Uloga televizije u svakodnevnom životu današnjeg čoveka uveliko je postala prenaglašena.
Televizija se nameće čoveku. Ona više ne informiše, ne obrazuje i ne zabavlja, ona sve više nastoji da “rešava životne probleme” ljudi. A to je kao dobrovoljna robija.
Naravno, u meri u kojoj mi sami televiziji poklonimo naše poverenje i prihvatimo je kao neophodnost. A šta nam ona donosi na planu našeg psihofizičkog zdravlja?
Magijska moć televizije prevazišla je sva očekivanja, a po svom uticaju na ljudsku dušu ona je danas verovatno bez premca. Upravo se zbog toga vodi tolika borba među političarima za sfere uticaja na ekranu. Zato su i toliko skočile tarife za svaki reklamni minut. Na televiziji jedni te isti događaji mogu se prikazati na različite načine, pri čemu se u korenu menjaju opažanja/perspektiva/ gledalaca.
Televizor je bukvalno prodro u naše kuće, pretvorio nas je u robove jednog sanduka, napunjenog elektronikom od tranzistora i shema. Koliko vremena svaki dan provodimo kraj ekrana? Prema skromnim proračunima prosečno oko 2-3 časa dnevno. Međutim, nije malo ljudi koji gledaju televiziju po 6-8 i više časova dnevno. Ali čak i pri najminimalnijoj količini gledanja televizije, godišnje gubimo najmanje mesec dana svog života, provodeći to vreme kraj, kako ga zovu, malog ekrana. Kod mnogih ljudi ta količina je veća 23 pa čak n 6 puta. Da li je opravdano ovakvo rasipništvo?
Ovde ne treba da greše dušu čak i najžešći protivnici televizije, jer postoje emisije saznajnog, naravstvenog, duhovno-estetskog karaktera koje mogu da blagotvorno deluju. Ali takvih emisija je veoma malo, one predstavljaju pre izuzetak od pravila. I ta pozitivna strana je ništavna u poređenju s negativnim dejstvom televizije na čovekovu dušu i organizam.
Televizor porobljava našu volju, čini čoveka pasivnim, duhovno lenim, ponekad ga prosto biorobotizuje. Televizija je unela u naše duše strašne i razvratne prizore u koncentrisanom obliku, scene ubistava, nasilja, seksualnih izopačenosti, divljih orgija. Mi kao da se satima nalazimo sami u društvu manijaka, ubica, prostitutki, homoseksualaca, ludaka, koje dobrovoljno puštamo u svoje stanove.
Posle večernjih gledanja televizije neretko se narušava noćni san, ljudi sanjaju košmare, a naročito stradaju deca i omladina. Tako se stvaraju neurotski poremećaji, menja se ponašanje dece, pojavljuju se razdražljivost, drskost i grubost prema okolini, sve do neadekvatne agresivnosti.
Nikakva informacija u suštini ne iščezava bez traga. Strašne slike ostaju u čovekovoj podsvesti, često ponovo izbijaju, ispunjavajući snove užasima i košmarima, na različite načine dejstvuju na psihu, sakateći naše duše. Učestali slučajevi svih mogućih izopačenosti i svakojake gnusobe, porast groznih uličnih scena, otmice aviona, svakojaka nasilja, umnogome su rezultat ne samo lošeg vaspitanja, nego i uticaja televizije.
Naročito zapanjuje izbor filmova koji su preplavili u poslednje vreme televizijske ekrane: primitivizam, vulgarnost, bestidnost, loš kvalitet režije, pornografija itd. – kao da je neko postavio sebi cilj da razvrati Rusiju preko televizijskih ekrana. Veliki deo stanovništva sigurno to shvata, ali ništa ne može da učini. Osim toga, u samom čoveku kao da se dve sile bore. Jedna od njih teži svemu što je zabranjeno, teži snažnim doživljajima, čak i nepristojnostima, tobože iz radoznalosti.
Televizija bukvalno hipnotizira gledaoca (ne samo preko seansi zdravlja Kašpirovskog), programira, kodira našu psihu po isplaniranom scenariju, slabi naše pamćenje, iscrpljuje nervni sistem, dovodi do bolesnih sklonosti (narkotelemanije), odvodi čoveka u svet iluzija i laži, politizira, uvlači u sve moguće nepotrebne scene, razvraća našu decu (i nas same). Opasno je i zračenje od televizora, jer vibracija televizijskih talasa nije svojstvena našoj prirodi i pogubno deluje na čovekov organizam, sve do razvoja onkoloških oboljenja.
Televizija pogoršava sluh i vid, doprinosi sužavanju i začepljenju sitnih moždanih sudova (kapilara) usled venoznog zastoja krvi u velikom mozgu zbog naprezanja senzornih struktura prilikom gledanja televizije. Televizor guši čovekovu duhovnost, oduzima deci detinjstvo, dovodi do nepokretnog načina života, odvaja od fizičkog rada. Najstrože domaće doziranje televizijskih emisija najneophodniji je uslov našeg današnjeg preživljavanja.
U celini pak treba se rukovoditi načelom: što se manje uključuje televizor, to bolje. Ma koliko bio zanimljiv televizijski program, posle njegovog gledanja na duši ostaje nekakav talog u vidu opijenosti, opšte slabosti, oseća se neka vrtoglavica, a glava ponekad kao da je pokrivena nekakvom koprenom.
Svest o neophodnosti unošenja tišine u naš život i borbe sa telenarkomanijom, pomeranja akcenata s politizacije na naravstvenost i istinsku duhovnost – to su realni aspekti našeg mogućeg ozdravljenja: i duševnog, i fizičkog.
