Vučić je od Trampa dobio penkalo i ključ „od ničega“. Od g. Grenela je dobio dekanter ili možda bolničku menzuru. Zauzvrat je pokunjeno potpisao zbrkani sporazum, koji, i tako „nekonvencionalno“ sastavljen, srbiji samo najcrnje zlo donosi.
Onda su mu rekli da može da ide*.
Sećamo li se, ako se uopšte vredi nečega i sećati, kao se drčni mladi radikalski lav Aca-Srbin, sav uzrastao od testosterona i adrenalina, u burnoj fazi rasnog agroseksualca, zaklinjao da se nećemo pokoravati Americi! Ne! – rekao je češlju i ogledalcetu. Ne! – rekao je džodisanju na travnjaku Bele kuće.
Posle je čitao Konstantinovića.
Zatim je čitao Vebera.
I, gle, proživeo je neverovatnu kontemplaciju!
Sad može i da kleči i da čeka pred zatvorenim vratima Bele kuće. Kad mu se kaže može strpljivo da stoji i „malo dalje“. Naučio se redu, sazreo i postao bolji čovek. Shvatio vrlinu pokornosti.
Stižu nas posledice Vučićeve klečeće vašingtonske diplomatije. Izrael i Kosova uspostavili pune diplomatske odnose. Ambasada naše Pokrajine u Izraelu će biti u Jerusalimu.
Vest o ovom direktnom „uspehu“ njegove diplomatske strategije Vučića je zatekla u polumraku vinskog podruma Jelisejske palate gde je doživeo „stvari o kojima nije ni sanjao“. Makron je ponudio inovativna rešenja za Kosovo. Beogradski metro će imati jedan krak više. Poseta je bila odlična, rezimirao je Vučić.
Ako se sagleda kontekst „doživljavanja stvari“, „inovativnih rešenja“ i rezultata „odlične posete“ sa realnim političkim događajima koji su se paralelno događali, Vučić je bio poput silovanog deteta koga je silovatelj prošetao Diznilendom.
No, dogodilo se što se moralo dogoditi pa se šteta morala nekako kontrolisati. Vučić je iz pozicije vinskog Troglodita morao dati neku umirujuću ili bar utešnu izjavu za verni narod. Njegov državnički stav je da „nije srećan što je Izrael priznao Kosovo i što će im ambasada biti u Jerusalimu“. To „nisam srećan“ može značiti da je nesrećan, ali verovatnije znači da ga je zapravo baš briga. Nije srećan, nije ni nesrećan. „Šio mi ga Đura“, što bi se reklo. Za Vučićem nagrnuše dvorski baroni i čapraz-efendije da se objave kako ni oni „nisu srećni“. Ne vidimo tugu na njihovim licima, ali kažu. Nedostatak sreće preplavio je Srbiju te zimske nedelje.
Kako staleški red nalaže, istu paćeničku izjavu – da nije srećan – dao je i izvesni Marko Čadež koji je pratio Vučića na ekskurziju u Vašington. Ne znamo mi ni ko je taj Čadež, ni odakle je, ni šta je, ni čiji je. Internet potraga nam pruža oskudna saznanja da Čadeža ima najviše u Americi, a najmanje u Srbiji. Po onome što se piše o Marku Čadežu, vrlo dobro je što ih nemamo više. Kako bilo, narečeni je pripadnik diskretne Vučićeve svite, i on se pita o krupnim stvarima u Vučićevoj Srbiji, pa se našao prozvanim da iznese svoj osećaj falične sreće i pridruži opštoj državnoj rezignaciji.
Čadež, koji je, ponovićemo, prisustvovao potpisivanju sporazuma u Vašingtonu ali nije zbog tog kraha pao u čamotinju već se nošen preduzetničkim entuzijazmom odmah uputio baš u Izrael, jasno u svojoj izjavi od 10. septembra reče: „Potpisali smo sporazum u kome izražavamo spremnost da ambasadu premestimo u Jerusalim“.
Stvari su se zakomplikovale kada su, gotovo istovremeno, savetnica predsednika Srbije za medije Suzana Vasiljević i izraelski sajt „Tajms of Izrael“ uz pozivanje na izvor iz kabineta predsednika Srbije, objavili da Srbija nije potpisala da će preseliti ambasadu u Jerusalim i da se to neće desiti ako Izrael prizna nezavisnost Kosova – što se, prema rečima kosovskog premijera, odmah i desilo.
