Marko Đurić, šef Vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju je koačno dosanjao svoj san – da vozom uđe na Kosovo! I to kao glavni vožovođa, što je posle onog debakla sa crkva-vozom iz januara 2017. godine, velika stvar. Juče je u Minhenu, posle nedavnog dogovora o uspostavljanju avio linije Beograd – Priština, u prisustvu svog šefa nad šefovima Aleksandra Vučića i kosovskog predsednika Hašima Tačija, a sve to pod patronatom ličnog Trampovog izaslanika Ričarda Grenela, potpisao i sporazum o otvaranju železničkog koridora između Beograda i Prištine.
Generalno, u pravu se svaka saglasnost volja smatra sporazumom. Međutim, daleko od toga da tu nema nekih gradacija. Dok Tači to što je potpisano naziva sporazumom (podrazumeva se da ugovor dolazi na kraju sa svim detaljima posla), Vučić to naziva pismom o namerama – Leter of intend, kako bi se to na engleskom nazvalo, jer pretpostavljam da taj dokument nije sačinjen na srpskom jeziku. I dok između sporazuma i ugovora nema velikih razlika, između pisma o namerama i sporazuma itekako ima, pa ja ne verujem da bi Grenel, koga nazivaju i Trampovim buldožerom, u poslu kojem je kumovao, dozvolio toliku različitost u tumačenju toga što je potpisano.
Ko je taj dokument potpisao sa kosovske strane ne znam, ali je upadljivo drastično sniženje rejtinga potpisnika sa srpske strane, jer Marko Đurić, nije ni premijer, ni resorni ministar, ni državni sekretar u naadležnom ministarstvu, već samo šef vladinee kancelarije zadužene za određena pitanja, čija je uloga isključivo pomoćnog – administrativnog karaktera. Dobro, sve zavisi od datog punomoćja (ono je ovde moralo biti dato u pisanoj formi), ali informacije o tome nisu objavljene.
Bilo kako bilo, Marko Đurić će se ukazanom čašću osećati izuzetno počastvovanim i ako jednog dana taj voz svečano krene na svoju prvu zvaničnu vožnju, on – na obe strane, pa tako i sa kosovske, treba da bude svečano dočekan. Ne sumnjam da bi Marko Đurić želeo da bude glavni vozovođa tog voza, jer bi mu to, posle onog ponižavajućeg policijskog vukljanja po kosovskim ulicama, kada je bio i uhapšen, bio melem na raanu.
Ima međutim nešto mnogo važnije i od Marka Đurića i od ovih meditacija o njemu. Moramo se navikavati na ove – svesne i/ili nesvesne nedorečenosti, kada je o Kosovu reč. I Evropa i Amerika imaju svoje interese za rešavanje kosovskog pitanja – Evropa, zato što je i Zapadni Balkan deo Evrope i njoj svakako ne bi odgovaralo da se tu ihfiltriraju sa svojim uticajima neke druge svetske sile, a Americi i zbog toga što je na Kosovu izgradila bazu Bondstil na ulazu u Sredozemno more koje je oduvek bilo poligon za treniranje strogoće svetskih sila, tako da je i jednima i drugima u interesu da se problem Kosova definitivno reši. Uz to Amerikanci postaju i nezadovoljni tempom kojim je taj proces Evropa vodila i žele da ga preuzmu u svoje ruke, a Evropi se opet ne dopada da neko drugi završi posao iz „njene nadležnosti“. Amerikanci za sada igraju na kartu „štapa i šargarepe“ – da pojačanim ulaganjima privole aktere obe strane na postizanje sporazuma, pri čemu i za njih i za Evropu je uslov svih uslova – priznanje kosovske državnosti punog kapaciteta od strane Srbije, međutim Vučić takav mandat nema, bar dok je ovaj Ustav na snazi, a za njegovu promenu je potrebna kvalifikovana većina, a ne ova sa kojom suvereno pobeđuje na izborima, što nije lako, ne samo zbog opozicije ovakve kakva je, već i zbog drugih faktora – isuviše je ova njnjihova politika nac. patriota stvorilla, koji su ih ozbiljno i shvatili, pa je pitanje kako bi im kod njih ta priča prošla, pri čemu tu treba računati i na crkvu, pa i na neke spoljne faktore – Rusiju na primer.
