Praktikujući rasizam počinje rečima, imenovanjima, oznakama, nastavlja se (zlo)delima i završava poništavanjem svakog traga humanizma, u najgorem slučaju zločinom genocida, pokušanim i izvršenim narodoubistvima.
Ovo poslednje se dešavalo kroz čitavu istoriju čovečanstva, mnogo pre nego što je Rafael Lemkin dao naziv i pravnu definiciju ovog „najstrašnijeg zločina, koji istorija čovečanstva poznaje“ (1949.), koji je tek potom odgovarajućom odlukom UN ušao u međunarodno pravo.
Egzistencija, vršenje zločina genocida time dakle nije počelo, već je samo pravno sankcionisano.
To znači, ne samo Jermeni, Jevreji, Romi, Srbi s punim pravom oplakuju genocidni usud svojih naroda, to su svojevremeno doživeli a bez da su preživeli već npr. i Kartaginjani (antički Rim), Maje i Inka (srednjevekovna Španija), Herero (carska Nemačka), kao i mnogi drugi narodi, koji su se našli na putu po pravilu zapadnih imperijalnih sila.
Poneki su na jedvite jade preživeli, kao ostaci starosedeoca severnoameričkog kontineta (SAD), Buri u Južnoj Africi (Velika Britanija sa prvim koncentracionim logorima u istoriji čovečanstva, takođe za starce, žene i decu), oko 10.000.000 starosedelačkih žrtava u Kongu (Belgija), itd.
A žrtve su uvek bile „primitivci, varvari, nevernici, niža rasa, neljudi…“
Da li je označavanje EU „Evropom“ a SAD „Amerikom“ nadmeno, samoprecenjeno, osiono uzurpiranje pretpostavljene vlasti nad definicijama stvarnosti, koje signalizuje latentni rasizam i, istovremeno, više/manje ispotiha pretendovanje na vlast nad dotičnim kontinentima i šire?
Ne, ovo nije puko teoretisanje, jezičko-filozofski inspirisano pseudopsihologiziranje ili, narodski rečeno, cepanje dlake na dvoje i troje, jer sve što je npr. sledilo 1939. godine bilo je najavljeno, moglo se iščitati iz Hitlerovog „Majn Kampf“ a njegovo obznanjivanje potrebe da „Nemci moraju, imaju pravo da dobiju neophodni životni prostor“ vrlo brzo je rezultiralo najpogubnijim sukobom u istoriji čovečanstva, Drugim svetskim ratom.
I u slučaju najgorih zločina i katastrofa važi biblijsko: „Na početku je bila reč:“
Da li je dakle nevažno, samo bezazleno, naivno, usputno, da li je slučajno kada Donald Tramp uzvikuje „Amerika na prvom mestu!“ i misli na svoje SAD a vodeće elite u Briselu, Berlinu, Parizu, Londonu, itd. sve vreme oglašavaju da „Evropa“ pomaže Ukrajinu oružjem, dok to čini EU a u ime NATO-pakta, i oni zapravo smeju da govore samo u njeno ime?
Pri tome Severna Amerika ima površinu od 24.710.000 km2 a SAD zauzimaju 9.834.000 km2, dok 27 država-članica EU pokrivaju 4.233.000 km2 a samo evropski deo Rusije do Urala ima oko oko 4.000.000 km2, dakle oko 40% evropske kopnene mase.
Samosvojno preuzimanje uloge vodećem ako ne i singularnog govornika u ime čitavog kontinenta je, dakle, u oba slučaja, kako sa tačke gledišta geografije, tako i geopolitike tj. međunarodnog prava apsolutno neprimereno.
I da li smo mi svesni, mi koji ne pripadamo ni EU ni SAD, u kojoj meri smo i mi taj narativ u svakodnevnici usvojili i služimo istom principu jezičkog oblikovanja stvarnosti, koji pak nije niti nevažan, niti bezazlen, naivan a još manje slučajan?
