Van vidokruga turista

0
84

Dok s govornica i dalje stižu apeli da se ne ide u Hrvatsku na more, iz hrvatskih medija stižu „objektivne“ analize o broju turista iz Srbije. A ta šačica turista, sa svojom skromnom prosečnom platežnom moći, ide svojim putem po malo sunca i morske soli. Zajedno sa onima kojima je status turista silom nametnut 90-ih i koji odlaze i da malo, na kašičicu osete izgubljeni zavičaj. Ali njih već niko ne broji niti se na njih obazire.

Prema narodnom verovanju od današnjeg praznika, Preobraženja, cela priroda počinje da se preobražava, najčešće više nema velikih vrućina, a veruje se da je Preobraženje poslednji dan za kupanje u rekama. Al’ za kupanje i uživanje u moru… e tu postoji duboko ukorenjeno verovanje da lepo vreme traje znatno duže i da je u direktnoj vezi sa količinom slobodnog vremena i novca koji je na raspolaganju za godišnji odmor. Pored vremena i para, u Srbiji građani, valjda kao i svugde u svetu, godišnje odmore planiraju u zavisnosti od raznih faktora i preferencija. Nema tu mnogo filozofije. Kao kad se kupuju peškiri za plažu u nekom popularnom lancu butika, gleda se kvalitet, dezen, cena… ne razmišlja se da li taj proizvođač tamo negde izrabljuje maloletnu decu, niti u kojoj meri se pridržava ekoloških principa. Barem većina ne razmišlja o tim pitanjima, koje doživljava dalekim i gotovo apstraktnim. Pa tako i sa izborom destinacije za tradicionalni godišnji odmor, ko ga još uvek može vremenski i finansijski priuštiti. Nije zabeleženo da je neko od tzv. običnih građana preskočio Hrvatsku zbog genocida u Drugom svetskom ratu, žrtava i stratišta. Čak ni kad su ta stratišta u neposrednoj blizini plaža, kao što je slučaj na Pagu. A kamoli kad su izvan vidokruga, kilometrima daleko kao što je Jasenovac, izvan iskustvenog, bliskog, poznatog polja.

Da Vas podsetimo:  ZAŠTO SE NEMCI OPET PLAŠE DONALDA TRAMPA?

Zašto bi neko u planiranju svog slobodnog vremena i morao da se obazire na istorijske tragedije? Njegovo je pravo da svoje vreme i svoj novac potroši gde mu je volja i kako mu je volja. U ime dobrih starih vremena, kakva se u Srbiji još uvek pamte, pa često i idealizuju, mnogi se odlučuju baš za odmor u Istri ili Dalmaciji, po „otocima“, jer ih tamo vuku lepe uspomene. Mnogi biraju blisko govorno područje, mnogi geografsku blizinu. Lepota prirode, navika, nostalgija, praktičnost… Mnogo je razloga i svi su legitimni. Apsolutno je legitimno i to da neko nagazi gas dok autom prolazi pored u poslednjem ratu spaljenih, opustelih kuća jer ne želi da mu remete bezbrižnu idilu u koju se zaputio ili iz koje se vraća. Skrenuti pogled, kako se to samo u Srbiji ume, u blaženom neznanju i zadovoljstvu istim. Kao što je legitimno da promeni TV kanal dok mu neko s govornice spočitava gde provodi letovanje.

A da li je legitimno da sa govornica i TV ekrana dolaze takva spočitavanja i poruke? Da li nas one, kako neki u Srbiji s gnušanjem primećuju, vraćaju u prošlost, šire nacionalizam, potpiruju netrpeljivosti? Znači li to onda da takve teme treba izbegavati? Ili im samo treba pažljivo pristupati, odgovorno i promišljeno? A ko je taj koji će proceniti gde je granica između odgovornog spominjanja Jasenovca i onog u dnevnopolitičke svrhe? Na osnovu kojih merljivih kriterijuma se procenjuje da li je onaj koji poseže za bolnim temama zloupotrebio te teme? I otkad je veći problem postao spominjati Jasenovac od Jasenovca samog?

U zemlji u kojoj je jedan od glavnih izvora znanja o Jasenovcu nedavno snimljeni film upitne estetske vrednosti, nije lako odgovoriti na ova pitanja. Nisu jednostavna kakvim se čine. Nije jednostavno ni jednu zanemarenu, toliko decenija nepopularnu i skrajnutu temu nametnuti javnosti. Posezanje za populističkim potezom stavljanja u isti kontekst sa nečim sa čime se svako može identifikovati – sa godišnjim odmorom, to jasno i dokazuje. Uostalom, to pokazuju i reakcije na raznim društvenim mrežama i portalima onih koji se utrkuju da pokažu da „nisu poslušni“ i da oni baš uživaju u Hrvatskoj, i da imaju i mnoštvo prijatelja „s one strane“. Stari poznati argument: „Imam prijatelja Srbina/Hrvata“, koji bi valjda trebalo da potvrdi da taj što ume da prijateljuje istovremeno je operisan od nacionalne netrpeljivosti, neizostavno se koristi kao argument kod svakoga ko sebi pokušava da dokaže legitimitet da komentariše ovu temu. A jednako je nakaradan u svojoj suštini kao i onaj drugi poznati: „Nije mi se ništa ružno desilo u Hrvatskoj na moru“.

Da Vas podsetimo:  Voljena Srbija… (8) Blindirana vozila i tamna stakla?

I dok s govornica i dalje stižu apeli i osude, iz hrvatskih medija stižu „objektivne“ analize o broju turista iz Srbije. A ta šačica turista, sa svojom skromnom prosečnom platežnom moći, ide svojim putem po malo sunca i morske soli. Zajedno sa onima kojima je status turista silom nametnut 90-ih i koji, pored svega ostalog, odlaze i da malo, na kašičicu osete izgubljeni zavičaj. Ali njih već niko ne broji niti se na njih obazire.

Piše: Olivera Radović

izvor:https://p-portal.net/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime