Zna li Srbija čija je Baranja

1
548

Predislovije. Čak je i površnim znalcima nekih zemljopis­nih pojmova iz Panonske nizije lako reći da je Baranja onaj tro­u­gao između Dunava, Drave i Madžarske, ali se pri tome ne sme sme­t­nuti s uma da je prota Stevan Mihaldžić (1861-1941), istoričar Baranje, dok je pripremao materijal za Mirovnu konferenciju u Parizu (po­sle Velikog rata, 1914­-1918) zapisao da “nije dakle ni čudo, što o Baranji ne znađaše niko ništa, dok se slavo­dob­itna i junačka srpska vojska ne zalete u divna polja naše Ba­ranje! Kad je trebalo na mirovnoj konfe­ren­ciji dokaziva­ti, da je ovo srpska zemlja, tek onda se zglednuše na­ši isto­ričari – sve bolji od boljega! Tek onda priznadoše i os­tali nau­čenjaci naši, da stanje Baranje nikako ne poznaju”.

Što će reći: ako je do tada neko nešto i pisao o Baranji, sve se to moglo svesti na nagađanja ili proizvoljna tumačenja.

Tako pre sto godina, a u međuvremenu, da se ta i takva ama­ter­ska domišljanja ne bi svrstala u “na­cionalno navijanje”, zatra­že­na je pomoć zvanične istorijske nauke. Od nje je, najpre, valjalo saznati i kako je i zašto nedugo posle Drugog svetskog rata (19. juna 1945), for­mi­ra­na Komisija za utvrđivanje granice između Vojvodine i Hrvat­ske (a ne Srbije i Hrvatske!), u sastavu: Mil­ovan Đilas (1911-1995), kao pred­sednik, i kao članovi: Vicko Kr­stulović (1905-1988), Milen­tije Popović (1913-1971), Jovan Veselinov (1906-1982) i Jerko Zlata­rić. I trebalo je naučno vrednovati Đilasove zabele­ške iz kojih proističe da je tada u Vojvodini živelo 170.000 Hrvata, 660.000 Srba, 100.000 ostalih Slovena (bez Bunje­vaca i Šoka­ca, u međuvremenu “unapređenih” u Hrvate), 495.000 Ma­dža­ra i 359.000 Nema­ca. Na osnovu tih poda­ta­ka, “Čika Tuna”, Antun Ba­bić, predsednik Jedinstvenog narod­no­os­lo­bo­di­lačkog fron­ta Slavoni­je iz Oseka, mogao je predlo­ži­ti da se granica između Vojvodine i Hrvatske uspostavi linijom Su­botica-Ilok-Sremska Rača, ali je konačan komisijski predlog formulisan tako da su srezo­vi Zapad­nog Srema (Vukovar, Vin­kovci i Županja), pripali Hrvatskoj, iločki srez, u većini na­stanjen srbskim življem, podeljen je iz­među Hrvatske i Voj­vo­di­ne, a Hrvatskoj je, prvi put u istoriji, pripala i Ba­ra­nja, izuze­ta iz sastava Vojvodine skoro dva meseca ranije.

I trebalo je proveriti kako to da u zbirci dokumenata o ob­likovanju Srbije, čiji su autori Branko Petranović (1927­-1994) i Mom­či­lo Zečević (1935-2017), obojica istoričari, u kojoj se nalaze dokumenti o de­obi “Sandžaka” (pominju se tamo i Kosovo i Metohija), nema ni reči o “pre­meštanju” Baranje u Hrvatsku. Ako ništa drugo, moglo se očekiva­ti da se u zbirci nađe barem za­klju­čak Pokrajinskog komiteta Komu­ni­stič­ke partije za Vojvo­dinu s po­četka aprila 1945. godine (ta­da još nije postojala Komu­ni­stička partija Srbije jer su se, u skladu s uputstvom druga Broza – 1892-1980 -, poznatijeg kao DrugTitoJašeNaČeluKolone, “oslobo­di­oci” u njoj ponašali kao okupatori, za nju nije smelo bi­ti milo­sti!), kojim se Komitet jednodušno izjašnjava za uk­lju­čenje auto­nomne Vojvo­di­ne u Federalnu Srbiju, što je “najvi­še odgo­va­ralo inte­resima na­roda i čitave naše Titove Jugosla­vi­je”. Jednom prisa­jedinjena Vojvodi­na trebalo je, dakle, da se po­no­vo prisaje­ini Srbiji, u rani­jem obimu, sa Banatom, Bačkom i Ba­ranjom, i Sre­mom, naravno. Petranović, istina, ne naznačuje ni u napome­ni da je odluka o deobi Sandžaka (Raške, Branko, Raške!) doneta mimo narodne volje, pa mu je to moglo poslužiti kao opravdanje da prećuti sve ono što se, u isto vreme, dešavalo sa Baranjom.

A šta se zaista dešavalo (ne samo sa Baranjom, već i sa Sremom), možda je znalo i tridesetak Srba iz Zapad­nog Srema koji su pošli u Beograd da se “raspi­taju” o čemu se to radi, ali njih su nestali bez traga, još u putu.

Bio je to ozbiljan nauk svima da više ne pominju Baranju kao deo Vojvodine Srbske, sve dok, početkom leta 1990. godine, pot­pis­nik ovih redaka nije predložio uredništvu novosadske Samouprave da se u jed­nom od narednih brojeva otvori rasprava o vra­ća­nju Baranje Vojvodini.

Siniša Nikolić (1928-2002), glav­ni urednik, ovu je zamisao odu­ševljeno prihvatio i od Predlagača za­tra­žio da nađe znalca koji bi napisao inici­jalni tekst. Predla­gač je razgovarao s aka­demicima Slavkom Gavrilovićem (1924-2008), Vasilijem Kresti­ćem (1932), Čedom Popovim (1936-2012), a kon­sul­tovao je i još neke istoričare ne bi li se našao “pra­vi”. Gavrilović je odbio da se u tu temu upušta jer se vi­še bavio Sla­vonijom i Sremom, a i pitanje je “vrlo osetljivo”. Krestić se takođe zahvalio na ponu­di isti­čući da, i inače vr­lo anga­žo­van u traganju za istinom o srbskom narodu, ne bi želeo da svoj “na­učni dignitet” krnji pu­blicističkim istupima za “dnevno-političke potrebe”. Popov je iz­be­gao da pomogne, pošto se tom temom ne bavi, ali je zato pred­lo­žio da se razgovara s njegovom ženom Je­lenom (1938), ta­ko­đe isto­ri­ča­rom. Jelena je, reče, pre izvesnog vremena razgova­ra­la sa Mi­lo­vanom Đilasom o raznim temama, a naročito o raz­grani­če­nju Hr­vatske i Srbije, uistinu: Vojvodine. Konačno, Je­le­na je pri­hvatila molbu da ne­što o tome napiše, mada nije mogla reći koliko će joj vremena biti za to potrebno.

Da Vas podsetimo:  Toronto: 'Nevini posmatrači'– otvorena izložba fotografija Saše Petričića

Neizvesnost oko svega potrajala je do kraja avgusta, pošto se Jelena tek tada “setila” da je ranije obećala da će, zajedno sa Če­dom, o istoj stva­ri pisati za beogradski NIN. (Pojavio se kasnije taj tekst, a Predlagaču se učinio nedostojan ugleda njegovih au­tora; ne sa­mo da je bio nesadržajan, bio je prazan). Siniša se tada sa sobom “dogovorio” da Predlagača “proizvede” u gosta-urednika za oktobar­ski broj, a pošto se Predlagač tome nije usproti­vio, u osmom bro­ju Samouprave, u vrhu druge stra­ne, objavljeno je da će “Ilija Petrović, jedan od vlasnika ‘Samouprave’ i pot­predsednik Od­bo­ra Srpske demokratske stranke u Novom Sadu, biti gost ured­nik oktobarskog broja ‘Samouprave’. Redakcija je prihvatila njegov predlog da ‘Samouprava’ otvori stranice za raspravu o vraćanju Baranje Vojvodini”.

