Kud ćemo mi Srbi bez Kosova? Čemu da se nadamo? Gde da strepimo, gde da se branimo, gde da živimo, ako nećemo na Kosovu? Ne trgajte nam srce iz grudi. Svi kažu da se Kosovo odvaja od Srbije, a u stvari odvajate Srbiju od Kosova. Valjda se kaže ovo prvo jer onda zvuči bezbolnije. Pokušavaju nam reći da imamo Srbiju, a Kosovo je samo omanji deo. Ali, kako razdvojiti ako je Kosovo kolevka, a Srbija dete? Zar može dete bez kolevke? Odvojiti kolevku od deteta je isto kao i odvajati dete od kolevke. Kojom god verzijom se služili, bolna je. Nema Kosova bez Srba, a nema ni Srba bez Kosova.
Moj je narod na Kosovu ginuo i gine, ali ga ne napušta. Niko ne razmišlja zašto. Pa zato što ni jedan jedini život nije veći od Kosova. Naš najveći poraz jeste bio na Kosovu, ali taj poraz je bio zametak iz kojeg se Srbija uzdigla i za sobom ostavljala crkve i božure ne znajući da će neko tu krvlju plaćenu zemlju kidati i razvlačiti. Kosovo je takvo da na njemu ima mesta za sve. Međutim, kako pustiti nekoga da gazi po kostima naših junaka i da nam sipa so na nikad zaraslu ranu? Nema od novog rata, od nove pobede ili novog poraza ništa. Daće Bog da se takva vremena nikada ne vrate, ali će dati i da Kosovo ostane Srbija, inače bismo bez njega morali menjati ime.
Koliko je svetinja na tom polju, toliko je i Boga među tamošnjim ljudima. Božja zemlja je Kosovo, a božju zemlju još niko bez božjeg blagoslova i bez božje reči ne dobi. Šta će drugima naše kosti i naši porazi? Svaki narod ima svoje. Znamo da se pobede grade na tuđim porazima, ali ovaj poraz je za nas već odavno pobeda. Bez njega ne bi bilo ni nas, ni naše kulture. Glave su nam se u Kosovo pretvorile, a srca u manastire ugrađena. Kako bez glave i srca? Šta ćemo onda biti? Bili smo i senke u ritama, pa se vratismo, ali bez Kosova ne bi ostalo ni rita, a ni senki jer bi tad sve nestalo. Naša veza sa Bogom bila bi prekinuta, a Srba bez Boga ne može biti ni u priči.
Ako Kosova nemamo, gde onda Lazaru, Milošu, Ivanu, Jugovićima i ostalima mesta da nađemo? Kud mučenike da selimo i istoriju prepravljamo? Pa zar od najtežeg poraza, još teži da pravite? Čime mi to zaslužismo? Pa tamo i drveće raste u obliku krsta jer drukčije ne može niti sme. Jedino je to mesto na svetu koje je i kolevka i grob.
Kolevka se razmeće, grob se zatire, pa kako onda jedan narod kao što je srpski da zna gde je rođen i pokopan. Ostaće Srbija dete bez majke, oca i kolevke, starac bez groba, biće koje kao da nikada nije ni postojalo. Nemojte Kosovo. Neka našeg naroda mučenog da živi pod pokoricom te rane. Šta će kome naša bol i naša rana? Greota je otimati od naroda čija se kultura, vera i postojanje vezuju za poraz, a naročito onda kada taj narod isti taj poraz svrstava u pobede.
Milan Ružić
Izvor: Iskra
