Usta nam puna „Oluje“, a glavom, bojim se, bije promaja…
Danas i sutra su vest, a već prekosutra Guča, gologuze mučenice i sitne tabloidne šićardžije oduvaće nevoljnike dalje i grđe nego što su „vetrovi“ koji ih sabraše u Srbiju!
Ne kudim druge, polazim od sebe, isto govno k’o i svi- beležnicom ne tražim ljude već priču koja će dobro prodati muku nesrećnika, po mogućstvu što crnjeg, mesnatijeg za to prokleto slovo, žalovnijeg od žalovnog, lakog na suzu, lakog na vrisak i vapaj koji će do sledeće zgode ostati nečujan, proteran u korice beležnice krvavije nego s kućnog praga!
Valja, valjda, imati mučenike u rezervi kako bi mi mali i licemerni imali čime da opravadamo sebe u ogledalu kadi ih se, tako o datumima, setimo pa potegnemo ko bradatu ženu u cirkusu, gostujuću atrakciju, lažno saosećamo a iskreno se nadamo da odmah iza korica sklopljene beležnice čeka Stanijina guzica i slatki zaborav…
Mislim na sve prognane i zlosrećne, jednako iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije- još je izbegličkih kampova u kojima osviću čekajući da životu dosade i da ih ostavi na miru, jer nada zaista umire poslednja, ljudi prepukle duše mnogo pre nje!
Bio sam, video, proveo dane po kampovima, udžericama, vrtačama zvanim privremenim- doveka smeštajem, enklavama…ista lica, iste priče, ista isprazna pitanja i jedini suštinski odgovor: može li ta smrt malo da požuri?!
Ne preterujem, verujte, mučenike koje su svakojake oluje uprtile na zavežljajima put Srbije, danas mnogo više boli ta „zavetrina“ u koju su izbegli posle vetrova mržnje i zla!
Zavetrina zaborava, zavetrina beležničkog sećanja o datumima iz kojih nisu iskoriačili ni pedlja! Zavetrina u kojoj se kriju kao, rekoh, cirkuske atrakcije, pa na „aplauze“ izađu na kratko, stanu pred „zaprepašćenu“ publiku, izvedu svoju tačku i vrate se zavetrini do sledećeg licemernog poziva na bis.
Evo sam pre neki dan pisao o ličkoj ljudini Marku Đilasu, ostavio u Srbu i prag i levu nogu do kolena. I o ženu mu, Nevenki, jednakom junaku gotovo raspolućenoj rafalom po stomaku.
Našla se u onoj bombardovanoj kolini izbeglica, u traktorksoj prikolici, s dvoje nejači i dvoje staraca, a Marko danima ni glasa o njima…
Ništa njima moja priča ne znači, meni su učinili ispričavši je, eto tek da imam za čim da sklopim beležnicu…
I sedim to veče u kafiću, onako usputno, preko abrova o nekim prsatim starletama u usponu pomenem drugu i priču o Marku.
Gleda me onako ljutito što gorčim espreso u prijatnoj noći lakoće ispraznog postojanja, i da je barem odćutao ali ne, morao je ablek da progovori glasom mnogih, nažalost: „Pa dobro, šta ih boli uvo, skućili su se na kraju“!
Žali bože one pepeljare kud ga ne udarih, ali sam jednako kurvinski odćutao!
A, šta su trebali nakon toliko godina?!
Čovek izgubi ključ od stana pa napravi novi, pa što se ne bi i oni iznova skućili?
Jel trebalo da ostanu negde na ledini, u šikari, u trnju da bi bili dovoljno prognani za naš ukus i nešto samilosti i saosećanja?!
Ima, znam, i fukare kojima je rat bio brat- drva kroz koje mnogi od nas nakrivo gledaju šumu, ali ovo nije slovo o njima, ovo nije čak ni slovo u sećanje na stotine hiljada zlosrećnika iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije, već iskrena žal jednog od licemera koji jedri na povetarcima nakon svih oluja!
Aj’ da se strpimo još danas i sutra, a već preokosutra neki će lahor doneti slatki miris s nauljenih heroina plićaka i premalanih političkih šićardžija.
Do sledeće zgode kada ćemo iskreno saosećati, dok se pivo ne ohladi a nekakva Soraja ne promeni tange…
Mihailo Medenica
Dva u jedan