I pored toga što su ga trojica akademika odbila, Predlagač je svoju potragu za piscem nastavio. Svoje ondašnje stranačke znance iz Baranje, Milovana Vakanj­ca i Đorđa Latasa (da li na­stavnike istorije, ili profesore?), molio je, ali bezuspešno, da nađu nekoga ko nešto pamti o zbivanjima iz 1945. godine, da i sa­mi nešto na­pišu o tome, makar i svoja imena prikrili (ako se plaše neče­ga, možda s razlogom). Posle svega, makar koliko to izgledalo pretenciozno od jednog amatera, Predlagaču je samo preostalo da tekst o Baranji napiše sam, a da ga Samouprava, Go­dina SH, oktobar 1990. broj 9( 1164), objavi na stranama 3-4, pod naslovom “Baranja pripada Vojvodini”, kako sledi:

“Za vreme Prvog svetskog rata politički život u Vojvo­di­ni gotovo da je bio zamro. Tihomir Os­tojić (1865-1921), knji­žev­nik i istoričar, prvi je odlučnije istupio sa ‘zahtevima za nacio­nal­no oslobođenje i otcep­lje­nje od Ugarske’. On je bio ini­cijator Subotičke rezolucije od 2. oktobra 1918. godine, kojom ‘Srbi i Hrvati Južne Ugarske jednoglasno izjavljuju da smatra­ju jedino Mirovnu konferen­ciju za merodavnu u pogledu rešenja jugoslovenskog pitanja, a u vezi s Bačkom, Banatom i Baranjom kao budućim sastavnim de­lovima slobodne zajednič­ke države sviju Jugoslovena’. Krajem oktobra iste godine, ova rezolucija do­punjena je zaključkom kojim se Narodnom Vijeću Slovenaca, Hrvata i Srba (SHS) u Zagrebu priznaju kompetencije za vođe­nje svih poslova u vezi s ujedinjenjem.

Suprotno ovakvim stavovima, vojvođanski radikali okup­lje­ni oko Jaše Tomića (1856-1922) nisu podržali saradnju sa Narodnim vijećem SHS, već su isticali neophodnost da se Voj­vodina sjedini sa Srbijom neposredno. Predstavnik Srema u Na­rodnom vijeću Žarko Miladinović (1862-1926), advokat iz Rume, počeo je krajem oktobra sve jače zastupati ideju o neposrednom priključenju i Srema i ce­le Vojvodine Srbiji. Čini se da je ova gru­pa vojvođanskih po­litičara (protivnika ujedinjenja preko Na­rodnog vijeća, a po­bor­nika neposrednog prisajedinjenja Vojvodine Srbiji) ra­di­la uz podršku vlade Nikole Pašića (1845-1926) i uz saglasnost Sve­tozara Pribićevića (1875-1936) koji je, nezadovo­ljan akcijom vođenom u Zagrebu u vezi s ujedinjenjem, a naročito stavovima Stjepana Radića (1871-1928) i njegovim državno­prav­nim teorijama usmerenim na za­ustav­ljanje ‘tuđe vojske’ (srbske) na hrvatskoj granici, poru­čio Vasi Stajiću (1878-1947) u Novi Sad: ‘Kidajte sa Zagrebom!’

Novembra 1918. godine počinju se po Vojvodini formirati narodni odbori i narodna veća. Kada je 13. novembra sa Madžar­skom potpisano primirje, položaj Vojvodine postaje nešto od­ređeniji. Prema tom ugovoru, na severu Vojvodine povučena je demarkaciona linija koja se uglavnom poklapala sa današnjom državnom granicom. Na taj način, iako državno-pravno još uvek deo Ugarske, Vojvodina se faktički odvojila. Već formi­rana narodna veća postaju neka vrsta provizorne vlasti.

Baranja u Vojvodini. Prisustvo srbskih vojnih odreda u Voj­vodini ulivalo je slovenskom stanovništvu nadu da će do­ći do formiranja nove nacionalne države. Jaša Tomić bio je sve ak­tivniji, a po Novom Sadu pričalo se da i Pašić podr­žava pri­sajedinjenje Vojvodine Srbiji, što je opet ocenjivano i kao “jača­nje pozicije Srbije u natezanju sa Zagrebom”. Tih da­na formiran je u Beogradu jedan odbor od ljudi rođenih u Ba­natu, Bačkoj i Ba­ranji, sa namerom da potpomaže pokret za Bačku, Banat i Bara­nju. Zarad svake eventualnosti, ovaj odbor odmah je izjavio da ‘u slučaju plemenske podele Bačka, Banat i Baranja već sad traže spojenje sa Srbijom’. Istovremeno, za­tra­ženo je da se Od­bor Ju­go­slovena iz Ugarske odmah iz Za­greba preseli u Novi Sad i ta­mo stavi na raspolaganje nešto ranije stvorenom Srbskom narod­nom odboru.

