7. maj 1999.
Iz vojnih baza (aerodroma) u severnoj Italiji, Nemačkoj, Austriji kao i sa nosača aviona u Tirenskom moru, pod okriljem noći, poletelo je više od 120 aviona. Naši operativci poput savremenih Džems Bondova ubrzo su javili našoj Komandi da se veliki broj aviona približava – leti ka Beogradu. Odmah su izdate komande za hitnu operativnu pripremu položaja PVO sistema i protivvazdušnih topova. Očekivao se jak vazdušni napad kao nikad do tada – najjači od početka bombardovanja.
I dok je armija operativaca zajedno sa našim radio – amaterima pratila približavanje ove vojne armade – sve je postajalo jasnije da njihov cilj neće biti Beograd. U jednom trenutku avioni su naglo promenili svoj kurs letenja i svi su krenuli na jug.
Bilo je više nego očigledno šta je njihov cilj.
Hitan telefonski poziv Vrhovne komande upućen je generalu – komandantu Južne armije koji se tada zaista nalazio u blizini Niša.
– Neprijatelj zna tvoj položaj: možda ne baš precizno, ali nešto su namirisali. Pružite im žestok otpor da te dobro zapamte.
Njemu je bilo jasno da ga je Komanda gotovo otpisala i da ne veruju da će preživeti ovaj napad.
Ubrzo se začuo jeziv zvuk bombardera iznad grada. Bilo je to osam jakih motora B – 52 sa visine od deset kilometara koji su remetili noćni mir. Avion je samo preleteo i udaljio se. Naši nisu pucali i ubrzo se vratila noćna tišina. Ali ne zadugo. To je bila samo predhodnica napada.
U tri časa i trideset minuta usred noći naša vojska je istovremeno otvorila žestoku vatru iz svog raspoloživog oružja. Nebo je blještalo i tutnjalo od eksplozija protivavionskih granata. Bio je to ratni vatromet do tada neviđenih razmera.
Mogli smo jasno da pratimo PVO granate kao svetle tačkice na noćnom nebu kako lete uvis – ulaze u oblak i eksplodiraju na jednom mestu u koncentričnoj paljbi.
Nešto su pogodili.
Druge PVO granate eksplodirale su na većoj visini uz sevanje oblaka i veliku tutnjavu koja je podsećala na letnju grmljavinu.
I tako ponovo i ponovo nebrojeno puta.
Potrošili smo naš strah od aviona čim su naši pripucali. To je značilo da nismo sami i bez zaštite i da postoji još neko ko može da im se suprotstavi. Neka vide da i mi imamo vojnu silu.
Bilo je jasno da su se avioni zbog gustih oblaka spustili previše nisko – toliko nisko da našim nišandžijama nije bilo teško da ih pogode. Padali su kao muve. Grad je odbranjen. Ni jedna bomba nije pogodila svoj cilj.
Moja majka je rasterećeno komentarisala: – Odbraniše nas naši. Nisu oni baš toliko jaki. Opasni su i ovi naši.
Te noći, za manje od jednog sata, naša protivvazdušna odbrana oborila je sedamnaest neprijateljskih aviona uz svesrdnu podršku gustih oblaka.
Četrnaest pilota izgubilo je svoje živote uzaludno pokušavajući da pogode položaje naše vojske u okolini grada.
Ne, oni svakako nisu toliko moćni, ali su osvetoljubivi.
Narednog dana dva aviona u niskom brzom letu izbacilo je četiri kontejnera kasetnih bombi na Kliniku za patologiju i obližnju ulicu kao i u centar grada pored zgrade univerziteta i pijace pored tvrđave.
Padale su kasetne bombe na krovove kuća i po parkingu Kliničkog centra i po ulicama, kidane su žice za struju sa uličnih stubova, zloslutni dim se širio na sve strane.
Ginuli su slučajni prolaznici. Kiša gelera letela je prema prozorima. Ljudi su padali kao pokošeni u dvorištima. Poginula je i jedna trudnica u blizini pijace.
Šesnaestoro ljudi je nastradalo zbog kasetnih bombi.
Nismo mogli da poverujemo šta se dešava.
Osveta je bila stravična.
Pomislite samo: da ta buduća majka nije nastradala tog majskog dana 1999. godine – danas bi njeno dete (sin ili možda kćerka) imalo punih devetnaest godina, završilo bi srednju školu i možda upisalo neki fakultet.
Možda: samo možda jer to “možda“ se nije dogodilo u ovom našem vremenu.
Ivan Velikovi
