanu, Južnokineskom moru… Bliskom istoku … Ako nisu u pitanju strateški interesi, onda je u pitanju nezadovoljstvo stanjem demokratije u nekoj od zemalja sveta, koje razume se nije po volji pomenutom svetskom lideru. Negde sam ovih dana pročitao da je Amerika do sada – na ovaj ili onaj način, učestvovala u ratnim intervencijama u preko 50 država sveta. Zašto?

Da Vas podsetimo:  Osvajanje slobode – Oslobođenje

Industrija naoružanja je najmoćnija industrija u Americi. Još u vreme bombardovanja, za vreme pisanja gore pomenute knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA, raspolagao sam podatkom da je američki godišnji budžet naoružanja i vojne opreme 500 milijardi dolara. Neverujem da je danas manji. Znate li koliko je to još zavisnih pratećih industrija i ukupnog broja zaposlenih. Možete li da zamislite haos koji bi nastao kad se tolika proizvedena gvožđurija ne bi trošila, već negde lagerovala, pa tako svake godine. Svaki američki predsednik – pogledajte u natrag, mora da izmisli neki rat. Ako to ne učini, najbolje što mu se može desiti je ono što se desilo Trampu – da ne bude izabran u drugom mandatu, što je inače redovna pojava.

Tramp je zbog toga bio na tapetu tokom celog mandata – svi njegovi pokušaji razgovora sa Rusima ili – ne daj bože, sastanka sa Putinom, nailazili su na oštru osudu, a najviše mu je zamerano to što je navodno pobedio na izborima uz pomoć Rusa – čak je zbog toga bila formirana i kongresna komisija koja je ispitivala te „stravične“ optužbe ne samo prema Trampu, već i prema članovima njegove porodice. Pa ko da poveruje u to da je Tramp pobedio na izborima zahvaljujući Rusima. A čak i da su se Rusi u njihove izbore mešali, koji bi stvarni efekat tog eventualnog mešanja bio. Ko se danas ne meša svakome u izbore – iz ovog ili onog razloga.

A šta je uradio Bajden. Odmah po preuzimanju predsedničke funkcije doneo je odluku – Američki vojnici neće više ginuti u ratovima po svetu. Možete li da zamislite koliko je to – za Ameriku, bila popularna odluka. Nagledali smo se filmova o sudbini američkih vojnika koji se iz Vijetnama i drugih za Ameriku strateški važnih regija raćaju kući.

I počelo se sa primenom te odluke odmah. Najptre sa Avganistanom. Posle 20 godina ratovanja – možete misliti koliko je samo u tom ratu naoružanja utrošeno ili prodato, američki vojnici se vraćaju kući i Avganistan prepuštaju talibanima. Za 20 godina ratovanja vi izgradite i lokalnu infrastrukturu, steknete lokalne saradnike koji su vam prišli u nadi da ćete ih zaštititi od talibana koji su dalekoistočna verzija zloglasne Al Kaide. I sada, vi jednostavno napuštate tu zemlju bez ikakvog prelaznog perioda i te ljude ostavljate na milost i nemilost talibana koji nadiru. A znate kakvi su njihovi sudovi. Gledali smo haos i očaj tih ljudi po aerodromima u pokušajima da se dočepaju bilo kog aviona i sačuvaju živu glavu. Ne sećam se da je svetska javnost bila ovako uzbuđena kao sad u Ukrajini. Koliko bi gospodine Iliću moglo priča da se ispriča o sudbini koja je potom zadesila te ljude i njihove porodice.

Nije se Bajden potom manuo ratova. On je smislio drugu taktiku – da drugi ratuju umesto njih, a oni će ih snabdevati oružjem. I krenuo je već ranije započeti projekat zaokruženja Rusije sa svih strana – sa severa su baltičke zemlje, bivše sovjetske republike, u Poljskoj je postavljen raketni štit – postojao je sporazum o zabrani razmeštanja raketa srednjeg dometa, Amerika je pre toga istupila iz tog sporazumaa. Pre toga su u EU uniju primljene Rumunija i Bugarska (bez ikakvih pristupnih pregovora, otvaranja poglavlja i sl.). I u Rumuniji je potom instaliran raketni štit, suprotno pomenutom prethodnnom sporazumu o zabrani razmeštaja raketa srednjeg dometa.

