Spomenko Gostić, poginuo je na današnji dan 1993. godine. Bio je najmlađi borac Vojske Republike Srpske koji se sa samo 14 godina pridružio ratu, a odlikovan je i Medaljom zasluga za narod.
Spomenko je rođen je 15. avgusta 1978. u Doboju, a zbog izbijanja rata u BiH nije stigao da završi ni osnovnu školu.
Vrlo mlad je ostao bez oca, a 1992. godine, početkom rata, živeo je sa majkom Milenom u selu Jovići kod Maglaja.
„Dok moja noga ne kroči na Maglaj, ja ne idem odavde“, govorio je kada je dobio mogućnost da izađe iz ratnog užasa i svoj dečački život nastavi u Parizu.
Imao je 15 godina kada je dao život za Republiku Srpsku, a pamtiće se njegove reči:
„Imamo mnoge slučajeve gde je bilo teško, ali se sve opet nekako izdrži. Imao sam slučajeve da se nagazi na minu, naišao sam i odbila je prvi točak. Ovo mi je druga rana, mene je bacila detonacija i tu me je geler okrznuo, ali opet se sve savlada.
Tukli su me mecima, ali i to sam izdržao. Kažem da mi ovde dobro i fino, sarađujem sa vojskom, hranim se sa vojskom, spavam… Nemam oca nemam majke, ostao sam samo sa babom, ali je ona poginula baš kod ove kuće tu.
Ne plašim se. Nekad imam malo strah, ali savlada se i to. Uvek imam oružje. Non stop napadaju, ali neće dugo. To su izdajice svog naroda. Ja sam se dobrovoljno javio da pomognem svom narodu da se oslobodimo od neprijatelja.“
Na pitanje šta ima da poruči svojim saborcima odgovorio je:
„Da se drže hrabro,
da ne bježe od linije,
da se bore kako treba!“
Poginuo je tako što je pretrčavao preko vatrenog položaja žureći kući da ispeče hleb. Međutim, granata je bila brža…