Da Vas podsetimo:  Prva Srpkinja se vraća u Prištinu

Ovaj Odbor (novosadski) sazvao je Veliku narodnu skupšti­nu za 25. novembar 1918. godine, sa ciljem ‘da Srbi, Bunjev­ci i ostali Sloveni u Bačkoj, Banatu i Baranji odluče slobo­d­no, po svojoj volji, kojoj državi žele da pripadnu’. Skupština je odr­žana u Novom Sadu i prisustvovalo joj je 757 delegata iz 211 voj­vođanskih opština. Prema pisanju hrvatskog istoriča­ra Ferda Čulinovića (1897-1971), po nacionalnosgi bilo je 578 Srba, 89 Hrvata, 62 Slovaka, 21 Rusin, 6 Nemaca i jedan Mađar. (Baveći se kasnije ovom temom, Predlagač je ‘otkrio’ da su na Velikoj na­rodnoj skupštini u Novom Sadu učestvovala samo dvojica Hrva­ta, a da je Čulinović onih ‘svojih’ osamdeset devet Hrva­ta – 89 – ‘pronašao’ tako što je u Hrvate ‘unapredio’ 84 Bu­njevca i 3 Šok­ca). Tom prilikom doneta je i Rezolucija u kojoj se, između osta­log. kaže:

“1. Molimo vladu bratske Srbije, da na Kongresu mira zastu­pa naše interese.

2 Priključujemo se Kraljevini Srbiji, koja svojim dosada­šnjim radom i razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, na­predak u svakom pravcu, ne samo nama, nego i svim slovenskim, pa i neslovenskim narodima, koji s nama zajedno žive.

3. Ovaj naš zahtev hoće da pomogne ujedno i težnje sviju Jugos­lovena, jer je i naša iskrena želja, da srpska vlada, udružena s Narodnim većem u Zagrebu, učini sve da dođe do ostvarenja je­dinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca pod vođstvom kra­lja Petra i njegove dinastije”.

Istom prilikom, na predlog Petra Konjovića (1883-1970), pr­vaka Demokratske stranke u Vojvodini (koja je želela da Voj­vodini obezbedi izvesnu autonomiju u novoj državi), donesena je još jedna Rezolucija iz koje posebno ističemo sledeće:

‘Banat, Bačka i Baranja u granicama, koje povuče Antanti­na balkanska vojska, proglašuje se dana 12/25. novembra 1918. na Ve­likoj narodnoj skupštini, na osnovu uzvišenog načela narodnog samoodređenja, ocepljenim kako u državnopravnom, tako i u po­li­tičkom i privrednom pogledu od Ugarske… Naro­dni savet… postavlja Narodnu upravu i vrši nadzor nad njom. Narodna upra­va upravljaće označenom teritorijom na osnovu načela potpune slobode i ravnopravnosti za sve narode…’

Početkom decembra 1918. godine, Narodna uprava preuzela je svu vlast na zaposednutoj teritoriji Banata, Bačke i Bara­nje. Njen položaj nije bio sasvim određen, budući da ga ni srb­ska vla­da nije formalno priznala. Formiranjem prve vlade u Kraljev­stvu SHS zatraženo je povlačenje Narodne uprave koja je poste­peno svoja ovlašćenja ustupala srbskoj kraljevskoj vladi i 11. marta 1919. godine prestala da postoji.

U svemu ovome nesumnjive su bar dve činjenice:

1. Vojvodina, sastavljena od Banata, Bačke i Baranje otcepi­la se od Ugarske i proglasila svoju samostalnost; i

2. Vojvodina, odnosno njene oblasti: Banat, Bačka i Ba­ra­nja, prisajedinjena je Kraljevini Srbiji. Odluku o prisajedi­njenju od­mah je prihvatila vlada Kraljevine Srbije, čime je taj akt postao punovažan i u čiju konstitutivnost nije moglo biti sumnje.