Rusiji najviše odgovara status kvo – da može kad god joj to odgovara da stavi veto u Savetu bezbenosti, pa za sada – zavisno dd prilika ističe dva principa – prihvatiće sve ono što je u interesu srpske strane i što srpska strana prihvati i drugi – da bez Rusije i njene saglasnosti nema rešenja tog pitanja, jer i ona kao i Amerika kandiduje svoj nacionalni interes u ovom delu sveta.
Vućić je toga svestan i za sada veoma uspešno igra na tu kartu, jer sve dok to stanje tako traje, on ostaje ovde na vlasti, čak i pri neskrivenom jačanja svoje autoritarnosti, koja je tako suprotna demokratiji u koju se i Evropa i Amerika u svojim zemlama kunu.
Problem je samo u tome dokle će oni to stanje da tolerišu, te da se ne desi neki novi Rambuje. Slutim da nam tu ni Rusija ne bi mgla ili htela pomoći – sve jedno, jer među njima se uvek mogu naći neki ustupci i kompenzacije, a poznato je od vajkada da je „potkošulja bliža od košulje“. Uostalom o tome smo već i imali priliku da se uverimo.
Dragiša Čolić
Ваљда ћу и ја досањати, недосањани сан, да будем чистач у некој установи:Основној школи.(1.02.20.г.)
Dr Basar Al Asad je po medjunarodnim zakonima zatrazio pomoc od Rusije, a AV je molio Predsednika Rusije da „ne insistira na Rezoluciji SB OUN 1244“ i time prihvati Vrhovnikovo krsenje Ustava vlastite drzave (AV je prilikom „stupanja na presto“ polozio zakletvu sa rukom na Ustavu i Jevandjelju da ce cuvati integritet i suverenitet drzave na cijem celu ce biti do kraja svog mandata). I Putin, Lavrov i Sojgu govore isto i dalje – samo Rezolucijz 1244. Ali AV, dokazuje da njemu kao predsedniku Srbije, vlastita „potkošulja nije bliža od košulje“. Ko brani AV da od Rusije koja nije protiv Srba nikada ratovala, niti je bombardovala Srbiju da na istim medjunarodnim principima, kao Basar Al al Asad, zatrazi pomoc bratske Rusije i odbrani suverenitet Srbije na svojoj juznoj pokrajini KiM. Zar nije tako, gospodine Colicu?
Boško, šta da Vam kažem – nisam istoričar, pa sve ovo pišem na osnovu sećanja. Slažem se sa Vama da je važeći ustav veliki problem za AV, da je sa svojim laviranjem „doterao cara do duvara“, da su ga pročitali i hoće da mu ispostave račun za sve ono što je od njega očekivano. Još 2012. godine, u vodu svoje prve knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA sam napisao: „Nisam ja ni neki pobornik teorija zavere, ali mislim da, jednostavno, to tako funkcioniše. Držim da nam oni, u interesu tih svojih strateških ciljeva, čak i izbore kroje, a trenutno neposredni cilj im je da završe ovo sa Kosovom. Mislili su da to mogu da sprovedu sa Tadićem, koji je demokrata po meri, dok nisu shvatili da je on obična akademska zamlata, koja se uz to i primila na lepote vlasti pa, iz straha da to ne izgubi, ne sme da se zameri onima iz (tadašnje) opozicije, jer će ga oni, uz pomoć dežurnih domaćih „patriota“ jednostavno pojesti. Kad su ovi iz Evrope to shvatili, okrenuli su se onim drugima. Ni najmanje im ne smeta što su to bivši radikali, Miloševićevi socijalisti, Mirini julovci – nema to veze, ovi drugi su robusniji i nisu toliko fini kao oni prethodni. Pitanje je samo, ko sme da „proguta žabu“, jer svima njima je Kosovo kamen za vratom. I sad imamo apsurdnu situaciju. Oni prethodni su pali zbog Kosova. Niti su se dopadali domaćim patriotama, na čelu sa ovima koji su sada na vlasti – svaki njihov, pa i najmanji korak, koji bi mogao da bude protumačen da vodi ka nezavisnosti Kosova, oštro je sasecan svim sredstvima, niti Evropi – bili su isuviše jalovi i neefikasni i ovi su im okrenuli leđa.
