Stigao sam po mraku na izmeštenu autobusku stanicu, Beograd. Razvučena i zabačena, meni penzioneru sa štapom i prtljagom, izgledala je beskrajna. Jedva stigoh do ulice. To je bila velika i široka raskrsnica, preko koje su veoma brzo prolazili tramvaji, autobusi i automobili. Brojni semafori su svaki čas menjali signale, a ja sačekah, prvo da se orijentišem, gde sam i gde treba ići? Kad sam to zaključio, pođoh preko pešačkog, ali ubrzo semafor promeni boje, a ja stadoh ukopan na sred pešačkog. Na mene se ustremi ogroman autobus iz neke krivine i umalo me ne očeša njegova prikolica, koja nekako još više se usmeri na mene. Šofer verovatno nije obraćao pažnju, šta se moglo dogoditi. Jedva živ i zdrav dođoh do trotoara Karađorđeve ulice. Kroz glavu mi prođe slika Beograda na vodi, kuda je moj autobus pristigao u Beograd. Prolazio je kroz mnoge ulice tog osvetljenog i luksuznog kvarta, sa visokim kranovima, mnogobrojnim semaforima…A sada se nalazim na istrošenom trotoaru i želim da pređem preko poznatog parka, da bih se dočepao autobusa, koji će me dovesti do Zelenog venca, skoro do mog stana. Ali, kako da pređem taj park? Tu je ružna montažna parking garaža, celom dužinom parka. Kaže mi jedan prolaznik, idite pored kuće, prema Ekonomskom fakultetu. Poslušam ga, kad ubrzo ispred mene se ispreči visoka žičana ograda. Ne mogu dalje. Moram desno kroz neki puteljak i nađoh se, između nekakvih montažnih kućeraka. Šta li prodaju po danu i kome služe? Provukoh se nekako i nađoh se u zapuštenom parku, neosvetljenom i jadnom. Sa nekoliko klupa i osoba , koje sede na njima. Dođoh do stanice , pa autobusom do civilizacije.
Potpuno razumem upravu Ekonomskog fakulteta, koji se ogradio žičanom ogradom. Jedan od najznačajnijih fakulteta, mora da se ograđuje žicom. Samo stotinak metara od velelepnog izgleda Beograda na vodi, nalazi se ovo zapušteno i zaboravljeno ruglo grada. Pa i ovo je „Kapija Beograda“ prilaz u prestonicu, putnicima, koji dolaze u nju. Šta o ovome misle gradski oci? Znam, da imaju mnoge planove, mnogo učinaka, ali ovaj zanemaren deo grada nije za pohvalu. Naprotiv. Možda se čeka nešto, neko konačno rešenje? Ali, to čekanje traje decenijama.
Taj park treba preurediti, zbrisati taj lepi prostor od svih primitivnosti, koji ga sada pritiskaju i koje su tu sada našle stecište. Fontanu na sred parka, zelenilo, cveće, žardinjere, lampione. Ulaz na fakultet dostojanstven i upriličen njegovom značaju. Zašto mora o ovome da piše jedan umoran penzioner, koji je nestručan i nema nikakve vlasti, osim da gleda i piše?
autor: Mišo M. Mladenović, akad. slikar i pisac