A jezičko oblikovanje stvarnosti je istovremeno jezičko oblikovanje svesti. Dijametralna razlika je, svakako, ko smišlja, sa kojim ciljem i u čijem interesu neki narativ a ko ga konzumira, usvaja, podleže mu. Jer čitava istorija pokazuje da Srbi za dotične autore, koji sebe smatraju obdarenim „predodređenim gospodarstvom“, predstavljaju one „sa druge strane“, one „primitivce, varvare, nevernike, nižu rasu, neljude…“
Da nije ovo, međutim, ono poslovično pravljenje magarca od komarca?
Teško, jer svaka analiza mora da pokuša da otkrije prapočetak jednog procesa, odnosa, itd. Nastajanje gripa ne počinje kijanjem, kašljanjem i bolovima u grlu, već pojavom, dolaženjem virusa, koje je po pravilu teško primetno ili neprimetno.
To važi kako u biološkim, tako i u socijalnim relacijama.
Ante Starčević, duhovni otac Srbocida hrvatske države 1941-1945, počinje npr. svoju militantno-rasističku teoriju tvrdnjom, da su Hrvati „narod rođenih gospodara (…) naučnik iz 17. veka je potvrdio svedočenje svih razumnih naučnika, da su Hrvati jedan gospodarski narod, koji je porobio domaće stanovništvo u ovim zemljama te da ime „Serbia“, što je isto što i „Servia“, dolazi od ropstva (…) a taj isti naučnik drži Hrvate za jedan narod, koji se razlikuje od Slovena…“
To na prvi pogled govori o jednom zalutalom demagogu, koji nenaučno fantazira i smišlja nekakve kafanske teorije o navodnoj veličini svoga naroda, o klasičnom pokušaju lečenja kompleksa nižih vrednosti kompleksima viših vrednosti. Nešto, dakle, što zaslužuje pažnju pre svega psihologa i psihijatara, a ne socijalno-kritičkih analitičara.
On, međutim, potom prelazi na svoju konkretnu ciljnu grupu i situacija se radikalno menja:
„Srbi sa leve obale Dunava su bili robovi Poljaka, Hrvata i Avara i oni nisu bili pozvani od Iraklija i nisu se borili protiv Avara, nego su, kada su Hrvati pobedili Avare, pobegli Irakliju i on im je dao Makedoniju da se tamo nastane (…)“
Starčević registruje i karakterističan izgled Srba: „Još krajem 5. stoleća bilo je na onoj strani Dunava ljudi, koji su govorili grčki, ali – kako se jedan hroničar seća – to su bili zarobljenici iz Trakije i Ilirije; zarobljenici, koje je svako već na prvi pogled mogao da prepozna kao nesrećnike prljavih glava i pocepanog odela (…) Nikada i ni u kom obliku ne bi jedan razuman čovek mogao da sebe nazove Srbinom ili Slovenom i tako će uvek i ostati. Nauka ne podnosi ova imena i oba moraju, sa prosvećenošću, da iščeznu…“
On je, ovim povodom, ubeđen u saglasnost svih „razumnih“ ljudi: „Ko još ne vidi, da Sloven i Srbin isto znače – naziv za roba?“ Ali, Srbi ne samo da su, znači, „rođeni robovi“, ne, čak i „… njihovo ime smrdi na svrab… (…) „svako hrvatsko dete zna da je „Serb“ pravi i istinski koren glagola „serbit» (…) „zar je moguće da je bilo koji narod dobio svoje ime od „Serb“, od jedne bolesti?“
U istom dahu (a kako bi i moglo da bude drugačije?), objašnjava Starčević i jednu „očiglednu“ vezu između Jevreja i Srba: „Ne može se utajiti, da su Jevreji doneli „Serb“ iz Egipta (…) u najstarijim knjigama se govori o ovoj bolesti, koja je skoro uvek pomešana sa gubom…“ I, pošto je uverio svoje čitaoce da su Jevreji u Egiptu, dakle, bili vrlo „serbivi“, on kruniše ovo svoje antropološko-etnološko i biblijski-istorijsko otkriće tvrdnjom, da Jevreji (znači – nisu izbegli sa Mojsijem, već da su) kao gubavci proterani iz Egipta.