A ovi sadašnji, „piče“ ka Evropi brže nego oni prethodni i za sve što prihvate krive Borka – on je sve to već bio prihvatio pa mi sad više nemamo kud. Za onog ko se iole razume u državne poslove, to ne da nije, već ne može ni da bude tačno. Borko Stefanović, prethodni pregovarač za Kosovo, bio je državni službenik „trinaestog ranga“ i, taman da je nešto i prihvatio, to bi tek moralo da bude prihvaćeno od njegove Vlade i od nje potom formulisano kao predlog za ratifikaciju od Skupštine, gde, sasvim sigurno, ne bi prošlo zahvaljujući ovim sadašnjim koji su tada bili opozicija. A sad ovi sadašnji, na čelu sa predsednikom Vlade, koji sa te pozicije, za razliku od Borka, deluje i kao zastupnik države, prihvataju i više i brže od onih prethodnih, a sve sa objašnjenjem da je to Borko već bio prihvatio, pa, eto, sad oni nemaju kud. Ostaje tu samo jedan problem – isuviše su oni tu nac. patriota stvorili, koji su ih ozbiljno i shvatili, pa je pitanje kako će kod njih da im prođe ta priča“. A Što se tiče Rusa, sve stoji što kažete, niti su nas ikada bombardovali, niti smo protiv njih ratovali, ali držim da i oni imaju svojih problema, od kojih im Srbija nije na prvom mestu – nije li tako bilo i za vreme bombardovanja, pa bi se tu neki međusobni kompromis sa Zapadom mogao naaći, pogotovu uz blagoslov AV. Izvinjavam se i Vama i Redakciji na opširnosti.
Postovani gospodine Colicu, ne bih zeleo da pomislite da Vas nesto kritikujem ili da smatram da nesto nije tacno u Vasem prilogu – clanku objavljenom na sajtu Koreni pod naslovom „Vozovođa Marko Đurić je dosanjao svoj san“. Naprotiv, drago mi je da ste citirali to sto ste napisali u uvodu Vase prve knjige „O OPANČARIMA I OPANCIMA“, jer je sve od reci do reci susta istina, koja je aktuelna od 2012. godine do danas. Nazalost, to se u Srbiji nece promeniti (bar) u skorije vreme, a mi nikako necemo uci u EU. Stapom ce nas tuci po glavi ali Srbija nece dohvatiti sargarepu. Ne znam da li se secate da je o drzavnom trosku, kada je isao u drzavnu posetu kod predsednika Putina da ga zamoli da „vise ne pominje Rezoluciju 1244 SB OUN“, AV vodio svog „savetnika“, ratnog zlocinca Tonija Blera? Tada je Predsednik Rusije u svoj Kabinet pustio AV, a Blera ostavio u „cekaonici“ ispred Kabineta. Sto se mene tice, to je bila Putinova samarcina i AV i Bleru. Prilikom poslednje posete Putina Beogradu, gospodin Putin je pre zvanicnog razgovora delegacija Srbije i Rusije izrazio zelju da poseti Hram Svetog Save na Vracaru. AV je tu Putinovu posetu Hramu Svetog Save planirao da pokaze koliko je on (AV) popularan kod naroda, pa je u Beograd doveo nekoliko hiljada svojih pristalica autobusima iz citave Srbije. Putin je pred tu svetinu izasao i rekao jednu jedinu recenicu: „Hvala za druzbu (prijateljstvo)“ i otisao i Ambasadu Rusije na spavanje. Sutradan su dva drzavnika i njihove delegacije imale zvanicne razgovore u Palati Federacije….
Boško, ovo za Hram Svetog Save znam, gledao sam, možda nešto o tome i pisao, ne sećam se više, a ono za Blera i Putina nisam znao, ali lepo zvuči i drago mi je što je tako bilo. U pomenutoj knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA (koju sam pisao za vreme bombardovanja – sudovi nisu radili a ja imam tu osobinu da kad nemam šta da radim, moram nešto da radim – pa sam tako eto navukao se na pisanje), imam celo jedno poglavlje pod naslovom – Pisma Gospodinu Bleru. Inače, ja sam živeo (i radio) u Londonu kad je Bler dšao, sasvim slučajno, na čelo Lejbersa, potom i na mesto premijera, a posle iznenadne smrti Džona Smita, prethodnog lidera te stranke, koji je bio sušta suprotnost od Blera, koga eto ne volim još iz tih dana.