Da Vas podsetimo:  ŠTA TO BI RIO TINTO?

Rusiji je ostao izlaz na Crno more samo preko Krima, nekada sedištu čuvene sovjetske crnomorske flote koji je pripao Ukrajini, a Krim nije gradila Ukrajina nego Sovjetski savez. Rusija je shvatila da joj Amerika priprema totalno zaokruženje, da hoće da je svede na regionalnu silu i da jednom za svagda završi sa njom, kao protivnikom koji eventualno može da joj parira i sprečava je u glupostima koje pravi po svetu – to je razlog zašto je Rusija aneksirala Krim.

Svakakako ste čuli za sporazum u Minsku kojim je garantovana neutralnost Ukrajine, upravo iz razloga sprečavanja potpunog zaokruženja Rusije. Zašto se istupilo iz tog sporazuma. Kakve su to sad priče da je Ukrajina slobodna zemlja i da može da se udružuje sa kim god hoće?

Svakako ste čuli da Ukrajinci godinama granatiraju Donjeck i Lugansk, bivše sovjetske regije pretežno naseljene Rusima, koje su sada pripale Ukrajini. Ne podseća li vas to na slučaj Kosova i provokaciju na koju je naseo Milošević. Krenuo je da reši problem … ostalo znate – Srbija je agresor i na nju se sručila sva sila ovog sveta, uključujući i sankcije. Zašto?

Zbog strateških interesa Amerike i u tom delu sveta. Poterali su ih iz baze Aviano u Italiji i trebalo je izgraditi drugu bazu. Kosovo je idealna lokacija – tu je Jadransko more, Otranska vrata i izlaz u Sredozemno more gde je vazda igranka svih brodovlja sveta. Kako da se to dešava bez Amerike?

Šta mislite, da li bi Srbija bila bombardovana da je na pregovorima u Rambujeu pristala da se na Kosovu, kao njenoj teritoriji, izgradi baza Bondstil koja zaprema pola Kosova. Ne, danas bi Kosovo i dalje bilo Srbija, ne samo formalno, nego i faktički.

Taktika je jenostavna – nastaviti sa politikom zaokruživanja Rusije i nastaviti sa provokacijama granatiranjem Donjecka i Luganska i Rusija će morati da reaguje. A kad bude reagovala, sručiće se na nju udružena zapadna armada, sa stravičnim sankcijama koje treba da onemoguće svaki normalan život u Rusiji i izazovu bunt stanovništva. Vidite li u tome sličnost sa Srbijom i Kosovom?

A gde su razlike? Srbija je mala i nema rizika od uzvraćenog udarca – uvek me je to potsećalo na scene koje smo viđali za vreme demonstracija, kad policajci sustignnu nekog demonstranta i obore ga na zemlju, a onda se ko zveri ustreme na njega – da svaki od nju zada bar po jedan udarac, jer i tu važi plimpisko pravilo – važno je učestvovati. Sa Rusijom je drugi slučaj – Rusija može i da uzvrati i u tome je suština Bajdenove teorije – Neka sa Rusijom ratuje Ukrajina, a mi čemo da im isporučujemo oružje. I sankcije, do sada neviđene, pride. I medijska kampanja, takođe do sada neviđena. I tu dolazimo do razlike. U slučaju Srbije – i bommardovanje i sankcije i medijska kampanja na strani agresora. U slučaju Ukrajine – opšta medijska kampanja protiv Rusije – iznuđenog agresora, koji kad navedenih igara ne bi bilo ne bi imao ni jedan jedini razlog da zarati protiv Ukrajine.