Ovde valja istaći da su odluke Velike narodne skupštine u Novom Sadu usvojene najviše zaslugom Radikalne stranke okup­ljene oko Jaše Tomića. Radikali, dugogodišnji borci za auto­nomiju Srba u Ugarskoj, bili su odlučno protiv auto­no­mije u no­voj južnoslovenskoj državi. Kako je Jaša govorio, nova država bila je toliko raznorodna u svim oblastima ži­vota, da bi auto­no­mija i federalizam na nacionalnoj osnovi ugrožava­li njen suverenitet i integritet. Na osnovu istorij­skog isku­stva s au­tonomijom u Habzburškoj monarhiji, sma­trao je da se treba ‘oka­nuti austrijskih starudija’. Jer, valja razbijati ono što u izme­njenim uslovima mora biti celovito. ‘Pripazite, braćo, na nas koje je odljuljala kolevka Austro-Ugarske: Aust­ro-Ugarsku ras­ce­p­kanost mogli su stvoriti samo razni narodi. A oni koji traže danas i rascepkanu Srbiju, neka ne govore o jednom narodu sa tri imena, jer njihov zahtev otkriva ono šgo oni neće da priznaju, a to je da mi nismo jedan narod’. S kim ćemo i kuda ćemo, pitao se Jaša Tomić i pri tome se zalagao za ‘zajednicu sa naj­bli­žom braćom’ Hrvatima i Slovencima, ‘ali nas (vojvođanske Srbe) pustite na grudi duševne, junačke i demokratske Srbije: hoćemo da obučemo srpsku košulju, jer nam je ona najbliža a po­sle toga zaogrnućemo se ogrtačem Jugoslovena’.

Odluka o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevi­ni Srbiji različito je tumačena u raznim vremenima, a mi ćemo ovde pome­nuti samo dva stava dvojice istoričara. Ferdo Čulino­vić, go­dine 1961, prigovara načinu na koji je grupa radikala oko Jaše Tomića uticala na odluku Velike narodne skupštine jer su ‘in­štrukcije’ dobijane iz Beograda, od Nikole Pašića, a njima nije pro­ti­v­rečio ni Svetozar Pribićević. A Branko Petra­no­vić u svojoj knjizi Stva­ranje Jugo­slavije ne može da odoli našoj posleratnoj ideologiji: ‘U završnoj fazi borbe za južnoslo­ven­sko ujedinjenje položaj srpske buržoazije prema buržoa­ziji osta­lih jugoslovenskih naroda znatno su učvršćivale odluke pred­stav­nika naroda Vojvodine i Crne Gore… Nikakvo drugo reše­nje, sem prisajedinjenja Srbiji, nije bilo moguće u datim okolnostima, pre svega zbog nacionalnog, socijalnog i politič­kog sastava donosilaca odluke’.

Da Vas podsetimo:  Ne čudimo se njima – Čudimo se nama

Baranja iz Vojvodine. S proleća 1845. godine, začetnik Veli­ke Ideje koja je trebalo da usreći čovečanstvo, a stvarno je gur­nula slovenski svet bar dvesta godina unazad, zapisao je u Tezama o Fojerbahuda su ‘filozofi samo različito svet tumačili, radi­lo bi se o tome da se on izmeni’. Tačno sto godina kasnije, Pred­sedništvo Avnoja ispunjavajućn zavet Velikog Ideologa, počelo je da ‘menja svet’. Devetnaestog juna 1945. godine imenovana je Komisija za utvrđivanje granice između Vojvodine i Hrvatske, u sastavu: Milovan Đilas, Vicko Krstulović, Milentije Popo­vić, Jovan Veselinov i Jerko Zlatarić. Predsednik komisije bio je Đilas. Na osnovu njihovog predlo­ga, srezovi Zapadnog Srema (Vinkovci, Vukovar i Županja) pri­pali su federalnoj Hr­vatskoj. Hrvatskoj je pripala i Baranja, izuzeta iz sastava Voj­vo­dine još maja iste godine.

Podsećamo da je 17. oktobra 1944. godine, sa ciljem da se što hitnije normalizuju prilike i stvore uslovi za uredno funkcio­nisanje nove državne vlasti, oformljena vojna uprava za Banat, Bačku i Baranju. Ova vojna uprava bila je podeljena na vojnu ob­last za Banat i vojnu oblast za Bačku i Baranju. Početkom apri­la 1945. godine, Pokrajinska konferencija KPJ za Vojvodinu jednodušno se izjasnila za uključenje autonomne Voj­vodine u federalnu Srbiju, što je najbolje odgovaralo interesima naroda i ‘čitave naše nove Titove Jugoslavije’. Jednom prisajedinjena Vojvodina trebalo je, dakle, da se ponovo pri­sajedini Srbiji, u ranijem obimu, sa Banatom, Bačkom i Baranjom. Komitet nije znao šta će smisliti Komisija.

