Jesen je 1944. godine. U Srbiji je teško vreme. Partizanske snage su preuzele vlast i srpsku mladost iz Šumadije i Kolubare tera na gubilište Sremskog fronta, a Crvena armija zauzima Beč. Tera Srpsku mladost da je prevaspita i da jednom za uvek zaboravi Kralja.
Na prvom levom peronu železničke stanice u Beogradu postavljen je putnički voz za Valjevo, a na sedmom krajnjem koloseku putnički za Mladenovac. Jedan je za Kolubaru drugi za Šumadiju. Iza standardnih službenih kola nalazi se jedan teretni vagon. U njemu je nekoliko vojnika i oficir. U vagonu se nalaze kovčezi poginulih srpskih mladića na Sremskom frontu.
Evo već tri i po godine u Srbiji se gine, a odkako su počele borbe na Sremskom frontu više nego ikada. Skoro da nema kuće gde neko nije poginuo. Zemlja je zavijena u crno i ne zna se koliko još će to da traje. Narod izbezumljen pogotovu odkako je došla nova vlast. Mobilišu sve redom ne pitajući ništa i odvode. Vrše streljanja svih onih koji su im po bilo kom osnovu sumnjivi.
Niču bezimena groblja. I Milorad iz Zvečke kod Obrenovca je mobilisan pre mesec dana. Kući mu je ostala majka i sestra, a otac je u zarobljeništvu u Nemačkoj. Milorad se bori sa ostalim na Sremskom frontu i moli se Bogu da ne pogine. Imao je kratku desetodnevnu obuku u Topčiderskoj kasarni pre odlaska na front i raspoređen u jednu krajišku brigadu. Krajišku samo po nazivu. Malo je tu Krajišnika vojnika, oni su uglavnom komandiri ostalo su Srbi iz Srbije najviše iz Kolubare i Šumadije.
Na kratkim časovima odmora politički rukovodici im probijaju glavu kako je Kralj za sve kriv, a đeneral Draža najveći izdajnik. Miloradu je teško to da sluša ali mora ako neće da bude streljan. Većinu novopridošlih vojnika komanda smatra delovima izdajničkih formacija i nema milosti prema njima. Nije tako. Većina je to golobradih mladića koji nisu nigde učestovali. Teraju ih na najteža mesta gde je smrt jedini izlaz. Gine srpska mladost kao snoplje i nikoga nije briga.
Voz tužnim piskom dade znak da polazi sa beogradske stanice. Mašinovođa Uroš dobro zna šta je u vozu i teško mu je da to gleda. I u njegovom selu u Divcima već su pristigla tri kovčega. Na usputnim stanicama porodice treba da preuzmu kovčege poginulih. Ako nema nikoga preuzima milicija. U Žarkovu kada je stigao voz čuje se kuknjava sa svih strana. To su majke i sestre srpskih mladića. Preživele su do sada rat i kada su mislile da je kraj blizu njihovi sinovi i braća su poginuli. Iz voza su iznesena tri kovčega. Jedna je preuzela milicija. Voz se zadržao petnaestak minuta i krenuo dalje prema Obrenovcu.
Do Obrenovca je u Umci i Maloj Moštanici izneseno još pet kovčega. Plače zemlja Srbija ali nema spasa. U Obrenovcu silan narod. Jecaji na sve strane. Kola sa volovima ima najviše od zaprega. Među kovčezima je i kovčeg Miloradovog najboljeg druga Petra zemljaka iz sela. Došao je njegov deda i majka da preuzmu kovčeg. Otac mu je poginuo još u aprilu 1941. godine negde u Bosni. Petar ima dve mlađe sestre. Zajedno je sa dedom Aleksom radio sve poslove i tako su uspeli nekako da se održe tokom rata.
Kada su iznosili Petrov kovčeg majka Zora se onesvestila. Jedva su je povratili. Sela je na kola i plačući i grleći sanduk krenuli su prema Zvečkoj. U Obrenovcu je izneseno pet kovčega i voz je krenuo dalje prema Lajkovcu i Valjevu. Na svom putu do Valjeva ukupno je izneseno trideset kovčega. U Valjevu najviše, devet. I tako tužni voz raznosi smrt po Srbiji. Vozi svaki drugi dan. Neki su ga već prozvali ukleti voz. Srbija majka to gleda. Ginu joj najbolji sinovi. Ne može da pomogne ali pamti. I pamtiće dok je Srba živih.
PS. Preživeće Milorad i Sremski front i doći do Austrije kao i njegov pradeda Aleksa. Na njegovu žalost sin jedinac Mitar otići će na ratište u Vukovar gde će i poginuti. Tako se Srbija osipa jer joj ginu najbolji sinovi.
Amin Bože daj. Spasi našu Srbiju.
Autor nepoznat
Izvor: Fejsbuk
Autor, prof. Vojo Milanović iz Lajkovca