Čula je kako je neko doziva. Mekan, ženski glas, skoro tih, jedva glasan za uličnu vrevu. Zaustavila se i pogledala u pravcu glasa. Ali, glas se već izgubio u uličnom žamoru. A onda je shvatila – taj glas je izgovorio neko drugo ime, ne njeno. Ali, kao da je njeno. Zašto li je toliko njeno? Da li zbog zvuka imena ili zbog zvuka tog glasa? Krenula je iza jednog ćoška, iako je znala da je tamo slepa ulica. A to je znala još od ranije, kada je izlazeći iz škole, posle časova, lutala gradom i zamišljala da je neka druga devojčica. Često bi je put vodio tamo, na tu ulicu. Kada bi se već smračilo, a ona se još nije vraćala kući, smišljala je razloge, trudeći se da svaki bude drugačiji od prethodnog. Ili je, eto, svratila u biblioteku da vrati knjigu, ili je drugarici pozlilo, pa je išla s njom da je otprati, ispala joj sveska iz torbe u školskom dvorištu, pa se vraćala da je potraži… Nije ona osećala strah od roditelja, oni su bili brižni, i previše. Ali, ona je osećala potrebu da trči, da luta, da bude lepršava, slobodna, pa da je i prekore, da joj i ćušku koju daju, ako treba. Nekada je poželela da joj zabrane igru, da izlazi iz kuće, pa da se naljuti na njih, da se sakrije, ali joj ta zahvalnost za sve što čine za nju, nije dopuštala. Za sebe, tu ptičicu u kavezu, koja dobija pregršt zrnevlja, nije mogla naći ključ za taj katanac. Nije shvatala zašto im mora biti toliko zahvalna, a bila je, iako joj to niko nije ni tražio. Ali, htela je, zaista je htela, da im nadoknadi za sve što čine, da ih usreći, jer je osećala da i njima, baš kao i njoj, nije dovoljno što je bila takva, kakva je, kao da su žudeli za nečim što im ona nije mogla dati zauzvrat.
Nisu mirisali na iste mirise, nisu videli iste boje, ona i njeni roditelji.
Kapija, jednostavna, sa desetak uzdužnih strelastih, gvozdenih šipki, i jednom poprečno, koja ih je spajala, bila je u dnu ulice, gde se više nije moglo kud. Tu je bio kraj. Valjalo se vratiti ili zaviriti kroz kapiju. A zašto? Šta bi tamo videla? Kao i prošli put, pre nekoliko godina, betonski stepenik u dnu dvorišta i jednu saksiju od crvene opeke, ozelenele od mahovine. Tada je tu bilo nekoliko cvetova, a sada u njoj cveća nema.
Jednom dečaku iz ulice, koja je zahvaljujući svom statusu slepe ulice, kojom se zbog te „anomalije“, a deci, blagostanja, ne kreću vozila, upala je lopta kroz rešetke kapije. A kapija je bila zaključana. Znao je to, jer mu lopta nije prvi put tamo uskočila. On je i prethodnih puta dobijao loptu nazad, kao da mu se sama vraćala, ali tek kasnije, sledećeg jutra, tako što je ju je nalazio ispred svojih vrata.
Gledala je u tu šarenu loptu, zaustavljenu kod betonskog stepenika i učini joj se da vidi senku iza otškrinutih vrata. Senka je dobila oblik. U njenoj glavi. Oblik sa mekim glasom. Onim koji je dozivao njeno ime na ulici. Ne ime po kome je svi zovu, već drugo, a davno prvo ime, srođeno joj, dato joj od srca pod kojim je nošena, pod kojom je donesena na svet.
Odvojila se od kapije i setila se neke davne magle, magle u boji pletenog kaputića, kapice s ćubicom, zgužvane s bojom haljine sa mirisom mleka, koju je detinja pesnica jako stezala, čupala, jer su i njenu ručicu čupali, celu nju, od te haljine, boje sunca… i iščupali… da bi potom videla braon boju tvrde tkanine koja je mirisala na strogu, oštru čistoću…
************
Nije znala da li je dečak već otišao, pa da sačeka jutro, da mu vrati loptu, da je ostavi pred njegova vrata. To je bila neka njihova mala prećutna igra. On je sada već namerno šutirao loptu kroz njenu kapiju, samo da bi mu je vratila. Nikada je dečak nije video. A ona je njega znala otkada se rodio. Gledala ga je kako raste, još jedno od komšijske dece. Deca su rasla pred prozorom, koji je bio na strani kuće, teško vidljivim sa ulice. I uvek zatvorenim. Osim noću, kada je skupljala zvezde po nebu. Jedino joj zvezde nisu mogli uzeti.
Nju je rodila iz ljubavi, ali joj rekoše da je nije dostojna. Ni nje, ni te ljubavi. Njihov zakon, njihova pravila, njihovo pravo, njihovo izvršenje. Njene su samo ostale prazne ruke i grudi, još pune mleka. Njena je sramota što se majkom ne može zvati, jer kažu, nema uslova da bude majka. Uslove ima neka druga žena, koju je ona majkom učinila.
Kao što su grudi, i oči su joj odavno usahle, isušile se. Jedino još noću, uz otvoren prozor, znaju da zasijaju, napajajući se zvezdama. Njima samo može da tepa, da šapuće, da ih naziva imenom svoje tajne, svoje kćeri, drugoj majci rođenoj, koju je po njima i nazvala – Zvezdana.
Ivana Đorđević