I to do sada neviđena medijska kampanja. Danas sam prvi put prekinuo slušanje dnevnika u 19 tv N1, koji inače redovno slušam. Možda više i neću – dve trećine dnevnika je pretvoreno u kampanju o kojoj govorim. Zar je normalno da od početka dešavanja u Ukrajini do danas u toliko dugim prilozima, za sve to vreme, ne bude ni jedna jedina reč u prilog one druge strane. Želeo sam, na primer, iz „mog“ dnevnika da čujem šta je istina o laboratorijama za proizvodnju bojnih otrova koje je Amerika instalirala širom Ukrajine, makar samo o onom što je tim povodom rečeno na raspravi u američkom kongresu i ispoljenoj zabrinutosti da to što su Rusi razorili i zaplenili ne bude upotrebljeni protiv onih kojima nije bilo namenjeno. A da tu nečeg ima dokaz je što je i u Ujedinjenim Nacijsma podnet zahtev da se to ispita. Ni reči o tome da se slučajno ne bi narušila naručena kmpanja.

Da Vas podsetimo:  KOLIKO VREDI ŽIVOT?

Zar je u redu da nova šefica Evropske unije, Ursula fon der Lajen, Nemica, Ruse koji su u Drugom svetskom ratu imali 17 miliona žrtava – od strane Nemačke, naziva fašistima.

Koji su efekti današnjeg zapadnog samita u Parizu – poziv Rusije na potpunu predaju i kapitulaciju. Zašto su ti ljudi trošili struju, kad znaju da je to za Rusiju nemoguć uslov.

Da li Evropi sve to odgovara? Ne – pa zašto tako slepo prati Ameriku. Zašto se ne otvore pošteni međunarodni pregovori i sagledaju pravi uzroci ove iznuđene ruske agresije na Ukrajinu. Ima li i Rusija pravo na svoje strateške interese – i to isključivo radi svoje samoodbrane.

Dokle to ide? A sve to postaje i ružno – evo dok ovo pišem stiže vest da je u avionu Er Srbije koji je poleteo za Moskvu, podmetnuta bomba. Po proceduri, avion je morao da se vrati u Beograd. Time je osujećena i ta jedina veza sa Rusijom – ima li i tu mesta za priče. Autor ove opake domišljenosti je sada ponosan. I on je učestvovao u kampanji – kao u onoj gore pomenutoj priči o gomili policajaca koji nasrrću na palog demonstranta.

A bogami, sve to može da ispadne i jako opasno. Rusija ovaj rat ne sme da izgubi, jer bi to bilo ravno njenom samoukidanju – ono na čemu Amerika radi. A ako je udružena svetska armada uz pomoć ovih stravičnih sankcija do toga dovede – Rusija je već rekla da su ove sankcije ravne objavi rata, može svašta da se desi – a onda, nije ni važno da li je neko pritisnuo ono dugme iz straha ili očaja, irelevantno je.

Nas pravnike su učili onoj maksimi koja potiče još iz Starog Rima – Audiator et altera pars (čujmo i drugu stranu). A toj unisonoj euforiji ste eto svojom pričom ISPOD REAKTORA podlehli i vi gospodine Iliću.

To je priča jednog običnog građanina, koji nije ni političar, ni politkolog, ni istoričar, već samo hroničar, možda će mi profesionalci iz pomenutih struka nešto i zameriti, demantovati – ne mari, bar ću da ih izvučem iz mišje rupe i nateram da progovore.

I na kraju – da li i ja saučestvujem u stravičnim izbegličkim prizorima kojima nas zasipaju. DA, mnogo, ali za razliku od ovde pominjanih ja pokušavam da proniknem u prave uzroke toga, jer smatram da je to mnogo delotvornije od ovoga što se radi pod parolom Stop the war – naravno pod pretpostavkom da su neutralni i da naloge ne dobijaju od svojih gazda.

autor:Dragiša Čolić

 

3 KOMENTARA

  1. Свиђа ми се како је написано и аргументи су на правом месту. Америка заједно са својим трабантима је највеће зло овог света. Одатле нам долазе све патологије света, и содомија, педофилија, и лажи чак и на највишем државном нивоу. Шта је данас Америка? Мислим на САД, једна држава препуна мржње према свему што не личи на њу, агресивна и патолошки себична, она је постала светски силеџија и њој се мора стати на пут. Наћи ће се већ неки бата који ће јој зачинити чорбу! Можда је већ ТУ?!

  2. Postovanje gospodinu Colicu. Znate, vi ste hronicar dogadjaja, belezite ono sto se zaista desava, a gosn Ilic samo pise ono za sta je placen. Razlika je ogromna! Pozdrav.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime