By Zoran Vazduplohov Babić
Bespilotni vaduplohov sa dvojicom pilota, iskusnih vazduplohovaca, sleteo je u Tiranu! Još osećam onaj gorak ukus u ustima, duši, srcu, ušima, pod miškama… Trčao sam za vazduplohovom dok nije uzleteo… Trčao sam i dalje, ali onaj prokleti kukuruz i surčinske njive…
Tirano, raduj se, znaš li ko ti korača ulicama?! Da li se moj aplauz čuje do tamo? Stojim na simsu- valjda se čuje?! Nogama sam obuhvatio oluk, ruke moraju da mi ostanu slobodne za tapšanje, mada klizim čini mi se, pokušaću zubima da se zadržim za štrik…
Gospođo, šta vam je, kakav manijak, pa to sam ja- Zoki dron, komšija s petog, nemojte metlom, bre, neću Vam pojesti štrik samo se pridžavam zubima…
Kakav gospodin, kakva ljudska veličina, kakav Zdarvko Čolić moderne srpske političke misli, kako samo peva himnu- dobio bi svih pet stolica u „Pinkovim zvezdicama“! Kako se samo snalazi u donjim lagama, kako divno plovi trilerima, kako donosi emociju, što bi ona Leontina rekla, kako vlada refrenom… Divim mu se i duhovno, bre! Pa to je čista liturgija, vizantijsko pojanje! Komšinice, možete da mi dodate kandilo, molim Vas! Samo potpalite briket, zakačite mi za uvo, i govorite „Amin“ na svake tri sekunde… Prebacite, bre, veš preko mene neka se suši, ne puštam štrik iz usta ni za živu glavu još dva dana!
Baš je ona Mihajlovićka morala da se ugura u delegaciju! Plavuša! Hm, Alek nije ni primetio kad se ofarbala i promenila frizuru, a kad sam ja radio fejs- lifting odmah je provalio: „Zoki, jesi li to spavao na ruci, ili su ti oči uvek tako blizu ušiju“?
Garantovano je već tri puta išla do toaleta, samo ga bruka…
Komšinice, možete sad da mi skinete ovo kadnilo s uveta, ide mi tamjan u oči, ne vidim Aleka, ne vidim Aleka… upomoć, upomooooooć… jel’ još uvek u kadru, jel’ aplaudiram ili mi ruke svojevoljno mlataraju k’o Toma po platformi, jel onaj Rama provocira nešto, da odem do ambasade Albanije i demostrativno spalim omiljeni roze džemper, jel to neko prebacio na reklame- dabogda mu Vulin na bespilotnom vazduplohovu uleteo u dnevnu i kolutao okicama k’o Tereza Orlovski kad glumi orgazam?..
To samo naš Alek može: ode u posetu stranoj državi pa kao domaćin primi njihovog premijera i predsednika, ali ih pusti da čekaju pola sata, kakav car! Ne razumem kako neko može da mu se ne divi do dijagnoze, bre!!! Da li da dodam i Vučić pa da mi Babić ostane kao devojačko prezime?
Još samo 42 sata do šefovog povratka, bolje da požurim na aerodrom da ne zakasnim! Jedva čekam da točkovi vazduplohova dotaknu zemlju pa da se kao onda okačim o krilo, s tim što ovog puta ne puštam ni kad mehaničar počne da udara po prstima!!!
Tirana na vodi; žičara od Bloka 70 preko Košutjaka do Drača; povećanje penzija albanskim penzionerima do kraja godine; Železara Smederevo u Valoni; nekoliko stotina hiljada radnih mesta u Skadru za mlade stručnjake iz Srbije; gasni sporazum sa proizvođačem upaljača Fazlijom Kurteši; ugovor o proizvodnji onih belih kapica u našim fabrikama i plasiranje kontigenta šajkača u Albaniju; zajednička ulaganja u infrastrukturu, Šotu, soljenje semenki… Jedva čekam da se vrati, pa da obznanimo još čitav paket istorijskih uspeha i investicija!
Kako mi nedostaje, već osećam fizički, psihički a bogami i mentalni bol! Komšinice, pustite onu od Bajage: „Plavi moj safiru“…
Ne plačem, to ova prašina od vazduplohova, a malo boluckaju i ove štipaljke što ste pokačili po meni, ali neka, izdržaću apludirajući, samo zamolite decu da ne šutiraju loptu o mene i da ne ljuljaju štrik…
Mihailo Medenica
Dva u jedan