Nešto slično poručio je i srpski šef diplomatije Ivica Dačić, čijim se rečima na Tviteru slatko nasmejao američki posrednik u dijalogu Ričard Grenel.
Jesmo potpisali ali se nismo baš obavezali – stižu tumačenja iz izvora bliskih Predsedniku.
Neočekivano, došlo do neslaganja naše diplomatije sa diplomatijom EU, ako izuzmemo sveprisutni manjak osećanja sreće. Ni jedna zemlja EU nema ambasadu u Jerusalimu, u skladu, kaže se u visokim izvorima EU, sa Rezolucijom 478 SB UN iz 1980. Istina, EU se očito ponaša šizofreno u pogledu poštovanja rezolucija SB. Najprirodnija stvar bi bila da svetski branitelji prava i čuvari vrednosti jednako poštuju Rezoluciju 1244 SB UN iz 1999. Međutim, kao što smo se uverili, njima su sve rezolucije jednake ali su neke jednakije. Ništa nama nije lakše zbog toga, već sebe dodatno zaplićemo u smešni čvor.
U Jerusalimu ambasade imaju USA, Gvatemala, i 17% Srbije. Na istom putu su Honduras, Malavi i preostalih 83% Srbije. Promućurna je to politika, nema šta!
Prirodno, zbog toga nisu srećni ni u arapskom svetu.
„Mi se i dalje nadamo da do toga /Nap.: preseljenje ambasade Srbije u Jerusalim/ neće doći i da će se Srbija ograditi od toga jer krši Rezoluciju Saveta bezbednosti UN 478 i time ostavlja otvorena vrata drugima da krše druge rezolucije“, podseća palestinski ambasador u Beogradu Mohamed Nabhan na rezoluciju koja se odnosi na status Jerusalima.
Na pitanje ko bi to sada mogao da krši rezolucije Saveta bezbednosti, Nabhan bez oklevanja ukazuje na Srbiji važnu Rezoluciju 1244 o statusu Kosova: „Mislim na one zemlje koje nisu do sada priznale Kosovo, jer bi mogle da smatraju da su sada oslobođene te obaveze“.
Sa druge strane postoji u Arapskoj ligi jasna odluka – ako neka zemlja otvori ambasadu u Jerusalimu, sa njom se prekidaju odnosi. „Kosovu preti da će dosta zemalja povući priznanje tog entiteta, ako otvori ambasadu u Jerusalimu“, zaključuje Mohamed Nabhan.
Zahvaljujući ingenioznoj diplomatskoj ekvilibristici Aleksandra Vučića pozicija Srbije postala je nesnosna. Srpska diplomatija prosto vuče za rukav one koji su do sada odolevali pritiscima da priznaju Kosovu, isto što pre učine. Sa druge strane, Srbija je obavezna da utiče na države koje su priznale našu južnu pokrajinu za nezavisnu državu pa su se sada pokolebali, da priznanje nikako ne povlače?!
Nisu se Vučić i njegova kamarila oporavili od prvofebruarskog nedostaka sreće, a stigao je novi šamar. Bajden je čestitao Vučiću Dan državnosti Srbije porukom da ima priznati nezavisnu Kosovu.
U svom fajterskom stilu Vučić mu je putem naših medija otpozdravio: „Već sam im jednom u lice rekao šta mislim o međusobnom priznaju i moj odgovor neće biti drugačiji”. Pre će, veli, „staviti glavu na panj“ nego potpisati bilo kakav papir sa priznanjem Kosova.
Kako da ne! Vučić nekome tamo u Americi sasuo u lice svoj nepokolebljivi stav i možemo biti sigurni da ovo poslednje neće potpisati, mada je do sada krotko potpisivao sve što stave pred njega.
Ne moramo u vezi nepokolebljivosti Ace-Srbina objašnjavati čemu služe „inovativna rešenja“ po koja je išao u pariske podrume.
Vučić je u toj, po Srbiju tragikomičnoj i ponornoj zavrzlami položio sociologiju sporta na Visokoj trenerskoj školi. Emotivno je izjavio da je srećan jednako, kao kada je položio prvi ispit na pravnom fakultetu.
Quo vadis Aco, propasti naša?
…
* „Crnac je obavio posao. Crnac može da ide.“ – Američka poslovica.
Izvor: Nimbusov podrum