Na isti princip, šemu, način govora i delanja nailazimo i pri pripremi ubilačkog, protivpravnog i beskrupuloznog NATO-napada na Srbe krajem 20. veka:
„Srbi… To je ljudska životinja u najgorem izdanju!“ (…) i životinje koriste svoje resurse znatno umešnije nego ovi naopaki stvorovi, čija je pripadnost ljudskoj rasi u velikom zakašnjenju (…) nepismeni, degenerici, silovatelji, ubice beba, kasapi i agresori (…) narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista (…) to je danas jedan bolestan narod, već odavno zatrovan, zapao u opasnu kolektivnu paranoju. (…) rasa parija, trule jabuke u buretu Evrope. Oni moraju da budu neutralisani!”
U oba slučaja, znači, i u masi drugih, susrećemo se sa uspostavljanjem rasističke jezičke relacije „rođeni gospodari/rođeni robovi“, kojoj slede eskalacija, nasilje, zlodela, koja uvek u sebi nose genocidni potencijal.
Sigurno, ovo su radikalni primeri, koji se odnose na radikalne procese i odnose, na odgovarajuća zbivanja i njihove posledice. Može li se zapravo već u naizgled bezazlenom narativu „SAD, to je Amerika, EU, to je Evropa“ iščitati isti princip i stav „nadređeni/podređeni“ ili šta više „realni gospodari/realni ili barem potencijalni, jer manje vredni robovi“?
Ili je to bura u čaši vode?
Mišljenja sam da već ni to ne bi trebalo, ne bi se smelo olako shvatati, jer to jeste jedan od mozaičkih kamenčića hijerarhijske piramide, koju Zapad milenijumima gradi i neguje, kojom obrazlaže i opravdava svoju beskompromisnu težnju ka bezuslovnoj svetskoj supremaciji.
Zahvaljujući takvim kamenčićima kod mase ljudi se skoro neprimetno usađuje svest da su najbolji filmovi oni iz Holivuda, najkvalitetnija moderna muzika stiže iz anglosaksonskih zemalja, sva moda dolazi sa te strane, Oskara i Nobelovu nagradu dodeljuje Zapad i sl.
Istovremeno se neumorno koriste i svi drugi resursi – poplava ciljanih i interesno motivisanih javljanja u (više/manje suptilno kontrolisanim) medijima, zveckanje i povremena upotreba oružja, insistiranje na dominantnoj ulozi dolara u svetskoj trgovini, kontrola Svetske trgovinske organizacije i Međunarodnog monetarnog fonda, što snažniji uticaj u UNO, itd.
No zašto bi bilo ko, zašto bismo mi podržavali, usvajali i širili već taj „mali“ narativ, koji sasvim sigurno nije niti nevažan, niti bezazlen, naivan a još manje slučajan? Mi, koji za njih a kako nas čitava istorija uči, predstavljamo one „sa druge strane“, one „primitivce, varvare, nevernike, nižu rasu, neljude…“?
Svakako, vrlo je blizu pameti skoro automatska reakcija u nas na ovakve priloge – ne, to je smešno, možda eventualno važi za druge, ali mene niko ne može da indoktriniše, instrumentalizuje, izmanipuliše, ja uvek podrobno razmišljam i tražim istinu i tek kada je pronađem, tada reagujem…
No dobro, za one koji ovakva razmatranja smatraju preteranim i nategnutim, jezičko-filozofski inspirisanim pseudopsihologiziranjem, odnosno pravljenjem magarca od komarca i teranjem mak na konac, dobronamerni apel je da zaista razmisle i traže istinu, pre nego što koriste, upotrebljavaju i šire dotični narativ.
Jer istina je, još jednom, da on niti u geografskom, niti u geopolitičkom odnosno međunarodno-pravnom pogledu nije istinit, ne odgovara stvarnosti.
Zaključno, jer kao što je poznato, svaka čaša meda ište čašu žuči, ovde jedan jedini jezičko-filozofski postulat, upravo o relaciji istina/svest/stvarnost:
Ko god akceptira istinu (postojanje) stvarnosti, on mora prethodno da akceptira stvarnost (postojanje) istine.
U konkretnom slučaju – EU nije Evropa, SAD nisu Amerika. Oni nisu naši gospodari.