Ponovo se vraćamo Branku Petranoviću (i M. Zečeviću) i nje­govoj zbirci dokumenata o oblikovanju Srbije kao složene fe­deralne jedinice. U Zbirci se nalaze i dokumenti o deobi ‘San­džaka’, pominju se i Kosovo i Metohija, ali o ‘premeštanju’ Ba­ranje nema ni reči. Petranović, istina, naznačuje u fusnoti da je odluka o deobi ‘Sandžaka’ doneta bez konsultacije naroda, a mi bismo sa sigurnošću mogli dodati da je na isti način postu­p­ljeno i sa Baranjom. Možda su o tom ‘premeštanju’ znali nešto i oni koje su kasnije nestali bez traga.

Baranja nikada nije pripadala Hrvatskoj. Njeno poslerat­no dodeljivanje Hrvatskoj, prvi put u istoriji, začetak je pak­le­nog plana za razbijanje Srbije i odnarođavanje srbskog naro­da. Đi­las je bio pion u rukama OnogaOnogaKojiNasJeDovdeDoveo”.

Mihaldžićeva Baranja, Beograd 1991. Nešto više od godinu kasnije, potpisniku ovih redaka bilo je dato da na beogradskom Saj­mu knjiga, uz akademika Radovana Samardžića (1922-1994), is­to­ričara, i Dinka Davidova (1930-2019), istoričara umetnosti (člana Akademije nauka od 2006) govori o Mihaldžićevoj knjizi Baranja od najstarijih vremena do danas koju je, fototipski (pre­ma prvom izdanju iz 1937), objavila Biblioteka Grada Beograda.

A tamo, na Sajmu, uz brojne pojedinosti već unesene u tekst objavljen u Samoupravi, izgovoreno je i ovo:

‘Prota Mi­haldžić, radoznao po prirodi a rodoljubiv po ose­ćanjima, išči­tavajući već objavljenu ugarsku diplomatiku i mno­ge izvore iz turskog i preturskog vremena, rano je započeo sa sakupljanjem građe za svoj nameravani spis o Baranji. Mihal­dži­ćev već obiman rukopis preporučio ga je srbskoj vladi da na Mi­rovnoj konfe­ren­ciji u Parizu, posle Velikog rata, postane njen istorijsko­-etnografski savetnik za delikatna pitanja vezana za povlačenje državne granice sa Madžarskom. Za ovu Konferenciju Prota je pripremio skraćenu verziju knjige o Baranji, štampanu u Parizu 1919, na osamdesetak strana džepnog formata, pod nazi­vom La Baranya (Etudes economowues et historiques), odnosno: Bara­nja, ekono­m­ske i istorijske studije. Istorijsko-etnografska i topografska dokumentacija sadržana u Protinoj knjizi o Bara­nji nagnala je Mirovnu konferenciju u Parizu da juna 1920. godine prizna činje­nično stanje i Baranjski trokut prepusti Srbiji, odnosno u međuvre­me­nu stvo­renom Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Knjiga o Baranji prote Mihaldžića postala je tako most koji­m je srbska Baranja opkoračila Dunav i privila se na grudi svoje ‘duševne, junačke i demokratske’ majke Srbije. A onaj betonski luk između Batine i Bezdana, nastao pola veka docnije kao fi­zič­ka spona između Baranje i Bačke i nazvan po vojnoj formaciji koja je mnogobrojne mlade Srbe uvela u izgibiju, posvetio bi se, uvereni smo, kada bi na njegovim ulazima zablistale table sa di­votnim natpisom:

MOST PROTE STEVANA MIHALDžIĆA.

Barem toliko duguje Srbstvo svome zaslužniku”.

Sa padom Republike Srbske Krajine, sve to ostalo je na za­misli.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

izvor:borbazaistinu.rs

1 KOMENTAR

  1. Иако је превише касно, добро је што се обнавља проблем Барање. Лоше је када проблем постављате на погрешне основе. Елем, д аје аутор мало више трагао за подацима о разграничењу 1945. између Војводине (?) и Хрватске, пронашао би мноштво чињеница које разјашњавају актере из сенке. Аутору препоручујем да прочита шта о свеми томе каже друга, хрватска страна. Видео би нешто због чега би се расплакао.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime